Pre­veo i pri­re­dio: Slav­ko K. Šće­pa­no­vić


Ja sam vi­še pu­ta ov­dje na­vo­di­la Zo­go­vi­će­ve sti­ho­ve po­sled­njih de­ce­ni­ja iz zbir­ki „Pr­ko­sne stro­fe” i „Arti­ku­li­sa­na ri­ječ”. Na­vo­di­la sam naj­zna­čaj­ni­je od ono­ga što je stvo­rio pje­snik. Ali sve­mu to­me je pret­ho­di­lo mno­go to­ga što je na­pi­sa­no u ne­mi­rim vre­me­ni­ma ka­da su hi­tle­rov­ske hor­de, učvr­stiv­ši se u Pra­gu, za­u­ze­le Var­ša­vu, i pri­bli­ža­va­le se So­vjet­skom Sa­ve­zu, a ju­go­slo­ven­ske kra­ljev­ske vla­sti su se već ta­da de­fi­ni­tiv­no do­go­va­ra­le sa nje­mač­kim fa­ši­sti­ma, ali se na­rod, upr­kos nji­ma, po­di­gao i iza­zvao na se­be va­tru Ge­rin­go­vih va­zdu­šnih ar­ma­da. Ta­da su fa­ši­stič­ke tru­pe pre­pla­vi­le Ju­go­sla­vi­ju i na­pa­le So­vjet­ski Sa­vez. Ta­da, u ju­lu 1941. go­di­ne, u Ju­go­sla­vi­ji je po­čeo usta­nak.
U Nar­do­no­o­slo­bo­di­lač­kom ra­tu Zo­go­vić je uče­stvo­vao od nje­go­vih pr­vih da­na. Ra­to­vao je u svo­joj Cr­noj Go­ri. Po­tom je, u sa­sta­vu par­ti­zan­skih voj­nih je­di­ni­ca, pro­šao kroz naj­že­šće bit­ke od Bo­sne do Be­o­gra­da. Pro­šao i kao voj­nik, i kao in­spi­ra­tor i uče­snik u pri­pre­ma­nju i štam­pa­nju rat­nih iz­da­nja, i ini­ci­ja­tor stva­ra­nja rat­nih po­zo­ri­šta. I što je naj­glav­ni­je, kao pi­sac i pje­snik svo­ga na­ro­da. Sva­ka stro­fa nje­go­vih sti­ho­va no­si pe­čat vre­me­na. Kao i nje­go­vi pre­vo­di Ma­ja­kov­skog, ko­je­ga je on osje­ćao kao naj­bli­ski­jeg so­vjet­skog pje­sni­ka.
Po­sli­je po­bje­de Zo­go­vić je iza­bran za de­le­ga­ta u Na­rod­noj skup­šti­ni. Po­tro­šio je mno­go sna­ge na ostva­ri­va­nju ma­šte naj­bo­ljih lju­di u ze­mlji. Ži­vio je i ba­vio se pla­no­vi­ma stva­ra­nja no­ve, so­ci­ja­li­zma do­stoj­ne, ve­li­ke i bla­go­rod­ne kul­tu­re. Nje­mu je bi­lo va­žno da ona po­sta­ne op­šte­ju­go­slo­ven­ska, da joj se pri­sa­je­di­ne i oni ko­ji su do ta­da bi­li ne­pi­sme­ni. A ta­kvih je sta­ra Ju­go­sla­vi­ja osta­vi­la mno­go. Bi­lo mu je, na­rav­no, va­žno i to da se po­dig­ne ni­vo kul­tu­re.
