PI­ŠE: DR BRAN­KO BA­BIĆ


Te­za o no­vom alaj­bar­ja­ku je uslov­no pri­hva­tlji­va, kao pri­vre­me­no prob­no rje­še­nje. No­va za­sta­va alaj­bar­ja­ka – ze­le­ni krst na tro­boj­nom ho­ri­zon­tal­nom po­lju: cr­ve­no-bi­je­lo-cr­ve­no. Uoči Gra­ho­vač­ke bit­ke iz­vr­še­na je re­or­ga­ni­za­ci­ja alaj­bar­ja­ka: na tro­boj­nom po­lju (cr­ve­no-bi­je­lo-cr­ve­no) od­no­sno na bi­je­loj ho­ri­zon­ta­li na­šao se bi­je­li dvo­gla­vi orao u uz­le­tu, sa vla­dar­skim in­sig­ni­ja­ma, ša­rom i skip­trom u kan­dža­ma, kru­nom iz­nad or­lo­vih gla­va i sa zlat­nim la­vom u po­kre­tu is­pod or­la. Ka­rak­te­ri­stič­no je ko­plje ukra­še­no cr­ve­nom, bi­je­lom i pla­vom bo­jom – slo­ven­skim bo­ja­ma. Na gru­di­ma or­la su ini­ci­ja­li “DI”. Ka­sni­je će se ova za­sta­va na­zva­ti tro­boj­kom i po­sta­će ka­rak­te­ri­stič­na za Sr­be i Hr­va­te , kao na­ci­o­nal­ni sim­bol u do­ba re­vo­lu­ci­je 1848-49. g. Alaj­bar­jak će ubr­zo po­sta­ti ne sa­mo glav­ni bar­jak cje­lo­kup­ne voj­ske već i dr­žav­na (dvor­ska, di­na­stič­ka) za­sta­va.
Što se ti­če bar­jak­ta­ra, Knjaz Da­ni­lo po­tvr­đu­je ra­ni­je na­sljed­no pra­vo u po­je­di­nim po­ro­di­ca­ma, brat­stvi­ma i ple­me­ni­ma. Iz­vr­šio je iz­bor “me­đu po­tom­ci­ma sta­rih za­stav­ni­ka”, što po­tvr­đu­je i broj od 150 bar­jak­ta­ra na 13.300 voj­ni­ka re­gi­stro­va­nih u Cr­noj Go­ri po­čet­kom še­zde­se­tih go­di­na XIX vi­je­ka.
No­vi­na knja­že­ve re­for­me je for­mi­ra­nje po­seb­nih za­sta­va – gar­de . Na to nas upu­ću­je Ra­de Tu­rov Pla­me­nac u svo­jim Me­mo­a­ri­ma. On ka­že da su gar­dij­ski bar­ja­ci bi­li: bi­je­li dvo­gla­vi orao na sre­di­ni cr­ve­nog po­lja, ali bez la­va?
K. Pet­ko­vić na­vo­di 3 vr­ste raz­li­či­tih voj­nih bar­ja­ka: knja­žev­ski stan­dard za alaj­bar­jak, “flag” – sto­ti­na­ška čet­na za­sta­va i zna­mja kao gar­dij­ska za­sta­va.
Va­žan po­da­tak o tro­boj­ka­ma do­no­se Srb­ske no­vi­ne. Ovaj list 9. apri­la 1858. g. do­no­si vi­jest da se u Ko­to­ru pra­ve cr­no­gor­ske za­sta­ve “kao obič­ne sla­ven­ske tro­boj­ke”. List Van­de­rer do­bi­ja do­pis iz Ko­to­ra da su knjaz Da­ni­lo i knje­gi­nja Da­rin­ka u Pr­ča­nju , u mor­skom ku­pa­ti­lu, ima­li tro­boj­ku: bi­je­lo, pla­vet­no cr­ve­nu za­sta­vu. Ova tro­boj­ka fun­gi­ra “kao zva­nič­na” na­rod­na za­sta­va. Le­nor­man i Pjen­kov­ski u svo­jim mo­no­gra­fi­ja­ma o Cr­noj Go­ri opi­su­ju na­rod­ne tro­boj­ke sa tri ho­ri­zon­tal­ne bo­je: pla­va-vje­ra, bi­je­la-na­da i cr­ve­na-mi­lo­sr­đe (Le­nor­man ), dok Pjen­kov­ski ima ova­kav re­do­sled: cr­ve­na, pla­va i bi­je­la.
