Pri­re­dio: Alek­san­dar Ću­ko­vić


Ta­ma no­ći se gra­da­cij­ski uve­ća­va: noć po­sta­je du­bo­ka noć, pa po­noć bez dna, da bi sa­ma Ve­li­ka Maj­ka po­sta­la pr­vo cr­na kr­pa, pa on­da kr­pe­ti­na pre­ko li­ca lir­skog su­bjek­ta i, naj­zad, sli­je­pa mrač­na ži­vo­ti­nja. U svim ovim sli­ka­ma na­gla­še­ni su ne­vi­dje­li­ca, mrak, od­su­stvo ori­jen­ta­ci­je u svi­je­tu. Čak i ka­da se sli­ci sli­je­pe, mrač­ne ži­vo­ti­nje su­prot­sta­vi go­lub, od­no­sno bi­je­li go­lub i plava pti­ca, po­zi­ci­ja lir­skog su­bjek­ta osta­će ugro­že­na: Ve­li­ka Maj­ka – bi­la ona tam­na ili svi­je­tla – osta­vlja lir­skog ju­na­ka ži­vo­ti­nji što ur­la i ba­ca kr­va­vi otrov na nje­ga i na nje­go­va usta što ra­đa­ju ru­že. Ako je lir­ski su­bje­kat ne­ko či­ja usta ra­đa­ju ru­že, on­da je to i pje­snič­ki su­bje­kat. On­da je po­zi­ci­ja pje­sni­ka ukle­ta, a on iz­lo­žen na mi­lost i ne­mi­lost ži­vo­ti­nji što ur­la i ba­ca kr­va­vi otrov na lir­skog ju­na­ka: ,,Cr­na kr­po/Kr­pe­ti­no pre­ko mo­ga li­ca Sli­je­pa/Mrač­na Ži­vo­ti­njo I go­lu­be/Bi­je­li go­lu­be, i pla­va pti­co Što me osta­vljaš Ži­vo­ti­nji što ur­la/Ba­ca kr­va­vi otrov na me­ne Na mo­ja usta što ra­đa­ju ru­že”.
Ve­li­ka Maj­ka je i Ve­li­ki orač; onaj orač ko­ji će izora­ti grob lir­skom ju­na­ku. Od to­ga ora­ča spa­sa ne­ma; lir­skog ju­na­ka ni sam Go­spod sa­kri­ti ne mo­že: ,,Tam­na ze­mljo Mi­la maj­ko/I maj­ko ubi­ce/Ni Go­spod me sa­kri­ti ne mo­že Od te­be/Ve­li­ki ora­ču.
Pje­sma pri kra­ju do­no­si smi­re­nje lir­skom su­bjek­tu i nje­go­vu za­hval­nost Ve­li­koj Maj­ci što ga je po­di­gla do čo­vje­ka; do­no­si mu sprem­nost na sve što će do­ći, što će Ve­li­ka Maj­ka uči­ni­ti, pa i na sa­mu smrt: ,,Ti si me ro­di­la Ot­hra­ni­la/I po­di­gla/Do ove mr­vi­ce/Što se čo­ve­kom zo­ve Sad či­ni/Što ti va­lja či­ni­ti”.
Pje­sma „Ti si me ro­di­la, cr­na ze­mljo”, da­kle, ima u pod­tek­stu uni­ver­zal­ni, naj­ra­spro­stra­nje­ni­ji mit Ve­li­ke Maj­ke Ze­mlje. Jo­vo­vi­ću je po­šlo za ru­kom da iz­van­red­nim pje­snič­kim sli­ka­ma, a na­ro­či­to fi­gu­ra­ma me­ta­fo­re, anti­te­ze i gra­da­ci­je, to­kom „di­vljeg pla­ča”, dru­gim li­cem i di­rek­ti­nom obra­ća­njem Ve­li­koj Maj­ci Ze­mlji ostva­ri ve­o­ma uspje­lu i ori­gi­nal­nu pje­smu i iz­ra­zi sop­stve­no osje­ća­nje svi­je­ta; osje­ća­nje u ko­jem je i hljeb mra­čan.
Još je ljep­ša, za­go­net­ni­ja, su­ge­stiv­ni­ja i vi­še­znač­ni­ja „Pje­sma o cr­nom la­bu­du”, jed­na od naj­ljep­ših Jo­vo­vi­će­vih pje­sa­ma uop­šte. Is­pje­va­na je u slo­bod­nom sti­hu; sa­sta­vlje­na je od tri ne­jed­na­ka stro­fo­i­da: pr­vi ima osam, dru­gi pet, a tre­ći šest sti­ho­va.
