Piše: Zoran Piperović
Rekla mi je jedna poslenica javne riječi (ovo je duži naziv za novinarku), kako joj je upravnica najsigurnije ženske kuće (odavde, pa preko Kuča, do Moldavije) kazala juče da sam ja gad. Što je posve tačno. I nisam mali gad. U meni pored unutrašnjeg, a više spoljašnjeg gadluka, ima i fukarluka, nesojluka, lukavstva, lažavine, nemorala.
Dakle, svega onoga što čovjeka čini gadom. A imam i dva čira na dvanaestopalačnom crijevu. Ovo je važno istaći. Jer, biti gad, a imati čir i to samo jedan, uvreda je za gada. A znao sam i Moldavku.Samo nemojte o tome nikome pričati. Jer to tek otkriva gadluk. Nju poznavati,podržavati, bodriti, može samo gad. A ja sam taj.
I nijesam ja prvi koji priznaje tuđe mentalno-pametne-tačne konstatacije. Sjećate se da je to uradio i junak Dostojevskog u „Zapisima iz podzemlja“. Razlika je samo u tome što je taj gad, osim što je priznao da je to, priznao i da ima bolesnu jetru.
Gad ima i još jednu osobinu. Gadno voli da je samovoljan. A tu sam tek prvi. Iz zbog toga se iz sopstvenog gadluka stalno i iznova vraćam Heseovoj knjizi „Samovolja predstavlja zadovoljstvo“. Ima u njoj sjajnih pasaža koji odslikavaju nečiju gadnu, samovoljnu prirodu.Koja prkosi ne samo društvenim konvencijama, već i onim drugima. Nepismenima, neobrazovanima, halapljivima, nedorečenima, manipulantima. Što nije u redu. I što je samo po sebi gadno. Jer, nije vaspitano ne podržavati razlike.Ili ih što je još gadnije, ismijavati. Mada, Hese to ovako objašnjava: “Takve ne treba prezirati,a još manje treba pitati sebe, da li su sopstveni gadluk i samovolja dobar izbor”. Tvoje je, nastavlja on, (a kao da se meni obraća) da se toga (gadluka) od koga ne možeš da pobjegneš, pridržavaš. Što ja radim redovno. Makar cio svijet bio protiv toga. E, ovo već može samo gad. Kakav sam ja.
Da je gadova bilo oduvijek govori i činjenica da je slavni nobelovac ovo pisao u Švajcarskoj za vrijeme Prvog svjetskog rata.
I taman da zaključim priznanje gdje najiskrenije potvrđujem da sam gad, sjetih se da ovo nije 1914. i 1915. godina. I da je ovo vrijeme čuda u zemlji čuda.
Kad je tako, sjetih se i Pekića. I njegovog romana „Zemlja čuda“. I rečenice: ”Vjetar zaboravlja kamilu koju je ubio, ali sve dok ne ugine, kamila pamti oluju zbog koje umire”. Kakve ovo veze ima sa gadom, ne znam. Volim Pekića, onako gadovski, pa da zaključim sa njim.
)){kind=small}
