Pi­še: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj


On se po­ne­kad i sam pi­tao da li je fil­mu po­treb­no da bu­de ta­kva umjet­nost i da li mo­že da za­do­vo­lji te na­še uop­šte­ne za­htje­ve.
Ni­je li to op­te­re­će­nje kul­tu­re de­vet­na­e­stog vi­je­ka i za­ne­ma­ri­va­nje či­nje­ni­ce da je ovo je­di­na dje­lat­nost ove vr­ste ko­ja za­vi­si upra­vo od teh­nič­kih mo­guć­no­sti iz­ra­za, or­ga­ni­za­ci­je pro­iz­vod­nje i sred­sta­va ko­ja su pro­du­cen­ti sprem­ni da ulo­že u po­je­di­ne pro­je­ki­te?
Film ne pri­pa­da sa­mo umjet­ni­ci­ma, a i oni sa­mi su če­sto i te ka­ko za­in­te­re­so­va­ni da iz nje­ga iz­vu­ku lič­ni uspjeh i ma­te­ri­jal­nu do­bit. Pre­ma ta­me, raz­li­či­te pro­fe­si­je i in­te­re­si umi­je­ša­ni su u sa­mo stva­ra­la­štvo i pred­sta­vlja­ju če­sto osno­vu na ko­joj se iz­gra­đu­ju i naj­ve­ći pro­jek­ti. Sva­ko po­la­zi od svog in­te­re­sa, ali že­li da film us­pi­je, jer to je je­di­ni na­čin da svi bu­du za­do­volj­ni.
Za ne­kog su mo­žda ova­kva shva­ta­nja isto što i raz­go­li­ća­va­nje ili vul­ga­ri­za­ci­ja sa­mog stva­ra­nja, ali je De Mil sma­trao da je nu­žno o sve­mu raz­go­va­ra­ti otvo­re­no ka­ko bi se shva­ti­la slo­že­nost pu­te­va do jed­nog di­je­la kao su­šti­ne na­ših su­bjek­tiv­nih i to­li­ko raz­li­či­tih že­lja.
Sa­mo­po­tvr­đi­va­nje se na­la­zi u za­jed­nič­kom stva­ra­nju struk­tu­re.
Ako us­pi­je­mo da u tom pro­ce­su ostva­ri­mo sve ono što smo na­u­mi­li – ne­će do­ći do pod­va­ja­nja na­ših dje­la od dje­lo­va­nja fil­ma. Zbog to­ga je be­smi­sle­no go­vo­ri­ti o otu­đe­no­si­ti re­di­te­lja od for­me i o bi­o­skop­skom fil­mu kao su­ro­ga­tu ko­ji pri­pa­da pro­du­cen­ti­ma i slu­ži nji­ho­vim se­bič­nim in­te­re­si­ma. Mno­gi su po­ku­ša­li da po­di­la­ze na­šim in­stink­ti­ma, da se kri­ju iza po­vr­šnih osje­ća­nja, la­sciv­nih si­žea, u na­mje­ri da is­ko­ri­ste na­še podsvje­sne in­stink­te – pa ipak ni­su uspje­li. Bi­o­skop je mno­go slo­že­ni­ji u svo­jim za­htje­vi­ma, sen­zi­bi­li­te­tom, uku­som, tre­nut­nim ras­po­lo­že­nji­ma i dru­gim kom­po­nen­ta­ma ko­je uti­ču na kon­tak­te sa fil­mom. Otu­da se pro­blem me­đu­sob­nog ko­mu­ni­ci­ra­nja i pri­hva­ta­nja ne mo­že ri­je­ši­ti she­ma­ti­zo­va­nim esi­te­tič­kim pra­vi­li­ma, jer je to maj­stor­stvo ko­je se ne­pre­kid­no mo­di­fi­ku­je u vre­me­nu i mi­je­nja za­vi­sno od ni­za ur­ba­nih so­ci­o­lo­ških, dru­štve­nih, eko­nom­skih pa i kul­tur­nih pod­sti­ca­ja. Otu­da ona br­zo za­sta­ri­je­va i ve­li­ko je pi­ta­nje da li tre­ba uop­šte da raz­mi­šlja­mo o to­me šta će­mo osta­vi­ti po­sli­je se­be, ho­će­mo li za­sno­va­ti no­vu tra­di­ci­ju i da li će­mo ogra­ni­či­ti one ko­ji tek do­la­ze? To je shva­ta­nje po ko­me, uz sve uva­ža­va­nje za opu­se ve­li­kih stva­ra­la­ca iz ra­znih sre­di­na i de­ce­ni­ja, film u osno­vi ipak po­sta­je umjet­nost tre­nut­ka. Kri­ti­ka je uvi­jek iz­ra­ža­va­la svoj pre­zir, ali De Mil se ni­je ko­le­bao – za­što te­ži­ti vjer­nim re­kon­struk­ci­ja­ma da­le­ke pro­šlo­sti ka­da mi o njoj ta­ko ma­lo zna­mo? Šta od to­ga da­na­šnji čo­vjek ima? Za­što ga op­te­re­ći­va­ti eko­nom­skim ili so­ci­jal­nim i po­li­tič­kim pro­ble­mi­ma ko­ji ni­su u sta­nju da ri­je­še fi­lo­zo­fi­ja i an­tro­po­lo­gi­ja? Do­kle će­mo fil­mu po­sta­vlja­ti ne­re­al­ne za­htje­ve is­tra­ži­va­nja čo­vje­ka i nje­go­vim od­no­si­ma pre­ma stvar­no­sti ka­da sve to ne mo­že da pro­mi­je­ni stvar­ne od­no­se? Zar upra­vo to ni­je ap­strak­ci­ja ko­ja od­bi­ja gle­da­o­ce od mno­gih ozbilj­nih i am­bi­ci­o­znih fil­mo­va?
(Na­sta­vi­će se)