Pi­še: Ve­se­lin La­za­re­vić


Ova, ta­ko­zva­na kan­ce­la­rij­ska mu­nu­sku­la, ži­vo­šću po­te­za pro­du­ži­la je slo­va is­pod i iz­nad re­da, ta­ko da je jed­no slo­vo mo­glo da ima vi­še ob­li­ka. Kur­ziv se raz­vio iz br­zo­pi­sa i za­mi­je­nio ga kao tip mo­der­ne ći­ri­li­ce, ko­ja se od­li­ko­va­la po­ve­za­nim pi­sa­njem slo­va. Naj­ve­ći dio gra­đe za pro­u­ča­va­nje ći­ri­lič­nog pi­sma i srp­sko­slo­ven­skog je­zi­ka na­stao je na sta­rim ra­škim, zet­skim i hum­skim dvo­ro­vi­ma, a ne­što ka­sni­je i u bo­san­skoj ba­no­vi­ni i du­bro­vač­koj op­šti­ni.
Re­dak­ci­ja sta­ro­slo­ven­skog je­zi­ka pro­la­zi­la je kroz raz­li­či­te pra­vo­pi­sne ško­le. Uglav­nom, mo­gu se raz­li­ko­va­ti tri fa­ze srp­sko­slo­ven­ske or­to­gra­fi­je. Ra­na – gla­golj­sko-ći­ril­ska, raz­vi­je­no- ći­ril­ska i po­zna-ći­ril­ska. Obič­no ih na­zi­va­ju užim ge­o­graf­skim ime­ni­ma, iako su pri­mje­nji­va­ne ši­rom srp­ske dr­ža­ve. Zet­sko hum­ska je naj­sta­ri­ja or­to­gra­fi­ja. Na­sla­nja­la se na gla­golj­ski pra­vo­pis i na sta­ro­slo­ven­ske tek­sto­ve sa sta­rom pra­vo­pi­snom tra­di­ci­jom... U srp­skoj dr­ža­vi on je u 13. vi­je­ku, dje­lo­va­njem Sve­tog Sa­ve i pod uti­ca­jem Hi­lan­da­ra za­mi­je­njen raz­vi­je­ni­jom, ta­ko­zva­nom ra­škom or­to­gra­fi­jom. Za nju su ka­rak­te­ri­stič­ni pre­jo­to­va­ni vo­ka­li: i, a, ja i ie u je, pre­u­ze­ti iz is­toč­ni­jih slo­ven­skih re­dak­ci­ja. U po­znoj or­to­gra­fi­ji, to­kom 14. vi­je­ka, pro­ri­je­di­la se pri­mje­na ovih vo­ka­la, dje­li­mič­no se po­vra­ti­lo de­be­lo jer, a uve­de­ni su ak­cen­ti i pi­sa­nje uskog i is­pred sa­mo­gla­sni­ka... Ona je na­zva­na re­sav­skom or­to­gra­fi­jom, jer ju je te­o­rij­ski de­fi­ni­sao i naj­do­sled­ni­je pri­mje­nji­vao Kon­stan­tin fi­lo­zof Ko­ste­neč­ki u ma­na­sti­ru Re­sa­vi ili Ma­na­si­ji, u do­ba de­spo­ta Ste­fa­na La­za­re­vi­ća. U prak­si, ona se u po­zni­joj srp­skoj pi­sme­no­sti kom­bi­no­va­la sa od­li­ka­ma ra­ške or­to­gra­fi­je. Kao naj­re­pre­zen­ta­tiv­ni­ji spo­me­nik zet­sko-hum­ske ško­le iz­dva­ja se Mi­ro­sla­vlje­vo je­van­đe­lje, pi­sa­no kra­jem 12. vi­je­ka. Pi­sa­no iz­u­zet­no li­je­pim, krup­nim usta­vom ći­ri­li­ce, ovo dje­lo je va­žno, ne sa­mo kao naj­sta­ri­ji ne­da­ti­ra­ni ru­ko­pis re­dak­ci­je sta­ro­slo­ven­skog je­zi­ka, ne­go i kao re­mek dje­lo sta­re ka­li­graf­ske i sli­kar­ske umjet­no­sti. Na tan­kim bi­je­lim per­ga­ment­nim stra­ni­ca­ma sje­di­nje­ni su is­toč­ni tekst je­van­đe­li­sta­ra i za­pad­ni umjet­nič­ki sli­ka­ni ini­ci­ja­li, mi­ni­ja­tu­re i or­na­men­ti u cr­ve­noj, ze­le­noj, žu­toj, sme­đoj i zlat­noj bo­ji. Na tom ukra­ša­va­nju ra­dio je Gri­go­ri­je Di­jak, ka­ko se sam pot­pi­sao na jed­nom od če­ti­ri za­pi­sa na kra­ju knji­ge. Iz­ri­či­to bi­lje­ži da je pi­sao ali­lu­ja­re i ukra­ša­vao ih zla­tom, kne­zu ve­li­ko­slav­nom