Pi­še: Ve­se­lin La­za­re­vić


Oru­ža­ni su­kob ve­ćih raz­mje­ra je spri­je­čen in­ter­ven­co­jom ve­li­kih si­la, ko­je su u ju­lu 1862. go­di­ne sa­zva­le Kon­fe­ren­ci­ju ra­di rje­šava­nja srp­sko-tur­skog spo­ra. Po­sli­je du­gih pre­go­vo­ra do­ni­je­ta je od­lu­ka da se Tur­ci ise­le iz Sr­bi­je, sem iz Be­o­gra­da, Šap­ca, Sme­de­re­va i Kla­do­va, da se po­ru­še utvr­đe­ni gra­do­vi So­ko i Uži­ce, i da srp­ska vla­da pla­ti Tur­skoj od­šte­tu za na­pu­šte­na ima­nja u Sr­bi­ji.
Na osno­vu ove od­lu­ke, Tur­ci su se do kra­ja 1863. go­di­ne ise­li­li iz ci­je­le Sr­bi­je, sem iz Ma­log Zvor­ni­ka i Sa­ha­ra na Dri­ni i po­me­nu­tih utvr­đe­nih gra­do­va. Ne­ko­li­ko go­di­na ka­sni­je, Tur­ci su na­pu­sti­li i ove gra­do­ve.
Sul­ta­nov fer­man pro­či­tan je 19. apri­la 1867. go­di­ne, i ta­da je Ali Ri­za-pa­ša pre­dao klju­če­ve ka­le­meg­dan­ske tvr­đa­ve kne­zu Mi­ha­i­lu.
Da­na 6. ma­ja 1867. go­di­ne po­sled­nje tur­ske tru­pe su na­pu­sti­le Be­o­grad. U ovo vri­je­me je Tur­skom ca­re­vi­nom vla­dao sul­tan Ab­dul Aziz, ko­jeg isto­ri­ja pam­ti kao čo­vje­ka ko­jeg je uve­se­lja­va­lo 400 mu­zi­ča­ra, ču­va­lo oko dvje­sta tje­lo­hra­ni­te­lja, tri­sta ku­va­ra je bri­nu­lo o nje­go­voj is­hra­ni, a o ko­nji­ma je bri­nu­lo oko 200 štal­skih mo­ma­ka.
Upam­ćen je i po to­me što je ku­po­vao oklop­ne bro­do­ve za ko­je ni­je imao po­sa­du, a i in­ve­sti­rao je u lo­ko­mo­ti­ve za ko­je ni­je imao ši­ne. Sul­tan Ab­dul Aziz je u ča­so­vi­ma do­ko­li­ce lo­vio ko­ko­ši po pro­sto­ri­ja­ma svo­je pa­la­te. Za nje­go­ve tro­ško­ve ca­re­vi­na je mo­ra­la da obez­bi­je­di vi­še mi­lio­na fun­ti go­di­šnje, pa je dr­ža­va ko­nač­no ban­kro­ti­ra­la. Mo­žda baš zbog ove sreć­ne okol­no­sti po Sr­be Tur­ci pre­da­ju i gra­do­ve kne­zu Mi­ha­i­lu 1867. go­di­ne.
Ab­dul Aziz, ko­ji je ina­če, nje­go­vao pa­nič­ni strah od va­tre i tro­va­ča, smi­je­njen je 1876. , a iste go­di­ne je pro­na­đen mr­tav. Strah od tro­va­nja je ipak bio oprav­dan.
I u Sr­bi­ji se spre­ma smak­nu­će kne­za Mi­ha­i­la. Pro­tiv nje­ga je sklo­plje­na za­vje­ra. Glav­ni or­ga­ni­za­to­ri i iz­vr­ši­te­lji aten­ta­ta na kne­za bi­li su bra­ća Ra­do­va­no­vić – Ko­sta, Pa­vle i Đor­đe, ko­ji su se sve­ti­li zbog če­tvr­tog bra­ta, Lju­bo­mi­ra, ko­ji je bio utam­ni­čen zbog ne­ka­kvog fal­si­fi­ka­ta.
Glav­ni iz­vr­ši­lac, Ko­sta Ra­do­va­no­vić, bio je pri­lič­no imu­ćan i ugle­dan tr­go­vac. Neo­bič­no je da su ne­po­sred­ni po­ma­ga­či u ubi­stvu bi­li La­zar Ma­rić, biv­ši pred­sjed­nik Be­o­grad­skog okru­žnog su­da i tr­go­vac Sta­no­je Ro­dić.
