PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Ka­da se pr­vi put po­ja­vi­la u jav­nost, za „Knji­gu o Na­čer­ta­ni­ju”, njen autor, prof. dr Ra­doš Lju­šić do­bio je 1994. Ok­to­bar­sku na­gra­du gra­da Be­o­gra­da, go­di­nu da­na na­kon Na­gra­de za na­u­ku Vu­ko­ve za­du­žbi­ne, ko­ja mu je do­di­je­lje­na za pr­vi tom knji­ge „Vožd Ka­ra­đor­đe”. Ina­če, prof. dr Ra­doš Lju­šić, ko­ji je re­dov­ni pro­fe­sor Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta u Be­o­gra­du, na ko­me je i uprav­nik Ka­te­dre za Srp­sku isto­ri­ju u no­vom vi­je­ku, spa­da u red naj­ve­ćih ime­na srp­ske i ju­go­slo­ven­ske isto­ri­o­gra­fi­je. Nje­go­va bi­bli­o­gra­fi­ja bro­ji vi­še od 500 bi­bli­o­graf­skih je­di­ni­ca, od to­ga vi­še od 30 po­seb­nih iz­da­nja. Ro­đen je 22. no­vem­bra 1949. u Is­to­ku (Me­to­hi­ja), gdje je za­vr­šio osnov­nu ško­lu i gim­na­zi­ju. Stu­di­je isto­ri­je za­vr­šio je na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du, na ko­me je od 1996. re­dov­ni pro­fe­sor. Bio je di­rek­tor Za­vo­da za udž­be­ni­ke i na­stav­na sred­stva i „Slu­žbe­nog gla­sni­ka”.
Nje­go­va „Knji­ga o Na­čer­ta­ni­ju”, u ko­joj je dat na­ci­o­nal­ni i dr­žav­ni pro­gram Kne­že­vi­ne Sr­bi­je, ko­ga je 1844. sa­sta­vio Ili­ja Ga­ra­ša­nin, ta­da mi­ni­star unu­tra­šnjih po­slo­va Kne­že­vi­ne Sr­bi­je, do­sad je ima­la tri iz­da­nja. Da tre­će iz­da­nje stig­ne u ru­ke či­ta­la­ca po­bri­nu­lo se Iz­da­vač­ko pred­u­ze­će „Je­fi­mi­ja” iz Kra­gu­jev­ca, 2003. go­di­ne. Po tom iz­da­nju, sa odo­bre­njem auto­ra, pri­re­di­li smo i ovaj felj­ton, uvje­re­ni da će nji­me bi­ti ot­klo­nje­ne mno­ge ne­ja­sno­će i pred­ra­su­de ka­da je ri­ječ o Na­čer­ta­ni­ju, nje­go­vom shva­ta­nju, ulo­zi i zna­ča­ju.
Ni­je­dan do­ku­me­nat iz no­vi­je srp­ske isto­ri­je ni­je po­bu­dio to­li­ku pa­žnju i zna­ti­že­lju isto­ri­ča­ra, po­li­ti­ča­ra i či­ta­la­ca kao Na­čer­ta­ni­je Ili­je Ga­ra­ša­ni­na. Ako je tač­na na­rod­na iz­re­ka da se za do­brim do­ra­tom pra­ši­na di­že, on­da je sa­svim pri­rod­no što su se oko ovog zna­čaj­nog do­ku­men­ta vo­di­le i vo­de ve­li­ke ras­pra­ve.
I na ovom mje­stu, sa ža­lje­njem mo­ra­mo da ka­že­mo što, uz sva na­sto­ja­nja, ni­je­smo uspje­li da do­đe­mo do ori­gi­na­la Ga­ra­ša­ni­no­vog Na­čer­ta­ni­ja. Na­ši na­po­ri da po­sred­stvom pred­sjed­ni­ka SRJ Do­bri­ce Ćo­si­ća i Vo­ji­sla­va Ko­štu­ni­ce po­tra­ži­mo ovaj do­ku­me­nat u Bro­zo­vom ar­hi­vu bi­li su ne­u­spje­šni. Bro­zov ar­hiv ne­za­ko­ni­to je iz­u­zet iz svih va­že­ćih kod nas i u svi­je­tu ar­hi­vi­stič­kih pro­pi­sa i za­ko­na i ne­do­stu­pan je is­tra­ži­va­či­ma. Za­što?
Ga­ra­ša­ni­no­vo Na­čer­ta­ni­je po­sled­nji je vi­dio Dra­go­slav Stra­nja­ko­vić u Dvor­skoj ar­hi­vi na De­di­nju uoči Dru­gog svjet­skog ra­ta. Od ta­da, gu­bi mu se sva­ki trag. O nje­mu ne­ma po­me­na ni u jed­nom od na­ših ar­hi­va. Je­di­ni ar­hiv ko­ji ni­je­smo pre­gle­da­li je­ste Bro­zov. Ako ni­je uni­šten ili od­ni­jet iz ze­mlje, mo­ra­lo bi da se ta­mo na­la­zi.