Vra­ća­mo se na ne­ka za­pa­ža­nja o alaj­bar­ja­ku. Re­kli smo da je u do­ba vla­da­vi­ne mi­tro­po­li­ta Pe­tro­vi­ća alaj bar­jak bio: cr­ve­ni (zlat­ni) krst na sre­di­ni bla­go pra­vo­u­ga­o­nog po­lja, cr­ve­no ob­ru­blje­nog. Dru­ga ver­zi­ja iz­mi­je­nje­nog alaj­bar­ja­ka na­pra­vlje­na je uoči 1858. go­di­ne: cr­ve­no po­lje ob­ru­blje­no zlat­nim re­sa­ma; na sre­di­ni po­lja je bi­je­li dvo­gla­vi orao ra­ši­re­nih kri­la sa skip­trom u jed­noj i ša­rom u dru­goj kan­dži; šar je oko­van, a na vr­hu je krst; iz­nad dvo­gla­vog or­la je zlat­na kru­na sa po dva pla­va i cr­ve­na i bi­je­lim dra­gu­ljem; is­pod or­la je zlat­ni lav u po­kre­tu. Ova­kav am­blem je upo­tre­blja­van do kra­ja XIX v., uz vla­da­re­ve ini­ci­ja­le “DI”, a po­tom “NI”. Vla­dar je ime­no­vao za alaj­bar­jak­ta­ra (u Ve­ljem ra­tu 1876-78.) Ze­ka Po­po­vi­ća , a ko­pi­ju je dao Jo­vi­ci Zi­ro­je­vi­ću na Cr­nom ku­ku . Po ju­na­štvu pri­pao bi Pi­vlja­ni­ma , ali usta­nak Her­ce­go­va­ca pr­vi po­či­nju Ne­ve­sinj­ci .
Iz­gle­da da je dru­ga ver­zi­ja cr­no­gor­skog alaj­bar­ja­ka ne­pro­mi­je­nje­na sve do I Bal­kan­skog ra­ta. Ne­ma ar­hiv­skih po­da­ta­ka o Nje­go­še­vim iz­mje­na­ma za ovo vri­je­me.
Uoči sa­mog Bal­kan­skog ra­ta po­ja­vlju­je se nje­go­va tre­ća ver­zi­ja. Po iz­vo­ri­ma ni­je po­zna­to zbog če­ga nje­go­va iz­mje­na. Ne zna se ni tač­no ka­da je ura­đe­na nje­go­va tre­ća ver­zi­ja, mo­žda je uzor to­me bio tro­boj­ni bar­jak knja­za Da­ni­la . U tre­ćoj ver­zi­ji alaj­bar­ja­ka do­šlo je do kom­bi­na­ci­je na­rod­ne tro­boj­ni­ce: cr­ve­no-pla­vo-bi­je­lo po­lje sa dvo­gla­vim or­lom, kao na dr­žav­nim za­sta­va­ma, te ba­ta­ljon­skim i bri­gad­nim bar­ja­ci­ma. Mo­gu­će da su se no­ve za­sta­ve: ba­ta­ljon­ska, bri­gad­na, tvr­đav­ska i dvor­ska, li­kov­no po­kla­pa­le sa ra­ni­jim alaj­bar­ja­kom. Vje­ro­vat­no je tre­ba­lo na­ći nje­go­vu III ver­zi­ju. Zna se da je alaj­bar­jak Mar­ko Ze­kov Po­po­vić uoči po­la­ska za Pod­go­ri­cu “raz­vio pred Dvor alaj­bar­jak i s njim ušao u auto­mo­bil”. Sa­ču­va­na je fo­to­gra­fi­ja kra­jem apri­la 1913. na ko­joj se vi­di oki­ćen auto­mo­bil sa cr­no­gor­skom tro­boj­kom i dvo­gla­vim or­lom. Na snim­ku se vi­di ka­da se po­ba­da ovaj bar­jak (pred­nji dio auto­mo­bi­la).
Pre­la­zi­mo na opi­se bar­ja­ka.
Opis bar­ja­ka iz 1865. – Cr­no­gor­ski go­di­šnjak Or­lić za 1866, ured­nik Jo­van Sun­de­čić , Ce­ti­nje , 47, na­po­me­na I.
“Ova na­rod­na cr­no­gor­ska ve­li­ka za­sta­va ima na cr­ve­nom po­lju ras­kri­lje­na dvo­gla­va bi­je­la or­la, ko­je­mu su žu­ta oba klju­na i obje no­ge, a ve­li­ka zlat­na kru­na sto­ji u sri­je­di iz­nad or­lo­vi­jeh gla­va. Kru­na je sve­de­na i na vr­hu zlat­nim kr­stom ure­še­na. Orao u de­snoj pan­dži dr­ži zlat­ni vla­da­lač­ki že­zao, a u li­je­voj zlat­nu s kr­stom na vr­hu ja­bu­ku, pre­ko ko­je je pas po­vu­čen od de­sne do li­je­ve stra­ne pa on­da iz sre­di­ne do pod krst. Ovaj pas is­ki­ćen je dra­gim ka­me­njem. Is­pod or­la sto­ji ve­li­ki žu­ti lav, obr­nut pre­ma de­snoj stra­ni, sa is­pla­že­nim cr­ve­nim je­zi­kom i uz­vi­je­nim re­pom, dr­že­ći po­dig­nu­tu de­snu no­gu. Za­sta­va je ova pri­ko­va­na za tro­boj­no ko­plje. Ona se ina­če zo­ve alaj­bar­jak...”.
(NA­STA­VI­ĆE SE)