Po­seb­no je bi­la ka­rak­te­ri­stič­na isla­mi­za­ci­ja Ro­ža­ja, Šta­vi­ce i Sje­nič­ko-pe­šter­ske vi­so­rav­ni. U po­zna­tom Beč­kom ra­tu 1683–1699. go­di­ne po­me­nu­ti pred­je­li, kao i sko­ro ci­je­la Ra­ška oblast i Sta­ra Sr­bi­ja su bi­li opu­stje­li po­sli­je ve­li­ke se­o­be Sr­ba 1689–1690. go­di­ne u Ju­žnu Ugar­sku. U tom ra­tu Sr­bi su uze­li ma­sov­no uče­šće kao usta­ni­ci i do­bro­volj­ci u austrij­skoj voj­sci sa že­ljom da se iz­bo­re za slo­bo­du. Po­sli­je po­ra­za austrij­ske voj­ske kod Ka­ča­ni­ka 1689. go­di­ne tur­ska voj­ska, u ko­joj je bi­lo naj­vi­še Ta­ta­ra i Ar­na­u­ta pod ko­man­dom Ji­git-pa­še, vr­ši­la je su­ro­ve od­ma­zde pa­le­ći i ru­še­ći se­la, cr­kve i ma­na­sti­re i li­kvi­di­ra­ju­ći čak i zbje­go­ve sa ne­ja­či. U ovom du­gom i kr­va­vom ra­tu ve­li­kim di­je­lom stra­da­lo je i pra­vo­slav­no i mu­sli­man­sko sta­nov­ni­štvo, dok je je­dan dio oti­šao u iz­bje­gli­štvo: pra­vo­slav­ni u Ju­žnu Ugar­sku, a mu­sli­ma­ni u ju­go­i­stoč­ni dio Ru­me­li­je. Mo­že se slo­bod­no re­ći da su se u ovom ra­tu mu­sli­ma­ni i pra­vo­slav­ni de­fi­ni­tiv­no po­di­je­li­li. Mu­sli­ma­ni su ma­sov­no sta­li u od­bra­nu Tur­ske i nje­ne dr­žav­ne ide­je, a hri­šća­ni na stra­nu hri­šćan­skih dr­ža­va Austri­je, Ru­si­je i Mle­tač­ke re­pu­bli­ke te­že­ći oslo­bo­đe­nju od tur­ske vla­sti. Ta­ko­đe, po sul­ta­no­voj na­red­bi mu­sli­ma­ni i ja­ni­ča­ri su se mo­ra­li dru­ga­či­je obla­či­ti i obu­va­ti od hri­šća­na, od­no­sno ne­mu­sli­ma­na. To je uči­nje­no zbog to­ga da bi se ne­mu­sli­ma­ni mo­gli od­mah iden­ti­fi­ko­va­ti i dis­kri­mi­ni­sa­ti, pa i na taj na­čin u od­no­su na mu­sli­ma­ne.
Sul­tan i Por­ta su ob­ja­vi­li am­ne­sti­ju 1691. go­di­ne i po­zva­li iz­bje­gli­ce da se vra­te na svo­ja zga­ri­šta. Ma­lo se Sr­ba pra­vo­slav­nih vra­ti­lo, a ne­što vi­še su to uči­ni­li mu­sli­ma­ni. U sko­ro opu­stje­le pre­dje­le Sta­re Sr­bi­je, a po­seb­no Ro­ža­ja, Šta­vi­ce, Bi­ho­ra, Pe­šte­ri i Sta­rog Vla­ha do­se­li­će se no­vo hri­šćan­sko sta­nov­ni­štvo iz Va­so­je­vi­ća, Ku­ča, Ko­la­ši­na, Nik­ši­ća, Drob­nja­ka, Mo­ra­če, Bje­lo­pa­vli­ća, me­đu ko­ji­ma je bi­lo ne­što mu­sli­ma­na. Je­dan dio se isla­mi­zi­rao, dru­gi su osta­li u hri­šćan­stvu, a do­bar dio je po­sli­je kra­ćeg ili du­žeg za­dr­ža­va­nja na­sta­vljao svo­je pu­te­še­stvi­je pre­ma Mo­rav­skoj Sr­bi­ji (Dra­ga­če­vo, Ka­čer, Ta­ko­vo, Le­pe­ni­ca, Ja­se­ni­ca, Gru­ža pa čak i Ne­go­tin­ska kra­ji­na). Po­seb­na pri­ča je bio do­la­zak al­ban­skih ka­to­lič­kih Ma­li­so­ra na Pe­šter, Ro­ža­je i Šta­vi­cu. Ska­dar­ski ve­zir Hu­da­ver­di Mah­mut­be­go­vić, ko­ji je bio po­ri­je­klom od cr­no­gor­ske, za­pra­vo srp­ske vla­dar­ske ku­će Cr­no­je­vi­ća, po­slao je u