Mi­ro­sla­vu, si­nu Za­vi­di­nu. Taj po­sao, sva­ka­ko, ni­je ra­dio sam. Pret­po­sta­vlja se da je po­sto­jao naj­ma­nje još je­dan pre­pi­si­vač, i to glav­ni, na­zvan Va­se­le­on, po za­go­net­noj ri­je­či is­pi­sa­noj na kra­ju ru­ko­pi­sa. Obo­ji­ca su, ne­sum­nji­vo, pre­pi­si­va­li i dru­ge knji­ge, jer im je to bi­la pro­fe­si­ja. Na­i­me, vje­ru­je se da je na dvo­ru kne­za Mi­ro­sla­va, naj­mla­đeg bra­ta ve­li­kog žu­pa­na Ste­fa­na Ne­ma­nje, u nje­go­vom utvr­đe­nom gra­du, Bi­je­lom Po­lju, po­sto­jao skrip­to­ri­jum za pi­sa­nje i pre­pi­si­va­nje knji­ga. Za­ni­mlji­vo je da su dva kr­sta, sa pot­pi­si­ma ve­li­kog žu­pa­na Ste­fa­na Ne­ma­nje i kne­za Mi­ro­sla­va , na la­tin­ski pi­sa­nom ugo­vo­ru o mi­ru s Du­brov­ni­kom, od 20. sep­tem­bra 1186. go­di­ne, pr­vi da­ti­ra­ni ru­ko­pi­si iz Ne­ma­njić­kog pe­ri­o­da. Tu je još je­dan pot­pis kne­za Mi­ro­sla­va na la­tin­skoj po­ve­lji, pi­sa­noj 17. ju­na 1190. go­di­ne.
Naj­zna­čaj­ni­ji da­ti­ra­ni srp­ski ru­ko­pis, pi­san na la­tin­skom, ali i na srp­skom na­rod­nom je­zi­ku, sva­ka­ko je po­ve­lja ba­na Ku­li­na, od 29. av­gu­sta 1189. go­di­ne. Sa­ču­va­na su tri pri­mjer­ka po­ve­lje od tri raz­li­či­ta pi­sa­ra. Je­dan je Di­jak Ra­do­je. Dje­lo je krat­ko. Bo­san­ski ban Ku­lin upu­ću­je po­ve­lju u Du­brov­nik, u ko­joj utvr­đu­je mir. Iz tog pe­ri­o­da zna­čaj­na su još dva ne­da­ti­ra­na ru­ko­pi­sa. Na­ža­lost, u do­ba Pr­vog svjet­skog ra­ta, Hi­lan­dar­skoj po­ve­lji Ste­fa­na Ne­ma­nje iz­gu­bio se sva­ki trag. Sa­ču­van je sa­mo sni­mak ko­ji se ču­va u ar­hi­vi Srp­ske aka­de­mi­je na­u­ka i umjet­no­sti. Vu­ka­no­vo je­van­đe­lje, po­sle Mi­ro­sla­vlje­vog, naj­sta­ri­ji je inu­mi­ra­ni srp­ski ru­ko­pis za­vr­šen je, naj­vje­ro­vat­ni­je, 1202. go­di­ne. Sta­rac Si­me­on, glav­ni pre­pi­si­vač, u po­du­žem za­pi­su na kra­ju knji­ge po­mi­nje raz­mi­ri­ce sa­mo­dr­žne vla­ste­le i ča­sni vi­je­nac ko­ji je Hri­stos dao ve­li­kom žu­pa­nu Vu­ka­nu.
Iz za­pi­sa se vi­di da je je­van­đe­lje is­pi­sa­no u ne­koj pe­ći­ni u bli­zi­ni Ra­sa, naj­sta­ri­je pre­sto­ni­ce srp­skih vla­da­ra. Kra­jem 12. vi­je­ka, sa­ču­va­no je, s ma­njim i ve­ćim ošte­će­nji­ma i ne­ko­li­ko krat­kih nat­pi­sa na tvr­dom ma­te­ri­ja­lu. Mi­ro­sla­vljev na cr­kvi Sv. Pe­tra u Bi­je­lom Po­lju, Bla­gaj­ski u Bla­ga­ju kod Mo­sta­ra , Gr­dov nad­grob­ni nat­pis u se­lu Po­li­ca­ma, kod Tre­bi­nja, Po­valj­ski u Po­vlji­ma, na ostr­vu Bra­ču, Ku­li­no u bli­zi­ni se­la Vu­ka­ši­no­vi­ći kod Vi­so­kog i nat­pis na ka­me­nu iz se­la Pod­brež­je, kod Ze­ni­ce.
Svi ovi ći­ril­ski ru­ko­pi­si i nat­pi­si na­sta­li su u vri­je­me po­ste­pe­nog pre­la­za od op­šte ju­žno­slo­ven­ske Ći­ri­lo-Me­to­dij­ske pi­sme­no­sti, stro­go re­li­gi­o­zne ob­red­ne knji­žev­no­sti ka na­sta­ja­nju po­seb­nih ju­žno­slo­ven­skih knji­žev­no­sti.
(Na­sta­vi­će se)