Pred Dru­gi svjet­ski rat, 1. sep­tem­ba 1940. go­di­ne, u Moj­kov­cu je upri­li­če­na sve­ča­nost po­sve­će­na Moj­ko­vač­koj bi­ci. Or­ga­ni­zo­van je Od­bor za pro­sla­vu u ko­ji su ušle is­tak­nu­te lič­no­sti iz ta­da­šnjeg jav­nog i po­li­tič­kog ži­vo­ta Kra­lje­vi­ne Ju­go­sla­vi­je, kao i pre­ži­vje­li rat­ni­ci iz bit­ke. Po­red Od­bo­ra za pro­sla­vu, or­ga­ni­za­ci­ja je bi­la po­vje­re­na i Sa­ve­zu so­ko­la Kra­lje­vi­ne Ju­go­sla­vi­je. Na če­lu Od­bo­ra za pro­sla­vu bio je pro­sla­vlje­ni ofi­cir, bri­ga­dir Mi­loš Me­de­ni­ca. Pro­sla­va je pret­hod­no odr­ža­na u Zet­skom do­mu na Ce­ti­nju.
U po­zi­vu Od­bo­ra za pro­sla­vu je, iz­me­đu osta­log, na­gla­še­no: „Bra­ćo Cr­no­gor­ci! Pri­je če­tvrt vi­je­ka, za naš na­rod tra­gič­ne 1915. go­di­ne, od­i­gra­la se Moj­ko­vač­ka bit­ka, kao kru­na svih na­po­ra cr­no­gor­ske voj­ske u ču­va­nju od­stup­ni­ce bra­ći Sr­bi­jan­ci­ma. Ta je bit­ka bi­la u da­ni­ma, ka­da Sr­bi­ja na­pad­nu­ta, od tri ca­ra, bi­ja­še te­ško ugro­že­na, ka­da Lov­ćen bi­ja­še u pla­me­nu, ka­da bra­ću iz Ame­ri­ke ne­pri­ja­te­lji to­plja­hu, ka­da naj­hra­bri­ja sr­ca ma­lak­sa­va­hu... To je do­bro znao i on­da­šnji vr­hov­ni ko­man­dant sr­bi­jan­ske voj­ske, doc­ni­je Kralj Alek­san­dar I Uje­di­ni­telj, ka­da je na­šem ne­u­mr­lom vi­te­zu ser­da­ru Jan­ku Vu­ko­ti­ću upu­tio de­pe­šu: `Ako za 24 č. za­dr­ži­te ne­pri­ja­te­lja odu­ži­li ste se Srpstvu`.
U tim tra­gič­nim ča­so­vi­ma Gol­go­te na­še na­ci­je, ko­ja je bi­la ras­pe­ta na kr­stu po­put Hri­sta, mi, ne sa­mo da smo se odu­ži­li Srp­stvu za­dr­ža­va­njem ne­pri­ja­te­lja ne 24 ča­sa, ni 24 da­na, već smo na Moj­kov­cu sa­mo­pre­go­ri­je­va­njem na­ših naj­bo­ljih si­no­va ne­pri­ja­te­lja po­tu­kli. Na Moj­kov­cu po­red na­še sta­re sr­ča­no­sti i od­va­žno­sti cr­no­gor­ski voj­nik je do­ka­zao svi­jest o da­le­ko­se­žnim po­sle­di­ca­ma ovog i ova­kvog ot­po­ra za Srp­stvo i Ju­go­sla­vi­ju. Tu je on opet ve­dra če­la po­gle­dao Obi­li­ća i osta­le srp­ske vi­te­zo­ve...”
Na Ce­ti­nju i Moj­kov­cu pri­su­stvo­vao je ve­li­ki broj zva­ni­ca. Me­đu nji­ma, kao iza­sla­nik kra­lja i kne­za na­mje­sni­ka, ge­ne­ral An­to­ni­je Pe­kić, ko­man­dant ar­ti­lje­ri­je dru­ge ar­mi­je iz Sa­ra­je­va; iza­sla­nik mi­ni­stra voj­ske i mor­na­ri­ce, bri­gad­ni ge­ne­ral Lju­bo­mir No­va­ko­vić; ko­man­dant Zet­ske di­vi­zij­ske obla­sti, bri­gad­ni ge­ne­ral Mi­len­ko Var­ja­čić; pred­stav­ni­ci Upra­ve sa­ve­za so­ko­la Ju­go­sla­vi­je; za­stup­nik mi­ni­stra po­ljo­pri­vre­de Pa­vle Jo­vo­vić; u ime Se­na­ta – se­na­tor Mar­ko Vu­ja­čić; kćer­ka i sin di­vi­zi­ja­ra Jan­ka Vu­ko­ti­ća, Va­si­li­ja Vr­bi­ca i ge­ne­ral­štab­ni ma­jor Vu­ka­šin Vu­ko­tić.
