Pri­re­dio: dr Vu­kić Ilin­čić


Ova­ko je ukrat­ko oka­rak­te­ri­sao lič­nost Mar­ka Mi­lja­no­va Čeh Jo­zef Ho­le­ček u dje­lu Cr­na Go­ra u mi­ru (Čer­na Ho­ra v mi­ru), Prag, 1883. Dje­lo je sa če­škog pre­veo Sa­vo Oro­vić. Ho­le­ček je bio pan­sla­vi­sta, ob­i­šao je i pro­pu­to­vao sve slo­ven­ske ze­mlje i na­pi­sao o Slo­ve­ni­ma ve­li­ki broj ra­do­va. U do­ba oslo­bo­di­lač­kih ra­to­va 1876-`78. bio je do­pi­snik iz Her­ce­go­vi­ne i Cr­ne Go­re če­škog Na­rod­nog li­sta. Vi­še je pu­ta bo­ra­vio u Cr­noj Go­ri. Pi­sao je pje­sme, pri­po­vi­jet­ke, ro­ma­ne i do­sta pre­vo­dio sa srp­sko-hr­vat­skog je­zi­ka (na­rod­nu epi­ku, Nje­go­ša, zma­ja, Ne­na­do­vi­ća i dru­ge).
Ho­le­ček je bio za­di­vljen lič­no­šću Mar­ka Mi­lja­no­va: „Cr­no­gor­ci, ne­ko­li­ko vje­ko­va osta­vlje­ni sa­mi se­bi, odvo­je­ni od obra­zo­va­nog svi­je­ta, u po­gle­du ve­za sa dru­gim na­ro­di­ma ogra­ni­če­ni sa­mo na ne­pri­ja­telj­stvo sa Tur­ci­ma, bez cr­ka­va i ško­la, ne­ma­ju­ći dru­gog vas­pi­ta­ča osim na­rod­ne pje­sme, po­sta­vi­li su sa­mi iz sop­stve­nih po­bu­da za cilj svo­ga ži­vo­ta dva na­če­la: cr­no­gor­stvo i čoj­stvo. Odi­sta do­stoj­no pa­žnje i za psi­ho­lo­gi­ju jed­nog na­ro­da ve­o­ma va­žno to što su Cr­no­gor­ci, fi­lo­zo­fi­ra­ju­ći i stva­ra­ju­ći ide­al sa­vr­šen­stva, do­šli do sa­zna­nja da je me­đu lju­di­ma naj­bo­lji onaj ko je naj­vi­še čo­vjek...
Kod po­je­di­na­ca se te oso­bi­ne na­la­ze u naj­ra­zno­vr­sni­jim sra­zmje­ra­ma, ali je sa­mo kod jed­no­ga cr­no­gor­stvo i čoj­stvo jed­na­ko raz­vi­je­no, ta­ko da se rav­no­te­ža iz­me­đu njih dr­ži u naj­ljep­šoj har­mo­ni­ji.Taj ri­jet­ki čo­vjek je Mar­ko Mi­lja­nov, pro­sla­vlje­ni voj­vo­da ple­me­na Ku­ča.
Cr­na Go­ra ima ono­li­ko ju­na­ka ko­li­ko lju­di, ali sa­mo jed­nog je­di­nog Mar­ka Mi­lja­no­va...U Mar­ku Mi­lja­no­vu su sa­dr­ža­ne sve li­je­pe oso­bi­ne Cr­no­go­ra­ca, ali nji­ho­vih ma­na ne­ma. On spa­da me­đu naj­bo­lje ju­na­ke svo­je otadž­bi­ne i is­ti­če se na bo­ji­štu ka­ko svo­jom hra­bro­šću ta­ko i da­rom voj­sko­vo­đe. Slav­ne po­bje­de ko­je su Cr­no­gor­ci za­do­bi­li u po­sled­njem ra­tu oko Pod­go­ri­ce naj­ve­ćim di­je­lom su nje­go­va za­slu­ga. Dru­gi na nje­go­vom mje­stu ne bi ustu­pio ni li­stić svo­ga lo­vo­ra za tu­đu gla­vu, Mar­ko Mi­lja­nov ni­je obra­ćao pa­žnju kad su sla­vu nje­go­vih dje­la di­je­li­li dru­gi. Za nje­ga ne­ma­ju vri­jed­no­sti no­vi­nar­ske fan­fa­re ni­ti or­de­ni i zvi­je­zde. Ako iz­vr­šu­je ve­li­ka dje­la, on to ne či­ni ra­di sla­ve i do­bi­ti, već za­to što nji­ma ko­ri­sti na­ro­du. On sa­mo ra­di do­bra či­ni do­bro. Za lič­nu sla­vu ne zna, ali se lju­bo­mor­no bri­ne da bi se sla­va nje­go­vog na­ro­da i ple­me­na stal­no po­ve­ća­va­la...
Na­u­čio se pod­no­si­ti ne­prav­de i oče­ku­je pod­mu­kle na­pa­de i da­nju i no­ću, ali sam ne či­ni ne­prav­du, ni­ko­ga ne­će uvri­je­di­ti...”
Ho­le­ček opi­jen Mar­ko­vom lič­no­šću pi­ta i od­go­va­ra: „Ko se mo­že upo­re­di­ti sa mo­jim Mar­kom Mi­lja­no­vim? Ni­je­sam na­šao ni u ži­vo­tu ni u knji­ga­ma dru­gog čo­vje­ka za ko­ga bih mo­gao re­ći:Taj je kao Mar­ko Mi­lja­nov”. Za­tim za­klju­ču­je da je si­gu­ran da ga ni­ko od či­ta­la­ca ne­će op­tu­ži­ti za pri­stra­snost, jer su se nje­go­vi či­ta­o­ci uvje­ri­li da ne hva­li „bez ubje­đe­nja” i da ne pra­šta ni­šta ni­ko­me na ko­me vi­di „ma­kar sjen­ku po­ro­ka”.
Da­lje na­sta­va­lja Ho­le­ček, da Mar­ka „cio na­rod vo­li i po­štu­je. U Cr­noj Go­ri ne­ma omi­lje­ni­jeg ju­na­ka. Ali za­to ipak ima ne­pri­ja­te­lja vi­še no do­volj­no, i to ni­ka­ko u na­ro­du, već kod onih ko­ji­ma je ne­zgo­dan i opa­san zbog svo­je po­pu­lar­no­sti...”
(Na­sta­vi­će se)