Do­ga­đaj o ko­jem se pje­va smje­šten je na kon­kret­no mje­sto – u Ko­sić po­kraj lad­ne vo­de – u Jo­vo­vi­ćev za­vi­čaj, i mo­že bi­ti da je stva­ran. Za­to se mit­ski pod­tekst pje­sme te­ško pre­po­zna­je i ot­kri­va.
Do­ga­đaj se već zbio – za­klan je cr­ni la­bud, i u to­me je cio „lir­ski si­že” pje­sme. Za la­bu­do­vu smrt je iza­bra­no go­to­vo idi­lič­no mje­sto – za­vi­čaj, lad­na vo­da, go­ra, tra­va ze­le­na: „U Ko­si­ću po­kraj lad­ne vo­de, / U go­ri­ci na pro­plan­ku, / U tra­vi ze­le­noj / Le­ži cr­ni la­bud, za­klan.”
Cr­ni la­bud se po­re­di sa mla­di­ćem u cvi­je­tu mla­do­sti, pa se u sed­mom sti­hu pje­snik u vo­ka­zi­vu obra­ća la­bu do­voj gla­vi kao da je mo­mač­ka, ro­đač­ka: (Li­je­pa gla­vo od­ru­blje­na). I epi­tet od­ru­blje­na je iz du­blje, ep­ske tra­di ci­je. Cr­ni la­bud i je­ste mlad la­bud. Uto­li­ko je nje­go­vo ubi­stvo neo­bič­ni­je i ža­lo­sni­je; iza­zi­va ve­će iz­ne­na­đe nje. Po­re­đe­nje s mo­mač­kom žr­tvom je vred­no­sne pri­ro­de: Cr­ni la­bud/ Ko mla­dić u cvi­je­tu (Li­je­pa gla­vo od­ru­blje­na)/ Le­ži ne­po­mi­čan.
Na po­čet­ku dru­gog stro­fo­i­da je sli­ka ja­ta gra­blji­vi­ca, / Le­ši­na­ra i ku­ka­vi­ca ko­ja nad­li­je­ću za­kla­nog cr­nog la­bu­da. Le­ši­na­ri­ma i gra­blji­vi­ca­ma, ko­je pra­te leš i mr­tvo ti­je­lo, pri­do­da­te su i zlo­gu­ke ku­ka­vi­ce ko­je s le ši­na­ri­ma i gra­blji­vi­ca­ma obič­no ne idu za­jed­no. Ku­ka­vi ce su tu mit­ske pti­ce: pra­ti­o­ci jed­ne i vje­sni­ci ne­ke ve­će ne­sre­će. Jer i smrt cr­nog la­bu­da ni­je sa­mo jed­na ne­sre­ća za se­be, već na­go­vje­štaj po­re­me­ća­ja ko­smič­ke rav­no­te­že; na go­vje­štaj mno­go ve­će ne­sre­će i gu­bit­ka od smr­ti jed­ne pti­ce. Vi­dje­li smo da je u pr­vom stro­fo­i­du la­bud po vri jed­no­sti, zna­ča­ju i te­ži­ni gu­bit­ka po­re­đen sa mla­di­ćem; u dru­gom je is­tak­nu­ta nje­go­va iz­u­zet­nost i lje­po­ta, baj­ko li­kost i kra­ljev­ska pri­ro­da – po­re­đen je sa za­spa­lom prin­ce­zom: Nad njim ja­ta gra­blji­vi­ca Le­ši­na­ra i ku­ka­vi­ca – Cr­ni la­bud u Ko­si­ću, / Na pro­plan­ku u tra­vi ze­le­noj, / Kao za­spa­la prin­ce­za.
Tre­ći stro­fo­id po­či­nje lju­tom kle­tvom – pro­kli­nja njem dže­la­ta – kao iz­ra­zom ko­lek­tiv­ne ža­lo­sti i „di­vljeg pla­ča” za iz­gu­blje­nom lje­po­tom. Glas po­sta­je pa­te­ti­čan, ton po­dig­nut, kao le­lek, pro­žet mrač­nim pro­ro­čan­stvom – smrt cr­nog la­bu­da zna­či gu­bi­tak Sun­ca u iona­ko cr­nom Ko­si­ću. Smrt cr­nog la­bu­da, da­kle, zna­či kru­pan i ne­po vra­tan po­re­me­ćaj ko­smič­ke rav­no­te­že. Ugro­žen je osnov ni iz­vor svje­tlo­sti i to­plo­te, cen­tar ne­ba – Sun­ce ko­je nas gri­je: Ko se pre­va­ri te ubi cr­nog la­bu­da, Obje mu ru­ke ot­pa­le – U Ko­si­ću, iona­ko cr­nom, Maj­ko mo­ja, u go­ri­ci Vi­še Sun­ca ni­je / Maj­ko mo­ja.
(Na­sta­vi­će se)