Kad je do­šao rat Ćo­sić će ra­to­va­ti naj­pri­je 1941. i 1942. kao par­tij­ski ile­ga­lac u tr­ste­nič­kom i tem­nič­kom kra­ju. Go­di­ne 1942. pro­ve­šće tri mje­se­ca u Po­ljo­pri­vred­noj ško­li u Va­lje­vu. Kra­jem go­di­ne će na­pu­sti­ti Va­lje­vo i fe­bru­a­ra 1943. oti­ći će na su­sjed­nu pla­ni­nu Ja­stre­bac i pot­ko­pa­o­nič­ki kraj, gdje će u pro­lje­će 1943. go­di­ne po­sta­ti ko­me­sar Ra­sin­skog par­ti­zan­skog od­re­da i ile­gal­ni par­tij­ski rad­nik u za­pad­nom Po­mo­ra­vlju. („Mje­se­ci­ma sam kao ko­me­sar išao po­lu­bos...”')
Na iz­ma­ku 1943. go­di­ne po­ja­vi­će se kao član­ko­pi­sac i u „Gla­su”, li­stu Na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­kog fron­ta Sr­bi­je.
Mla­di rat­nik, po za­du­že­nju, po­či­nje da pi­še (1944) u „Mla­dom bor­cu”, gla­si­lu Uje­di­nje­nog sa­ve­za an­ti­fa­ši­stič­ke omla­di­ne Sr­bi­je, ali pod pse­u­do­ni­mom Ge­dža. U če­tvr­tom bro­ju „Mla­dog bor­ca”, apri­la 1944. go­di­ne, Ge­dža se ja­vlja sa dva tek­sta: to su čla­nak „No­va omla­di­na” i pro­za „Iz car­stva ka­me”, a u dvo­bro­ju jul-av­gust on je autor uvod­ni­ka, pro­gram­skog tek­sta „Naš pr­vi kon­gres”. („Kru­pan do­ga­đaj sto­ji pred omla­di­nom Sr­bi­je. Srp­ska omla­di­na u zo­ri slo­bo­de, u svi­ta­nju sreć­ne sju­tra­šnji­ce...”) I po­tom čla­nak, ve­o­ma op­ši­ran, „Srp­ska omla­di­na i od­lu­ke Dru­gog za­sje­da­nja AV­NOJ-a”.
I na­red­nih mje­se­ci je­dan je od naj­vred­ni­jih sa­rad­ni­ka ovog li­sta: „Do­šla je brat­ska Cr­ve­na ar­mi­ja”, „Sr­bi­ja u ustan­ku”, „Ne­ko­li­ko na­po­me­na o agi­ta­ci­ji”, „Za­su­či­mo ru­ka­ve”... Ali pi­še i pje­sme, lju­bav­ne i dječ­je.
Od­mah po oslo­bo­đe­nju Be­o­gra­da, ok­to­bra 1944, sti­ći će u pre­sto­ni­cu, dru­gi put u ži­vo­tu, na du­žnost čla­na se­kre­ta­ri­ja­ta An­ti­fa­ši­stič­ke omla­di­ne Sr­bi­je.
I već 27. ok­to­bra 1944. u ka­fa­ni „Ma­njež”, na mi­tin­gu Ani­fa­ši­stič­ke omla­di­ne pr­vog re­jo­na, sre­šće se, kao ak­ti­vi­sti, po­to­nji pri­ja­te­lji, An­to­ni­je Isa­ko­vić i Do­bri­ca Ćo­sić. Obo­ji­ca su go­vo­ri­li. Iz­vje­štač „Po­li­ti­ke” za­bi­lje­žio je:
„Do­bri­ca Ćo­sić go­vo­rio je o mo­bi­li­za­ci­ji svih sna­ga za ko­nač­no oslo­bo­đe­nje ci­je­le Ju­go­sla­vi­je i za ko­nač­ni ob­ra­čun sa hi­tle­rov­ci­ma na tlu Nje­mač­ke u za­jed­ni­ci sa Cr­ve­nom ar­mi­jom i sa­ve­zni­ci­ma...”
Bi­lo je to nje­go­vo go­vor­nič­ko kr­šte­nje u glav­nom gra­du, a de­se­tak da­na po­tom Ćo­sić je me­đu uza­vre­lim sko­jev­ci­ma na za­si­je­da­nju Ve­li­ke an­ti­fa­ši­stič­ke skup­šti­ne na­rod­nog oslo­bo­đe­nja Sr­bi­je. Tre­ćeg da­na za­si­je­da­nja, 11. no­vem­bra, Ćo­sić će se po­ja­vi­ti za go­vor­ni­com, u ime mla­dih:
„Ja tvr­dim u ime omla­di­ne mo­ga kra­ja, Tr­ste­ni­ka, a uvje­ren sam da iz­ra­ža­vam že­lju ci­je­le omla­di­ne Sr­bi­je kad ka­žem da ne­će­mo po­no­vi­ti one gre­ške ko­je su po­či­ni­li na­ši oče­vi 1918. go­di­ne (Bu­ran apla­uz). Omla­di­na Sr­bi­je ne­će osta­vi­ti pu­šku iz ru­ku, ne­će ža­li­ti žr­ta­va da učvr­sti ono što je po­stig­nu­to, da osi­gu­ra slo­bo­du na­šeg na­ro­da i na­še omla­di­ne”'.
