PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Knez, za­i­sta, iako je bio pr­vi či­nov­nik ze­mlje, ni­je imao, za raz­li­ku od dru­gih či­nov­ni­ka, kla­sič­no rad­no vri­je­me. Usta­jao je ra­no, po na­vi­ci, a i isto ta­ko ra­no od­la­zio u kre­vet. Vo­lio je da, go­to­vo sva­ko­dnev­no, uve­če u Dvor, uvi­jek u isti sa­lon, po­zo­ve naj­vi­še či­nov­ni­ke, mi­ni­stre ili sa­vjet­ni­ke, ili po svom iz­bo­ru ne­ke od njih, i po­raz­go­va­ra (ras­pra­vi) o naj­va­žni­jim dr­žav­nim stva­ri­ma, upi­ta za mi­šlje­nje, po­sa­vje­tu­je se, po­tra­ži za­jed­nič­ko rješenje ka­kvog pro­ble­ma, is­ka­že svoj stav ili od­lu­ku a po­tom, naj­da­lje do se­dam ili osam sa­ti, da ih ras­pu­sti iz Dvo­ra. Ta­da ni­je mo­rao da no­si uni­for­mu, već je no­sio gra­đan­sko odi­je­lo. Uni­for­mu je no­sio sa­mo u sve­ča­nim pri­li­ka­ma, ka­da je od­la­zio kod pa­še u Grad, na pri­je­mi­ma stra­nih kon­zu­la u Dvo­ru, u da­ne dr­žav­nog pra­zni­ka ili svog ro­đen­da­na, na ba­lo­vi­ma u svom dvo­ru ili sve­ča­no­sti­ma na ko­je je po­zi­van (naj­če­šće kod stra­nih kon­zu­la), pri­li­kom ruč­ko­va ko­je je pri­re­đi­vao za pa­šu, mi­tro­po­li­ta, mi­ni­stre, sa­vjet­ni­ke, stra­ne kon­zu­le ili u ni­zu slič­nih pri­li­ka.
Či­nov­ni­ci su ve­o­ma hva­li­li ruč­ko­ve ko­je je po­kat­kad pri­re­đi­vao u svom Dvo­ru. Ga­ra­ša­nin je za njih go­vo­rio da su uvi­jek bi­li „otlič­ni”. Knez je oba­ve­zno po­zi­vao be­o­grad­skog pa­šu, mi­tro­po­li­ta i sve stra­ne kon­zu­le a me­đu do­ma­ćim či­nov­ni­ci­ma umio je da pra­vi iz­bor, če­tvo­ri­cu-pe­to­ri­cu od njih. Pri­je ruč­ka je uvi­jek usta­jao i na­pi­jao naj­pri­je za zdra­vlje tur­skog sul­ta­na i ru­skog ca­ra, a po­tom i za vla­da­re svih dr­ža­va či­ji su kon­zu­li bi­li pri­sut­ni. Po­sli­je to­ga bi usta­jao pa­ša i na­pi­jao u zdra­vlje srp­skom kne­zu, a ovaj bi po­tom na­zdra­vljao svi­ma pri­sut­ni­ma. Is­pred Dvo­ra je za to vri­je­me oba­ve­zno svi­ra­la mu­zi­ka kne­že­ve „ban­de”, a de­žur­ni ofi­ci­ri i ađu­tan­ti su sta­ja­li pred zgra­dom kao stra­ža, sprem­ni da u ka­kvom ne­pred­vi­đe­nom slu­ča­ju mo­men­tal­no re­a­gu­ju ili čak da „i pa­tro­lu po va­ro­ši na ko­nji­ma iz­dr­ža­va­ju”.
