Pri­re­dio: dr Vu­kić Ilin­čić


Po­vo­dom knji­ge „Spo­re­nja u isto­ri­o­gra­fi­ji – o vr­li­na­ma i ma­na­ma uči­te­lji­ce ži­vo­ta”, u Be­ra­na­ma je, 18. ju­la 2014. go­di­ne, or­ga­ni­zo­van okru­gli sto. Zbor­nik ra­do­va je ob­ja­vljen iste go­di­ne, pod na­slo­vom Knji­ga po­ru­ka i po­u­ka (Be­ra­ne, 2014). Na sku­pu su uče­stvo­va­li isto­ri­ča­ri, prav­ni­ci, fi­lo­zo­fi, ge­o­gra­fi, pu­bli­ci­sti.
Prof. dr Živ­ko An­dri­ja­še­vić u re­fe­ra­tu „Svje­do­če­nje isto­ri­ča­ra” po­vo­dom ove knji­ge je ka­zao: „Uobi­ča­je­no je da se iz knji­ga ko­je pi­šu isto­ri­ča­ri sa­zna­je ka­ko isto­ri­čar tu­ma­či i vi­di pro­šlost. Ali, po­sto­je knji­ge iz ko­ji se pre­po­zna­je – ka­ko isto­ri­čar vi­di sa­da­šnjost i tu­ma­če­nja pro­šlo­sti u njoj. Ovo je upra­vo ta­kva knji­ga, knji­ga ka­kve su na­pi­sa­li mno­gi na­ši i stra­ni isto­ri­ča­ri, i ona pred­sta­vlja svje­do­čan­stvo o isto­ri­ča­re­vom vre­me­nu. Ne­ko će re­ći: isto­ri­čar je u ovom slu­ča­ju svje­dok, a oni uvje­re­ni­ji u sna­gu isto­rij­ske na­u­ke – isto­ri­čar je su­di­ja. Ili, mo­žda naj­tač­ni­je – isto­ri­čar kao in­te­lek­tu­a­lac jed­ne, ni ma­lo jed­no­stav­ne epo­he... i za­klju­čio da je Da­ši­će­va knji­ga Spo­re­nja u isto­ri­o­gra­fi­ji, ne­sum­nji­vo „još je­dan do­kaz o plod­nom stva­ra­lač­kom ra­du... Uvje­ren sam da ni­je­dan cr­no­gor­ski isto­ri­čar ni­je na­pi­sao to­li­ko osvr­ta i pri­ka­za na re­le­vant­no do­ma­će i ino­stra­no isto­ri­o­graf­sko stva­ra­la­štvo, što uka­zu­je na ste­pen nje­go­ve po­sve­će­no­sti na­u­ci ko­jom se ba­vi. Svi mi ko­ji se ba­vi­mo isto­rij­skom na­u­kom, du­žni smo po­što­va­nje i za­hval­nost aka­de­mi­ku Da­ši­ću za taj ri­je­dak na­uč­ni i struč­ni na­por”.
Prof. dr Šef­ket Kr­cić je, go­vo­re­ći o Da­ši­će­vom dje­lu sa fi­lo­zof­skog sta­no­vi­šta, na po­čet­ku na­gla­sio da je sa pa­žnjom i za­hval­no­šću pri­mio po­ziv da uče­stvu­je na ovom sku­pu i do­dao: „Aka­de­mik Da­šić sli­je­di Li­si­jen Fe­vro­vu bor­bu za hi­sto­ri­ju, ko­ji je, da pod­sje­tim, re­kao: Opi­sa­ti ono što se vi­di, to još ide, vi­dje­ti ono što tre­ba da se opi­še, to je ono što je te­ško. Pri­je to­ga, ne­što slič­no nam je osta­vio u na­sle­đe ho­land­ski i je­vrej­ski mi­sli­lac Spi­no­za, ko­ji je tvr­dio – Ono što je uz­vi­še­no to je te­ško, jer je ri­jet­ko...”
Ge­o­graf, prof. dr Dra­go­mir Ki­ćo­vić o Da­ši­ću i nje­go­vom dje­lu je na­gla­sio da, kao „što je na­sta­vljač Cvi­ji­će­ve ško­le, aka­da­mik Mi­li­sav Lu­to­vac, an­tro­po­ge­o­graf­skim pro­u­ča­va­njem, po­red osta­lih, afir­mi­sao i uveo u na­u­ku be­ran­sko-ro­žaj­ski pro­stor”, ta­ko je i Da­šić na­uč­nom „pre­zen­ta­ci­jom pro­šlo­sti Va­so­je­vi­ća, za­du­žio Va­so­je­vi­će, i ne sa­mo njih...”
