PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Vo­lio je dje­cu i bio spre­man da im is­pu­nja­va sve že­lje. Za­to su ona bi­la ve­o­ma raz­ma­že­na, a on ni­ka­da ni­je ni na jed­no od njih po­di­gao ru­ku ili iz­gr­dio zbog, če­sto, ve­o­ma ve­li­kih ne­sta­šlu­ka ili psov­ki ko­je su na­u­či­le od po­slu­ge. Šta­vi­še, to ga je ve­o­ma uve­se­lja­va­lo. Po­što je imao naj­ve­ću ne­sre­ću ko­ju mo­že da do­ži­vi ro­di­telj, da mu umre čak če­tvo­ro dje­ce u naj­ra­ni­joj mla­do­sti (za vri­je­me vla­da­vi­ne), a još tro­je u mla­dim go­di­na­ma (za po­nov­nog ži­vo­ta u iz­gnan­stvu), za­pa­dao je u du­ge lič­ne kri­ze u ko­ji­ma mu ni­je bi­lo sta­lo ni do če­ga. Naj­vi­ši či­nov­ni­ci kao da ni­je­su umje­li da ra­zu­mi­ju nje­go­ve naj­ve­će in­tim­ne po­tre­se i da ga bar ta­da osta­vlja­ju sa­mog sa so­bom ili po­ša­lju na du­ži od­mor. Na­pro­tiv, upra­vo su se naj­ve­ći za­htje­vi i naj­ve­će kri­ti­ke na ra­čun nje­go­vog na­či­na vla­da­vi­ne po­ja­vlji­va­le baš u mje­se­ci­ma naj­du­blje po­ro­dič­ne tu­ge i ža­lo­sti na dvo­ru. Kne­gi­nja Per­si­da, sa „ži­vo­tinj­skim maj­čin­skim in­stik­tom”, bo­lje je to uvi­đa­la od mu­ža i lak­še is­ka­lji­va­la oprav­da­ni bi­jes na sa­vjet­ni­ke i mi­ni­stre, na­vla­če­ći na se­be te­ret omra­ze. Če­ste po­ro­dič­ne tra­ge­di­je, kao da ni­ka­da, ni kod sa­vre­me­ni­ka, ni ka­sni­je kod isto­ri­ča­ra, ni­je­su u do­volj­noj mje­ri uzi­ma­ne u ob­zir pri­li­kom „ola­kog” ocje­nji­va­nja vla­da­vi­ne kne­za Alek­san­dra.
Još jed­nu či­nje­ni­cu su za­ne­ma­ri­va­li kne­že­vi, sa­vre­me­ni­ci iz okru­že­nja i doc­ni­je ocje­nji­va­či nje­go­ve lič­no­sti, u pr­vom re­du isto­ri­o­gra­fi. Če­sto su mu za­mje­ra­ni pla­ho­vi­ta pri­ro­da, na­gli iz­li­vi bi­je­sa, ru­žni i iz­u­zet­no ne­ko­rekt­ni po­stup­ci ko­je je či­nio u ta­kvim tre­nu­ci­ma pre­ma lju­di­ma ko­ji su to, baš ta­da, či­ni se, naj­ma­nje za­slu­ži­va­li, ali je pre­vi­đa­na naj­va­žni­ja či­nje­ni­ca: da je on u Sr­bi­ju do­šao kao čo­vjek već pot­pu­no is­ki­da­nih ne­ra­va zbog mu­ko­trp­nog ži­vo­ta i du­go­go­di­šnjih tra­u­ma – nje­go­va pla­ho­vi­tost ni­je bi­la pu­ko i osi­o­no is­ka­zi­va­nje ka­rak­te­ra jed­nog od­mor­nog i za­do­volj­nog vla­da­ra, želj­nog še­ga­če­nja a zle ću­di, već jed­nog „živ­ča­nog” čo­vje­ka, „krat­kog fi­ti­lja”, ko­ji se u nor­mal­nim okol­no­sti­ma po­ka­zi­vao ka­kav za­i­sta i je­ste, sta­lo­žen, do­bro­na­mje­ran i po­šten, ali je stal­no bio na ivi­ci da bu­de la­ko is­pro­vo­ci­ran ka­ko bi pao u va­tru i na­pra­vio ne­po­pu­la­ran po­tez o ko­me bi se po­sli­je br­zo i ra­do ši­ri­la vi­jest. Ovu či­nje­ni­cu br­zo su i do­bro uoči­li nje­go­vi ne­pri­ja­te­lji i la­žni pri­ja­te­lji iz okru­že­nja – i če­sto je ko­ri­sti­li, uži­va­ju­ći u sop­stve­noj zlo­bi i gla­su o ka­kvom „kne­že­vom gri­je­hu”.