Sa ža­lje­njem is­ti­če­mo da smo svo­jom ne­mar­no­šću i zlom sud­bi­nom osta­li bez sko­ro svih bit­nih ori­gi­nal­nih do­ku­me­na­ta o na­stan­ku no­vo­vje­kov­ne srp­ske dr­ža­ve. Ras­tu­ra­nje dr­žav­nog ar­hi­va Sr­bi­je za­po­če­li smo sa­mi od­mah po­sli­je ubi­stva kra­lja Alek­san­dra Obre­no­vi­ća i kra­lji­ce Dra­ge 1903. go­di­ne. Ta­da su mno­gi srp­ski po­li­ti­ča­ri „iz­vla­či­li” iz dr­žav­ne ar­hi­ve do­ku­men­ta ko­ja su ih kom­pro­mi­to­va­la i ni­ka­da ih vi­še ni­je­su vra­ti­li. Naj­ve­će stra­da­nje ar­hiv­skog ma­te­ri­ja­la de­si­lo se to­kom dva svjet­ska ra­ta. Iako je iz­vr­še­na re­sti­tu­ci­ja ar­hiv­ske gra­đe, srp­skim ar­hi­vi­ma ni­je­su vra­će­na sva do­ku­men­ta ko­ja su od­ni­je­le oku­pa­ci­o­ne vla­sti.
Da­nas Sr­bi­ja ne­ma u svo­jim ar­hi­vi­ma ori­gi­na­le: Por­ti­nih fer­ma­na iz 1815/16. go­di­ne, kao ni mno­ge po­to­nje; ha­ti­še­ri­fe iz 1829, 1830, 1833, 1838, 1853, kao ni­je­dan be­rat iz­dat srp­skim vla­da­ri­ma od 1830. do 1868. go­di­ne. Oni su ču­va­ni u ka­si Mi­ni­star­stva fi­nan­si­ja Kra­lje­vi­ne Sr­bi­je. Na osno­vu po­me­nu­tih do­ku­me­na­ta na­sta­la je i no­vo­vje­kov­na srp­ska dr­ža­va. Ne­mar­nost je od­u­vi­jek bi­la i osta­la na­ša na­ci­o­nal­na sla­bost. Ovom spi­sku do­ku­me­na­ta mo­že­mo do­da­ti i Ga­ra­ša­ni­no­vo Na­čer­ta­ni­je, bez ob­zi­ra da li je iz­gu­blje­no ili je ne­gdje skri­ve­no u Bro­zo­voj ar­hi­vi. Iako smo ovo pi­ta­nje po­kre­nu­li pri­je vi­še od dvi­je de­ce­ni­je („Gdje je ori­gi­nal Ga­ra­ša­ni­no­vog `Načertanija`, `Politika`’’, 19. jun 1993), do­ku­me­nat je, na sra­mo­tu srp­ske isto­ri­o­gra­fi­je, ne­pri­stu­pa­čan i da­nas.
Ka­ko spis ni­je sa­ču­van u ori­gi­na­lu, to je osta­vi­lo niz ne­ga­tiv­nih po­sle­di­ca u po­gle­du nje­go­vog pro­u­ča­va­nja. Osta­la su dva pre­pi­sa i oba se ču­va­ju u Na­rod­noj bi­bli­o­te­ci Sr­bi­je. Zna se da je po­sto­jao i tre­ći, sa­či­njen ru­kom Mi­len­ka Vu­ki­će­vi­ća, 22. apri­la 1916. go­di­ne, u Pe­tro­gra­du. On se na­la­zio u po­sje­du Đur­đa Je­le­ni­ća, ko­ji je vje­ro­vao da ga je Vu­ki­će­vić pre­pi­sao u ru­skom Dr­žav­nom ar­hi­vu. Stra­nja­ko­vić je do­ka­zao da je pre­pis sa­či­njen sa tek­sta ob­ja­vlje­nog u „De­lu”.
Mi­lić Mi­li­će­vić, sin Mi­la­na Đ. Mi­li­će­vi­ća, za­pi­sao je na kra­ju pre­pi­sa Na­čer­ta­ni­ja, da je po­sao oba­vio 6. no­vem­bra 1896. go­di­ne. Na osno­vu za­bi­lje­ške uči­nje­ne na pr­voj stra­ni, is­pod na­slo­va („Uvod po kom su djej­stvi­ja slje­do­va­la”), i pot­pi­sa „Ili­ja Ga­ra­ša­nin”, na kra­ju, pret­po­sta­vlja­mo da je pre­pis iz­vr­šen sa ori­gi­na­la, ili, što je vje­ro­vat­ni­je, sa pre­pi­sa ko­ji je ura­dio nje­gov otac 1877. go­di­ne. Tekst je pi­san čit­ko, na ci­je­loj stra­ni, cr­nim ma­sti­lom.
Dru­gi pre­pis, pre­ma pi­smu knji­žev­ni­ka Mi­lo­sa­va Je­li­ća, ko­ji ga je pro­dao Na­rod­noj bi­bli­o­te­ci, imao je za­ni­mlji­vu isto­ri­ju. On, kao i pre­pis Mi­li­ća Mi­li­će­vi­ća, ima ma­lo ne­u­o­bi­ča­jen na­slov: „Ga­ra­ša­ni­nov po­li­tič­ki pro­gram na kon­cu 1844. go­di­ne”. Ov­dje je ne­u­o­bi­ča­je­no is­ti­ca­nje Ga­ra­ša­ni­no­vog ime­na, što je do­bar svje­dok o od­no­su pre­pi­si­va­ča pre­ma spi­su. Ga­ra­ša­nin ni­je sta­vio, u na­slo­vu spi­sa, svo­je ime, pa je ova­kvo na­slo­vlja­va­nje plod pre­pi­si­va­ča. I ovaj pre­pis za­vr­ša­va se Ga­ra­ša­ni­no­vim pot­pi­som. Pi­san je na stup­ci­ma lju­bi­ča­stim ma­sti­lom.
(NA­STA­VI­ĆE SE)