Prof. dr Se­fer Me­đe­do­vić je po­vo­dom Da­ši­će­ve knji­ge, na­gla­sio da je „kao pro­fe­sor Rim­skog pra­va i dru­gih gra­đan­sko­prav­nih pred­me­ta” uvi­dio „ko­li­ko je isto­ri­ja utka­na u dru­štve­no bi­će svih mi­nu­lih epo­ha i bez nje se ne mo­gu pra­vil­no ra­zu­mje­ti broj­ni prav­ni in­sti­tu­ti...”
Aka­de­mik Šer­bo Ras­to­der u re­fe­ra­tu Isto­ri­ja se ne mo­že na­pi­sa­ti, ona se pi­še za­pi­tao se i od­go­vo­rio – „ka­ko jed­na knji­ga mo­že bi­ti in­spi­ra­tiv­na da oku­pi ovo­li­ki broj na­uč­ni­ka, is­tra­ži­va­ča i in­te­lek­tu­a­la­ca raz­li­či­tih pro­fi­la? Od­go­vor mo­že bi­ti u to­me, što se ova knji­ga ne ba­vi na­uč­nom kon­cep­tu­a­li­za­ci­jom pro­ble­ma kao pi­ta­njem pro­šlo­sti, već se ba­vi pro­ble­mom na­u­ke i stru­ke i po­ku­ša­ji­ma da­va­nja od­go­vo­ra na iste...”
Isto­ri­čar i ak­tu­el­ni pred­sjed­nik Skup­šti­ne op­šti­ne Be­ra­ne Go­ran Ki­ko­vić je is­ta­kao da nje­ga kao Da­ši­će­vog „znat­no mla­đeg i ra­do­zna­log sa­vre­me­ni­ka, odav­no i lič­no i pro­fe­si­o­nal­no, in­ten­ziv­no za­o­ku­plja isto­ri­ja Va­so­je­vi­ća, po Jo­va­nu Cvi­ji­ću naj­ve­ćeg i naj­mno­go­broj­ni­jeg srp­skog ple­me­na...”, te da je Da­šić „pot­kri­je­pio ova­kvo mi­šlje­nje o Va­so­je­vi­ći­ma...”
Na okru­glom po­sve­će­nom aka­de­mi­ku Da­ši­ću i nje­go­vom ju­bi­le­ju, na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u Nik­ši­ću 17. apri­la 2015. go­di­ne, svo­jim re­fe­ra­ti­ma o nje­go­vom dje­lu uče­šće su uze­li: prof. dr Živ­ko An­dri­ja­še­vić, prof. dr Na­da To­mo­vić, aka­de­mik Šer­bo Ras­to­der, dr Žar­ko Le­ko­vić, dr Ra­den­ko Šće­kić, dr Ma­ri­jan Pre­mo­vić, dr Vu­kić Ilin­čić, mr Ad­nan Pre­kić, mr Ivan Te­pav­če­vić, mr Mi­lan Šće­kić i mr Sa­it Ša­bo­tić. Zbor­nik sa ovog sku­pa je u pri­pre­mi za štam­pu.
Na kra­ju, da za­klju­čim da su pro­mo­te­ri Da­ši­će­vih dje­la na okru­glim sto­lo­vi­ma i po­seb­nim pro­mo­ci­ja­ma i na­uč­nom sku­pu na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u Nik­ši­ću uglav­nom nje­go­vi ne­ka­da­šnji uče­ni­ci i stu­den­ti (prim. V.I.), ko­ji su se do­ka­za­li ili do­ka­zu­ju u svo­joj stru­ci, što sa­mo po se­bi i naj­kra­će go­vo­ri o Mi­o­mi­ru Da­ši­ću, ne sa­mo kao na­uč­ni­ku, ne­go i kao pe­da­go­gu–uči­te­lju broj­nih ge­ne­ra­ci­ja. Ne­će bi­ti pre­ten­ci­o­zno da, na kra­ju, ci­ti­ram sa­mog se­be sa ovih sku­po­va, da je pro­fe­sor Da­šić „spoj in­te­lek­tu­al­ne i na­uč­ne či­sto­te”.
(KRAJ)