Sva­ka­ko da su i ove či­nje­ni­ce uti­ca­le na to da kne­žev­ski par ba­rem svo­joj dje­ci – što je mo­gu­će vi­še – olak­ša ži­vot, is­pu­ni ga bez­bri­gom i pru­ži im što bo­lje obra­zo­va­nje: ukrat­ko, da im obez­bi­je­di ono za šta su sa­mi, u dje­tinj­stvu i mla­do­sti, bi­li us­kra­će­ni. Otu­da na dvo­ru i po­ja­va „naj­bo­ljih mo­gu­ćih vas­pi­ta­ča”, iz ino­stran­stva, po­put M.Vol­fo­ve, F.Za­ha, V.Ga­ble­ra i Lj.Pod­gor­skog.
Kne­že­va po­ro­di­ca je ljet­nje, vre­le da­ne ma­hom pro­vo­di­la u hla­do­vi­tom ko­na­ku u Top­či­de­ru, dru­goj kne­že­voj re­zi­den­ci­ji u Be­o­gra­du, okru­že­noj pre­li­je­pim vr­tom i buj­nom šu­mom. Ali, po­je­di­na pi­sma po­ka­zu­ju da je po­ro­di­ca vo­lje­la da se i u zim­sko vri­je­me, po sni­je­gu, od­mo­ri po mje­sec-dva da­na u Top­či­de­ru. Ta­ko je u ja­nu­a­ru 1849. go­di­ne, dok je tra­jao rat pro­tiv Ma­đa­ra u Voj­vo­di­ni, knez u top­či­der­skom ko­na­ku do­bi­jao iz­vje­šta­je, ma­hom od Kni­ća­ni­na, o na­pre­do­va­nju Sr­ba i raz­vo­ju si­tu­a­ci­je na ra­ti­štu. Ali, i iz te pre­pi­ske se vi­dje­lo da je bio za­in­te­re­so­va­ni­ji ka­ko da uve­se­li dje­cu, ne­go šta se do­ga­đa na ra­ti­štu. Ta­ko je jed­nom pri­li­kom, ka­da je si­tu­a­ci­ja bi­la vr­lo dra­ma­tič­na, umje­sto da za­pi­ta ka­ko je do ta­kve si­tu­a­ci­je uop­šte do­šlo i ka­kav se ras­plet mo­že oče­ki­va­ti, vi­še za­hva­lji­vao Kni­ća­ni­nu na fa­za­ni­ma po­sla­tim dje­ci, iz oko­li­ne Ki­kin­de, ne­go što se in­te­re­so­vao za sud­bi­nu voj­ni­ka. Šta­vi­še, ža­lio je što su slu­ge ne­spret­no iz­va­di­le fa­za­ne iz oba po­sla­ta san­du­ka, pa su se ovi raz­le­tje­li po šu­mi; ostao mu je, ka­že, sa­mo je­dan pi­je­tao i tri ko­ko­ške; dru­gi pi­je­tao je od­le­tio a tre­ći se ugru­vao da su ga mo­ra­li od­mah za­kla­ti; no, sve­jed­no, dje­ca su bi­la sreć­na i zbog ovih fa­za­na ko­ji su osta­li i po cio dan su pro­vo­di­la na sni­je­gu gle­da­ju­ći ih, ili se igra­ju­ći na dru­gi na­čin. Zi­mi je knez s po­ro­di­com umio da ot­pu­tu­je i do Bu­ko­vič­ke ba­nje ili To­po­le, a sa­mo lje­ti je, u za­vi­sno­sti od kne­že­vih dr­žav­nih po­slo­va, na du­že ili kra­će vri­je­me, ci­je­la po­ro­di­ca pu­to­va­la ili do Bre­sto­vač­ke ba­nje, ili do So­ko­ba­nje.
Knez je mno­go vo­lio da pu­tu­je po Sr­bi­ji. Či­ni se da je za svo­je vla­da­vi­ne, na osno­vu sa­ču­va­nih iz­vo­ra, uspio da po­sje­ti i obi­đe sko­ro sva­ko iole zna­čaj­ni­je i li­je­po mje­sto u ze­mlji. U ko­či­je u ko­ji­ma se sam vo­zio i u one u ko­ji­ma se vo­zi­la nje­go­va po­ro­di­ca, upre­zao je po ne­ko­li­ko ko­nja, a pra­ti­li su ga ađu­tan­ti i po sto do dvje­sta na­o­ru­ža­nih ko­nja­ni­ka (ka­ta­na). Po­što je bio stra­stve­ni lo­vac, za­dr­ža­vao se i po ne­ko­li­ko da­na na ko­na­ku u mje­stu gdje je bi­lo do­bro lo­vi­šte. Pri­li­kom po­la­ska ili po po­vrat­ku sa sva­kog du­žeg pu­to­va­nja, is­pred Dvo­ra, na Te­ra­zi­ja­ma, is­pra­ća­li su ga ili do­če­ki­va­li, po oba­ve­zi, po­stro­je­ni u „špa­lir” is­pred dvor­ske ka­pi­je, svi dr­žav­ni sa­vjet­ni­ci, mi­ni­stri i dru­gi naj­vi­ši či­nov­ni­ci.

(KRAJ)