No­vi­nar „Po­li­ti­ke” je taj Ćo­si­ćev istup ova­ko opi­sao:
„Nje­gov tem­pe­ra­ment­ni go­vor Skup­šti­na je pre­ki­da­la če­stim odo­bra­va­njem. Nje­go­vo obe­ća­nje, u ime sve omla­di­ne Sr­bi­je, da će omla­din­ci iz­gra­di­ti struč­ni ka­dar po­tre­ban na­rod­noj vla­sti, pri­mljen je s odu­še­vlje­njem...” Sti­cao je pr­vu go­vor­nič­ku po­pu­lar­nost.
Od bo­ra­ca ko­ji su oslo­bo­di­li Be­o­grad pod ko­man­dom Pe­ka Dap­če­vi­ća, sa­zna­je za Ti­ta. Ti bor­ci do­no­se u Be­o­grad mit ko­ji će za­go­spo­da­ri­ti ci­je­lom Sr­bi­jom – pje­sme o Ti­tu, ko­za­rač­ko ko­lo... Do ta­da je va­žio kult Sta­lji­na... I mla­di Ćo­sić će po­sta­ti Ti­tov sled­be­nik sve do po­čet­ka še­zde­se­tih go­di­na.
Po­li­ti­ka ga je za­ni­je­la. Bio je njo­me opi­jen. Sam je go­vo­rio da je pri­stu­pa­nje re­vo­lu­ci­o­nar­nom po­kre­tu i usva­ja­nje ko­mu­ni­stič­ke ide­o­lo­gi­je sa­svim iz­mi­je­ni­lo nje­go­vu ži­vot­nu pu­ta­nju i za­u­vi­jek je od­re­di­lo.
U re­dak­ci­ji „Mla­dog bor­ca”, či­ji je glav­ni ured­nik, Ćo­sić oku­plja mla­de, ta­len­to­va­ne in­te­lek­tu­al­ce, ko­ji se, isti­na, ni­je­su is­ta­kli kao ve­li­ki bor­ci (Naj­dan Pa­šić, Dra­go­slav Ada­mo­vić, Zo­ran Jo­va­no­vić, Vuk­san Bu­la­to­vić, Ra­do­slav Era Rat­ko­vić, Mi­ća To­mić, Mi­ro­slav Čan­ga­lo­vić...).
(„Na oslo­bo­đe­noj te­ri­to­ri­ji Pu­ste re­ke u se­lu Plav­ce, po­čet­kom 1944. go­di­ne po­stao je član re­dak­ci­je „Mla­dog bor­ca”, li­sta Uje­di­nje­nog sa­ve­za an­ti­fa­ši­stič­ke omla­di­ne Sr­bi­je, a po­sli­je oslo­bo­đe­nja Be­o­gra­da do je­se­ni 1946. go­di­ne bio je i glav­ni ured­nik... Ob­ja­vio je niz agi­ta­ci­o­no-pro­pa­gand­nih čla­na­ka i bit­no uti­cao na ure­đi­vač­ku po­li­ti­ku li­sta...”, Ana Ćo­sić-Vu­kić „Knji­žev­ni po­če­ci Do­bri­ce Ćo­si­ća”, Knji­žev­na isto­ri­ja, 2004.) U jed­nom sje­ća­nju na to vri­je­me, Ćo­sić ve­li:
„Bran­ko Ćo­pić je bio pr­vi ži­vi pi­sac ko­ga sam vi­dio. Do­go­di­lo se to u je­sen 1944. u Be­o­gra­du, u men­zi Cen­tral­nog od­bo­ra Uje­di­nje­ne an­ti­fa­ši­stič­ke omla­di­ne Ju­go­sla­vi­je. Obo­ji­ca smo bi­li u par­ti­zan­skim uni­for­ma­ma. A on, pr­vi ži­vi pi­sac ko­ga gle­dam, raz­o­ča­rao me: smi­jao se i za­smi­ja­vao sve oko se­be. A ja ta­da ni­je­sam mo­gao da za­mi­slim da se pi­sac smi­je...''
(NA­STA­VI­ĆE SE)

PRIREDIO:
MILADIN VELjKOVIĆ