Uče­šće na sve­ča­no­sti­ma su uze­li svi pred­stav­ni­ci mje­snih, ci­vil­nih i voj­nih vla­sti, na če­lu sa ba­nom Zet­ske ba­no­vi­ne Bo­ži­da­rom Kr­sti­ćem. Pri­sut­ni­ma se obra­tio i mi­ni­star voj­ske i mor­na­ri­ce ge­ne­ral Mi­lan Ne­dić pre­ko ra­di­ja.
Ak­tiv­no uče­šće u pro­sla­vi ima­la je i Srp­ska pra­vo­slav­na cr­kva na če­lu sa mi­tro­po­li­tom Jo­a­ni­ki­jem, ko­ji je go­ste po­zdra­vio pred Ce­tinj­skim ma­na­sti­rom.
Sju­tra­dan u Moj­kov­cu, na Cr­nom po­lju oku­pi­la se ve­li­ka ma­sa na­ro­da, kao i sta­ri pre­ži­vje­li rat­ni­ci na če­lu sa pred­sjed­ni­kom Od­bo­ra za pro­sla­vu, bri­ga­di­rom Mi­lo­šem Me­de­ni­com i ko­man­di­rom Jo­va­nom Ži­ži­ćem – ko­man­dan­ti­ma bri­ga­da. U 10 ča­so­va po­čeo je po­men moj­ko­vač­kim ju­na­ci­ma ko­ji je dr­žao vla­di­ka Jo­a­ni­ki­je sa sve­šten­stvom sre­zo­va Ko­la­šin­skog i Bje­lo­polj­skog. Po­ča­snu palj­bu iz­vr­ši­la je brd­ska ba­te­ri­ja Voj­ske Kra­lje­vi­ne Ju­go­sla­vi­je iz Be­ra­na. Na­rod i sve­šten­stvo či­no­dej­stvo­va­nje je oba­vi­lo u kle­če­ćem sta­vu (pod­vu­kao-V.I.). Po­kre­nu­ta je i ini­ci­ja­ti­va za po­di­za­nje spo­men-obi­ljež­ja moj­ko­vač­kim rat­ni­ci­ma (što će se de­si­ti ka­sni­je, 1966. go­di­ne. Spo­me­nik je iz­gra­đen na bre­žulj­ku po­red mo­sta na Ta­ri-primj. V.I.). Pred­sjed­nik od­bo­ra za pro­sla­vu Mi­loš Me­de­ni­ca obra­tio se pri­sut­ni­ma: „... Sma­tram za oso­bi­tu čast i na­ro­či­tu sre­ću, što sam do­ži­vio da­nas da, po­sli­je 25 go­di­na slav­ne Moj­ko­vač­ke bit­ke, kao ko­man­dant Ko­la­šin­ske bri­ga­de, ko­ja se u toj bi­ci ona­ko ju­nač­ki i po­žr­tvo­va­no bo­ri­la, otvo­rim da­na­šnju sve­ča­nost...
Pr­vu na­šu mi­sao i za­hval­nost ovo­ga mo­men­ta upu­ću­je­mo pa­lim žr­tva­ma u bit­ka­ma odr­ža­nim na fron­tu Ja­vor–Moj­ko­vac, po­na­o­sob za­vr­šnoj kr­va­voj Moj­ko­vač­koj bi­ci od 4, 10, 24. i 25. de­cem­bra 1915. go­di­ne, kao i svi­ma ko­ji svo­je ži­vo­te po­lo­ži­še u bor­ba­ma od 1912. do 1918. go­di­ne za oslo­bo­đe­nje na­še ve­li­ke i moć­ne Kra­lje­vi­ne Ju­go­sla­vi­je...”
(Kraj)


Pi­še: dr Vu­kić Ilin­čić