Bu­du­ći da je cio do­ta­da­šnji ži­vot pro­veo bez iz­gra­đe­nih rad­nih na­vi­ka, knez je vo­lio da sam kre­i­ra svo­je i rad­no i svo­je slo­bod­no vri­je­me. Ta­ko je is­pa­lo da je i kao knez ži­vio „bez sva­kog ure­đe­ni­ja vre­me­na”. Naj­u­dob­ni­je se osje­ćao u To­po­li, kao „svoj na svo­me” i ta­mo je is­ka­zi­vao ne­vi­đe­nu ener­gi­ju i že­lju za ra­dom, ali ne za dr­žav­ne, već za svo­je, pri­vat­ne po­tre­be. U Be­o­gra­du, iako su mu tu bi­li po­ro­di­ca i „rad­no mje­sto”, ni­je se sko­ro ni­ka­da osje­ćao sa­svim ko­mot­no. Po­go­to­vu je is­ka­zi­vao li­je­nost u oba­vlja­nju dr­žav­nih stva­ri. Naj­po­sli­je, on ni­je ni imao že­lju da se vra­ti u Sr­bi­ju s ve­li­kim po­li­tič­kim ide­ja­ma i am­bi­ci­ja­ma, ni­ti je kao ta­kav do­šao, već da ži­vi kao do­bar do­ma­ćin u svo­joj otadž­bi­ni i da ko­nač­no obez­bi­je­di si­gur­nu eg­zi­sten­ci­ju svo­joj po­ro­di­ci i se­bi. Ali, kao Ka­ra­đor­đev sin, is­po­sta­vi­lo se da ni­je mo­gao da iz­bjeg­ne ulo­gu vla­da­ra. Pro­tiv to­ga, sva­ka­ko, on, ba­rem u po­čet­ku, ni­je imao ni­šta pro­tiv, ali ka­da je shva­tio da su mu ru­ke ve­za­ne sa svih stra­na, na­šao se u svo­je­vr­snoj am­bi­va­len­ci­ji: ili će gle­da­ti da po­sta­ne vla­dar sa ovla­šće­nji­ma ka­kve je sma­trao da ima­ju pra­vi vla­da­ri, ili će se po­vla­či­ti u se­be, a rješavanje dr­žav­nih stva­ri pot­pu­no pre­pu­sti­ti oni­ma ko­ji su ga i do­ve­li na ta­kav na­čin na vlast. Po­sli­je pet go­di­na vla­da­vi­ne, u na­ro­du je pre­vla­da­lo uvje­re­nje da on već „bje­ži od dr­žav­nih po­slo­va”, da mu ne pri­ja dru­štvo sa­vjet­ni­ka i mi­ni­sta­ra i da ra­di­je od­la­zi u šta­lu kod svo­jih ko­nja, ne­go u kan­ce­la­ri­ju ili kod mi­ni­sta­ra i sa­vjet­ni­ka. Čak mu je pa­da­lo na pa­met i da na­pu­sti pre­sto. U pi­smu od 14/26. de­cem­bra 1847. go­di­ne Kni­ća­nin mu je skre­tao na to pa­žnju: ka­že da je čuo ka­ko Nje­go­va sve­tlost, ka­da mu ne­ko do­đe da ne­što pa­met­no pred­lo­ži, bje­ži u dru­gu so­bu i ža­li se da ne­ma vre­me­na, da je „svag­da uz­ne­mi­ren” i da mu ne­pre­sta­no do­la­ze lju­di i op­si­je­da­ju ga ko­je­ka­kvim pred­lo­zi­ma, a u stva­ri do­la­ze ili da mu „po­pu­ju”, ili da zah­ti­je­va­ju da im is­pu­ni ono što ni­je u mo­guć­no­sti; zbog to­ga su mu i živ­ci pot­pu­no po­pu­sti­li; ne mo­že svi­ma da ob­ja­šnja­va da ni­je sve­mo­guć, iako je knez, da te stva­ri rje­ša­va­ju dru­gi či­nov­ni­ci itd. S dru­ge stra­ne, na­sta­vljao je Kni­ća­nin, ru­žno je što je nje­gov „Mi­lo­sti­vjej­ši Go­spo­dar” uvi­jek na­la­zio vre­me­na da ide „po bes­po­sli­ci, za­ni­ma­ju­ći se sa­svim ma­lim i pri­vat­nim po­slo­vi­ma (…) bes­po­lič­nim raz­go­vo­ri­ma ili oda­nju”, a da je uvi­jek na­la­zio iz­go­vor („krat­ko vri­je­me”) ka­da je bi­lo pri­je­ko po­treb­no da po­sje­ti, re­ci­mo, kan­ce­la­ri­ju Dr­žav­nog sa­vje­ta, mi­ni­star­stva, ka­sar­nu, ško­le ili dr­žav­nu bol­ni­cu; to je lju­di­ma upa­da­lo u oči, po­go­to­vu ka­da bi po­sli­je iz­go­vo­ra da ne­ma vre­me­na vi­dje­li da je oti­šao, u stva­ri, do ku­će Aci­ke Ne­na­do­vi­ća ili Alek­san­dra Trif­ko­vi­ća i ta­mo osta­jao po cio dan; svo­ju po­ro­di­cu da iz­ve­de u Te­a­tar „po­sti­za­va (te) sva­kad ne­iz­o­stav­no” a ta­mo „gdje se sti­ču dje­la na­rod­na (…) gdje se po­di­že na­de­žda ote­če­stva (…) li­še­na su te sre­će da i Va­ša sve­tlost udo­sto­ji svo­ga po­sje­će­ni­ja (…)”; ako „ko poč­ne raz­go­vor o ovoj ili onoj nu­ždi na­ro­da” knez se skla­njao, umje­sto da bu­de obrat­no, da on sam pri­zi­va uče­ne lju­de i či­nov­ni­ke i da da­je ini­ci­ja­ti­vu u ve­zi sa stva­ri­ma neo­p­hod­nim na­ro­du.(NA­STA­VI­ĆE SE)