Isto­ri­ča­ri­ma ni­je pot­pu­no ja­sna ulo­ga kne­gi­nje Per­si­de Ka­ra­đor­đe­vić, či­ja su bra­ća osu­đe­na zbog umi­je­ša­no­sti u zlo­čin. Aten­tat je iz­ve­den u ne­dje­lju, 10. ju­na 1868. go­di­ne. Knez je tog da­na, u ko­či­ja­ma, ušao u Ko­šut­njak, naj­ljep­ši park Be­o­gra­da. UZ nje­ga je bio i ađu­tant Sve­to­zar Ga­ra­ša­nin, sin Ili­je Ga­ra­ša­ni­na, a u ko­či­ja­ma su, do kne­za, sje­de­le An­ka Kon­stan­ti­no­vić, nje­go­va se­stra od stri­ca, i nje­na kćer­ka Ka­ta­ri­na, sa ko­jom je knez imao na­mje­ru da se ože­ni. Ova ska­rad­na ve­za bi­la je omr­znu­ta od cr­kve i na­rod­nih pred­stav­ni­ka, ali se či­ni da je za­lju­blje­ni knez ipak do­nio od­lu­ku u ko­rist lju­ba­vi. U Ko­šut­nja­ku ih če­ka­ju za­vje­re­ni­ci, Pa­vle i Ko­sta Ra­do­va­no­vić, u sve­ča­nim odi­je­li­ma i ci­lin­dri­ma na gla­va­ma. Knez Mi­ha­i­lo je ubi­jen sa tri hi­ca, a stra­da­la je i An­ka Ko­stan­ti­no­vić, ko­ja je svo­jim ti­je­lom po­ku­ša­la da za­šti­ti kne­za, dok je ađu­tant Ga­ra­ša­nin ra­njen pao sa ko­nja i one­svi­je­stio se. Ka­ta­ri­na je lak­še ra­nje­na, pri­dr­ža­va­ju­ći mr­tvog kne­za.
Za­vje­re­ni­ci su bje­ža­li niz Ko­šut­njak pre­ma Top­či­de­ru, ali ih je spa­zi­la i po­hap­si­la voj­na pa­tro­la. Iz­ve­de­ni su na sa­slu­ša­nje istog da­na, a glav­nu ri­ječ je vo­dio Ni­ko­la Hri­stić.
Pre­su­da je gla­si­la – smrt. To­kom is­tra­ge je utvr­đe­no da su u za­vje­ri uče­stvo­va­la dva ofi­ci­ra i 14 ci­vi­la. Osim če­tvo­ri­ce bra­će Ra­do­va­no­vi­ća, na smrt su osu­đe­na i bra­ća kne­gi­nje Per­si­de, Ne­nad, Si­mo i Sve­to­zar.
Pre­su­de ofi­ci­ri­ma Đor­đu Mr­saj­lo­vi­ću i Ne­na­du Ne­na­do­vi­ću iz­vr­še­ne su u ka­le­meg­dan­skom do­njem gra­du, is­pred ka­pi­je Kar­la VI, a stri­je­lja­nje osta­lih iz­vr­še­no je na Ka­ra­bur­mi. Mi­ni­star voj­ni Mi­li­vo­je Pe­tro­vić Bla­zna­vac, ko­ji je, po­sle aten­ta­ta, prak­tič­no pre­u­zeo svu vlast u ze­mlji, ni­je po­mi­lo­vao ni­ko­ga. Čak ni one či­ja je ulo­ga u pri­pre­mi anen­ta­ta bi­la sko­ro pe­ri­fer­na. Vla­da je pri­kri­la do­ku­men­ta sa sa­slu­ša­nja o uzro­ci­ma aten­ta­ta. Jav­no­sti je sa­mo re­če­no da su stra­ni pla­će­ni­ci ubi­li kne­za Mi­ha­i­la, i da su ka­žnje­ni smr­ću.
Di­na­sti­ja Obre­no­vić je ipak uspje­la da pre­ži­vi, sve do 11. ju­na 1903. go­di­ne, ka­da su ubi­je­ni kralj Alek­san­dar i kra­lji­ca Dra­ga Obre­no­vić. Na ovaj na­čin je i uga­še­na lo­za Obre­no­vi­ća... Sle­de­ći do­ga­đa­ji su vi­še-ma­nje po­zna­ti, pa ih ne­će­mo ni na­vo­di­ti.
Ka­da pri­ča­mo o Be­o­gra­du kao ba­sti­o­nu hri­šćan­stva ne pčo­sto­je pre­tje­ri­va­nja, im­pul­siv­nost be­o­grad­ske pri­če je pot­pu­no pri­rod­na i dra­ma­tič­na, iako nam tvr­đa­va Ka­le­meg­dan, da­nas, ne mo­že baš po­svje­do­či­ti o ta­lo­že­nju ra­zno­ra­znih kul­tu­ra, zbog svog ru­še­nja i do­gra­đi­va­nja, ali će­mo, ipak, uz ma­lo na­po­ra pre­po­zna­ti neo­bič­no du­bok trag vje­ko­va...(Kraj)