Mo­žda, zbog ras­pa­lje­no­sti i ne­u­smje­re­no­sti ne­kih tek za­vr­še­nih bi­ta­ka, u ko­ji­ma su bi­li oštro po­di­je­lje­ni svi­jet sa­bo­ra­ca i svi­jet ne­pri­ja­te­lja, mo­žda su od sve te lju­bo­mor­ne očin­ske lju­ba­vi pre­ma još neo­ja­ča­lom sop­stve­nom dje­te­tu, ka tek za­če­toj kul­tu­ri no­vo­ga po­ret­ka, ri­je­či nje­go­vih čla­na­ka i istu­pa­nja iz tog vre­me­na, po­ne­kad, pa­li­le ne­po­ko­le­blji­vom ne­pod­no­šlji­vo­šću. Uvje­re­nost u spo­sob­nost sa­vla­đi­va­nja bi­la je, či­ni­lo se, neo­do­lji­va. Bi­la je to uvje­re­nost u sna­gu i ne­po­ko­le­blji­vost že­lje na­ro­da da stvo­ri no­vi, so­ci­ja­li­stič­ki po­re­dak, za ko­ji se mu­kom i pat­njom iz­bo­rio. O ta­kvim ka­rak­te­ri­ma kao što je Zo­go­vić, go­vo­re obič­no „mo­no­lit­ni” ili „mak­si­ma­li­stič­ki”. Slič­ne ka­rak­ter­ne cr­te kod lju­di zre­li­jeg do­ba naj­če­šće se gu­be, raz­je­da­ju ih rđa is­ku­stva i po­tre­ba za mir­nim ži­vo­tom.
Vi­še pu­ta u po­sli­je­rat­nim go­di­na­ma bi­la sam u pri­li­ci da se na­đem u ma­loj tro­sob­noj ku­ći­ci, gdje su u spar­tan­ski stro­goj za­jed­ni­ci ži­vje­li pje­snik i dru­štve­ni ak­ti­vi­sta Ra­do­van Zo­go­vić, nje­go­va su­pru­ga, biv­ša par­ti­zan­ka, sa­da tvo­rac jed­nog od naj­ve­ćih iz­da­vač­kih pred­u­ze­ća u ze­mlji, i nji­hov pri­ja­telj, je­dan od star­je­ši­na na­rod­ne voj­ske. Dru­gi ko­ji su u to vri­je­me do­la­zi­li iz par­ti­zan­ske šu­me, do­ne­kle na svoj na­čin su shva­ti­li pre­li­je­pu ide­ju – „ko je bio ni­šta, sad će po­sta­ti sve” – ta­kva spar­tan­ska stro­gost pre­ma se­bi, ri­jet­ko se sri­je­će. Zo­go­vić je sma­trao mje­ri­lom sop­stve­ne vri­jed­no­sti, i vri­jed­no­sti sva­kog su­na­rod­ni­ka, ne sa­mo ne­dav­nu od­luč­nost čo­vje­ka, ko­ji je u te­škim, zlo­kob­nim go­di­na­ma, ustao pro­tiv fa­ši­zma, ne­go još i u is­kre­nu po­ve­za­nost sa na­ro­dom, u is­kre­ni od­nos pre­ma se­bi, u nje­go­vom shva­ta­nju mo­ral­no­sti, u nje­go­vom od­no­su pre­ma brat­stvu me­đu ra­znim na­ci­ja­ma i u nje­go­voj vjer­no­sti sa­moj su­šti­ni so­ci­ja­i­zma.
Je­din­stve­na pu­bli­ci­stič­ka Zo­go­vi­će­va knji­ga „Na po­pri­štu” (1947) pro­že­ta je tim du­hom. U tu knji­gu su ušli i ese­ji ob­ja­vlje­ni još tri­de­se­tih go­di­na. Naj­vi­še mje­sta u njoj za­u­ze­li su član­ci iz rat­nog i po­sli­je­rat­nog vre­me­na. Oni su u po­čet­ku štam­pa­ni u par­ti­zan­skoj štam­pa­ri­ji, a po­tom u po­sli­je­rat­nim dr­žav­nim ča­so­pi­si­ma i li­sto­vi­ma: „Za­štit­ni­ci i gra­di­te­lji otadž­bi­ne” (1943), „Za­bi­lje­ške o na­šoj sa­da­šnjoj štam­pi” (1943) „Cr­na Go­ra i nje­na slo­bo­da” (1945), „Pr­va pro­le­ter­ska bri­ga­da u bit­ka­ma od Ne­re­tve do Li­ma” (1945), „O na­šoj knji­žev­no­si, nje­nom po­lo­ža­ju i za­da­ci­ma“ (1946), „Nje­go­še­va po­e­ma o bor­bi i slo­bo­di” (1947), i mno­ge dru­ge. Pa­žnju ru­skog čo­vje­ka ov­dje pri­vla­če i član­ci o Gor­kom i Ma­ja­kov­skom. Uvi­jek stra­sni. Uvi­jek ubje­dlji­vi.(Na­sta­vi­će se)