Pi­še:Dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić film­ski i TV re­di­telj


I za­to je ta­ko­đe sma­trao da je i ero­ti­ka je­dan od na­či­na ka­ko da pre­va­zi­đe­mo sve ono što je tra­di­ci­o­nal­no u pri­ka­zi­va­nju in­tim­nog do­ži­vlja­ja. To je isto­vre­me­no zna­či­lo da film mo­ra bi­ti oslo­bo­đen re­li­gi­o­znih, a po­seb­no mo­ral­nih okvi­ra i da tra­ga za unu­tra­šnjim in­te­gri­te­tom ljud­skih emo­ci­ja. Da se za­dr­žao sa­mo na bi­zar­nom, vje­ro­vat­no ne bi do­se­gao do do­ži­vlja­ja u ko­me se i te ka­ko in­si­sti­ra upra­vo na estet­skim vri­jed­no­sti­ma. One su pod­stak­nu­te a i ve­za­ne za unu­tra­šnji in­te­gri­tet Ijud­skih emo­ci­ja. Re­al­nost ni­je u kon­flik­tu, sa onim što čo­vjek osje­ća ili če­mu te­ži i za­to nje­ne vi­zu­el­ne for­me i sve što je mo­gu­će pri­ka­za­ti, mo­ti­vi­sa­no je po­tre­bom da sve bu­de upo­tri­je­blje­no za afir­ma­ci­ju čo­vje­ko­vog unu­tra­šnjeg svi­je­ta.
Gra­ni­ca pre­ma por­no­gra­fi­ji ni­je isto što i ogra­ni­če­nje, jer ne po­sto­je ni­ka­kve pre­pre­ke u stva­ra­lač­kom tra­ga­nju za što pot­pu­ni­jim sa­zna­njem o sve­mu ono­me što čo­vjek te­ži. On ne mo­že da ne­gi­ra u se­bi emo­ci­o­nal­nu i na­gon­sku že­lju za sje­di­nje­njem sa dru­gim bi­ćem i na za­da­tak re­di­te­lja da mu u to­me po­mog­ne.
U Pla­vom an­đe­lu, sni­mlje­nom u dvi­je ver­zi­je, na nje­mač­kom i en­gle­skom, ko­je se me­đu­sob­no ma­lo raz­li­ku­ju, re­di­te­lja Šter­nber­ga na­la­zi­mo još u ra­noj eks­pre­si­o­ni­stič­koj fa­zi gdje raz­vi­ja te­žak, su­mo­ran stil ko­jim pod­vla­či igru Emil Ja­nings. Ja­nings igra ulo­gu pro­fe­so­ra Ra­ta ko­ji od­la­zi u le­glo po­ro­ka „Pla­vi an­đeo” da is­pi­ta ne­zdra­ve op­se­si­je svo­jih mu­ških stu­de­na­ta, i ta­mo „pa­da na is­pi­tu” – bi­va pri­vu­čen Lo­li­nim ča­ri­ma.
Pro­fe­sor Ima­nu­el Rat je je­dan od onih sred­njo­vječ­nih lju­di ko­ji u od­re­đe­nim dru­štve­nim okol­no­sti­ma mo­ra­ju da bu­du sim­bol kraj­nje su­zdra­žno­sti, od­mje­re­no­sti, pu­ri­ta­ni­zma i pro­pa­gi­ra­nja kon­ven­ci­o­nal­nih mo­ral­nih nor­mi. Da­to, ili­ti za­pa­lo mu je da vas­pi­ta­va mla­de lju­de ta­ko da oni bu­du do­bri gra­đa­ni, smjer­ni do­ma­ći­ni i da ni­šta ne uči­ne što bi mo­glo da iza­zo­ve jav­ni skan­dal ili do­ve­de u pi­ta­nje nji­hov po­lo­žaj u dru­štvu, a i sa­mu eg­zi­sten­ci­ju. Šter­nberg ga vr­lo pa­žlji­vo opi­su­je u nje­go­vom sa­mač­kom sta­nu, me­đu knji­ga­ma, bi­lje­ška­ma, dra­gim pred­me­ti­ma, ka­ve­zi­ma, stva­ra­ju­ći od nje­ga sim­bol aske­te, ne­že­nje i vas­pi­ta­ča ko­ji je u svo­joj ko­rekt­no­sti po­ma­lo i smi­je­šan. Vi­dlji­vi pod­smi­jeh se iz­bje­ga­va, ali sve ono što vi­di­mo je upra­vo na ivi­ci iro­nič­nog. Ta­kav čo­vjek ne mo­že da bu­de ni rav­no­du­šan pre­ma onom što se do­ga­đa u nje­go­vom su­sjed­stvu, a po­go­to­vo u tim ba­ro­vi­ma i ja­zbi­na­ma ko­jih go­to­vo svu­da ima i u ko­je kri­šom za­la­ze i nje­go­vi naj­bo­lji i naj­mi­li­ji uče­ni­ci.
Re­di­telj pre­ma nji­ho­voj že­lji za pro­vo­dom i slo­bod­ni­jem iži­vlja­va­nju stra­sti i spon­ta­ni­jem ži­vo­tu ima sklo­no­sti, a to mu je i va­žno da bi pri­ka­zao am­bi­jent u ko­me se po­ja­vlju­je i ko­jim do­mi­ni­ra ta ka­ba­ret­ska zvi­je­zda ka­kva je mla­da Lo­la.
Oko nje je ma­nje-vi­še sve tri­vi­jal­no, tu su ostar­je­le za­ba­vlja­či­ce, sku­če­na sce­na, pr­ljav­šti­na, za­gu­šlji­vi lo­ka­li, po­ho­tljiv­ci, pi­jan­ci ali i nje­ni eg­za­li­tra­ni obo­ža­va­o­ci. (Na­sta­vi­će se)