sur­gun al­ban­ske ka­to­lič­ke Kli­men­te pod voj­nom prat­njom na opu­stje­lu Pe­šter 1700. go­di­ne. Pre­ma Jo­va­nu To­mi­ću ta­da je na Pe­šter na­se­lje­no 270 kli­ment­skih po­ro­di­ca dok Jo­van Ra­do­njić pi­še da je na­se­lje­no 251 po­ro­di­ca. Nad­bi­skup Zma­je­vić je kon­sta­to­vao da je 1705. go­di­ne na Pe­šte­ri bi­lo 251 ku­ća ka­to­li­ka Kli­me­na­ta sa 1.987 čla­no­va. Kli­men­te su u dva na­vra­ta bje­ža­li sa Pe­šte­ri 1707. i 1711. go­di­ne, ali ih je i ve­li­ki broj ostao na Pe­šte­ri. Za­jed­no ili od­mah po nji­ho­vom do­la­sku do­se­lje­na su i dru­ga al­ban­ska ma­li­sor­ska ka­to­lič­ka ple­me­na kao što su bi­li Ša­lje, Ho­ti, Ge­ge, Škri­je­lji, Pren­če, Gru­de, za­tim broj­ni Ku­či me­đu ko­ji­ma je bi­lo pra­vo­slav­nih, ka­to­li­ka i mu­sli­ma­na. Al­ban­ci i mu­sli­ma­ni i hri­šća­ni u tom pe­ri­o­du su br­zo na­se­lja­va­li i osta­le dje­lo­ve Sta­re Sr­bi­je. Raj­ko Ve­se­li­no­vić na­vo­di da je do kra­ja 17. vi­je­ka bi­lo po­pi­sa­no sa­mo 221 ri­mo­ka­to­lič­ko ar­ba­na­ško do­ma­ćin­stvo na pro­sto­ru Sta­re Sr­bi­je. Isla­mi­zi­ra­ni Al­ba­ni­ci (Ar­na­u­ti) su bi­li po­vla­šće­ni, jer su tur­sko-osman­ske vla­sti u nji­ma vi­dje­le svoj glav­ni oslo­nac u Sta­roj Sr­bi­ji.
Zna­tan dio mu­sli­ma­na se na­se­lio u Ra­škoj obla­sti, a do­šli su iz Sla­vo­ni­je i ne­kih dru­gih dje­lo­va Ugar­ske po­što su te ze­mlje osvo­ji­li Austri­jan­ci. Me­đu nji­ma su bi­li po­zna­ti Haj­dar­pa­ši­ći, Ćo­ro­vi­ći, Der­vo­vi­ći, Me­zil­đi­ći, Turk­ma­no­vi­ći, Spa­ho­vi­ći, Še­će­ra­gi­ći, Osman­be­go­vi­ći, Omer­be­go­vi­ći, Ka­ja­be­go­vi­ći i mno­gi dru­gi. Ta­ko­đe je u Ra­šku oblast do­šao i je­dan ma­nji broj mu­sli­ma­na za vri­je­me tzv. is­tra­ge po­tu­ri­ca kao što su Re­bro­nje, (H)Adro­vi­ći, Si­na­no­vi­ći, Džan­ko­vi­ći, (H)Asa­no­vi­ći, Me­do­vi­ći, Cr­no­vr­ša­ni, Me­mo­vi­ći, Su­lje­vi­ći i dr. Po­sto­je još uvi­jek ne­ja­sno­će da li je uop­šte bi­lo, ka­da i ko­jeg obi­ma „is­tra­ge po­tu­ri­ca”. Po svoj pri­li­ci to osta­je sa­mo u okvi­ru „Gor­skog vi­jen­ca”. Vje­ro­vat­no je bi­lo i na­si­lja tu i ta­mo, kao što je bi­lo i obr­nu­tih slu­ča­je­va, ali ele­me­na­ta ge­no­ci­da si­gur­no ni­je bi­lo. U mno­gim slu­ča­je­vi­ma isla­mi­zi­ra­ni brat­stve­ni­ci ili ple­me­ni­ci su, naj­če­šće, is­pra­ća­ni na mi­ran na­čin da tra­že no­va bo­ra­vi­šta. Ipak su bi­le ja­ke rod­bin­ske i ple­men­ske ve­ze. Pri­mje­ra ra­di na­vo­di­mo da su se kod Va­so­je­vi­ća naj­če­šće isla­mi­zi­ra­la grup­no brat­stva i ve­li­ke po­ro­di­ce. U „Va­so­je­vič­kom za­ko­nu 12. ta­ča­ka” je jed­na od njih pred­vi­đa­la za­kle­tvu ple­me­na da se no­ve dža­mi­je ne po­di­žu, a sta­re da se osta­ve da sa­me pro­pad­nu.
(Na­sta­vi­će se)

Sa­lih Se­li­mo­vić