PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Za­teg­nu­to sta­nje u ško­li se pre­ni­je­lo i u sle­de­ću škol­sku 1939/40. go­di­nu. Na kra­ju je mo­rao bi­ti pre­mje­šten di­rek­tor Bru­no Mar­čić i do­ni­je­ta od­lu­ka o po­vrat­ku u ško­lu ve­ći­ne is­klju­če­nih uče­ni­ka. Ko­li­ko je ta­da­šnja po­la­li­za­ci­ja u po­gle­du ko­mu­ni­stič­kih ide­ja i shva­ta­nja u ško­li bi­la ve­li­ka, svje­do­či i či­nje­ni­ca da za­stup­nik di­rek­to­ra, na­kon od­la­ska Mar­či­ća, pro­fe­sor Mi­li­vo­je Kan­dić, ni­je sma­trao za po­treb­no da iz­vr­ši od­lu­ku Mi­ni­star­stva pro­svje­te, da vra­ti is­klju­če­ne uče­ni­ke, ko­ji­ma je to do­zvo­lje­no. Zbog ovog kru­tog sta­va bio je pre­mje­šten iz Plje­va­lja.
Po­red po­li­tič­kih pre­ko gim­na­zi­je u Plje­vlji­ma su se pre­la­ma­le i re­gi­o­nal­ne raz­li­ke i vi­še­vje­kov­ni odvo­jen dr­žav­ni ži­vot. U do­ku­men­ti­ma se spo­mi­nju raz­li­či­to­sti iz­me­đu pro­fe­so­ra i uče­ni­ka Plje­vlja­ka, i onih ro­đe­nih pre­ko Ta­re (me­đa­ški od­nos Pre­ko­ta­ra­ca i Za­ta­ra­ca). Ova at­mos­fe­ra po­sle­di­ca je dez­in­te­gra­ci­o­nih te­žnji ma­lo­bro­jih pri­sta­li­ca kra­lja Ni­ko­le Pe­tro­vi­ća, ko­ji su or­ga­ni­zo­va­li Bo­žić­nu po­bu­nu (1919). Ne­za­vi­sna Cr­na Go­ra, za ko­ju su se za­la­ga­li pri­sta­li­ce kra­lja Ni­ko­le Pe­tro­vi­ća, sna­žno je po­dr­ža­va­na od stra­ne Ita­li­je kao pro­tiv­te­ža Sr­bi­ji, zbog Ja­dran­skog pri­mor­ja. Ka­da je na Mi­rov­noj kon­fe­ren­ci­ji u Pa­ri­zu (1919), od­lu­če­no da se dio Ja­dran­skog pri­mor­ja i za­le­đi­ne da Ita­li­ji, ne­sta­la je po­dr­ška za sa­mo­stal­nu Cr­nu Go­ru.
Ne­ko­li­ko mla­đih na­stav­ni­ka Plje­valj­ske gim­na­zi­je ba­vi­lo se na­uč­nim ra­dom. Na pre­po­ru­ku Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du, Mi­ni­star­stvo pro­svje­te je 16. ju­na 1926. go­di­ne, od­lu­či­lo da se u škol­skoj 1925/26. go­di­ni Goj­ko Ru­ži­čić, Plje­vljak po ro­đe­nju, di­plo­mi­ra­ni stu­dent Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta i su­plent u Plje­valj­skoj gim­na­zi­ji, po­ša­lje u Prag, ra­di struč­nog usa­vr­ša­va­nja slo­ven­ske fi­lo­lo­gi­je. Ka­sni­je je Ru­ži­čić bo­ra­vio i u Bri­se­lu, a po­tom od­la­zi u SAD, gdje na Ko­lum­bi­ja uni­ver­zi­te­tu pre­da­je srp­sko-hr­vat­ski je­zik sa knji­že­vo­šću, slo­ven­sku fi­lo­lo­gi­ju i sred­njo­vje­kov­nu isto­ri­ju srp­skog na­ro­da i iz­di­že se do sla­vi­ste svjet­skog gla­sa. Ob­rad Le­o­vac, pro­fe­sor isto­ri­je u gim­na­zi­ji, u mol­bi Mi­ni­star­stvu, tra­žio je da bu­de pre­mje­šten u ne­ko ve­će mje­sto ra­di na­uč­nih is­tra­ži­va­nja. Tom pri­li­kom na­veo je ra­do­ve ko­je je do ta­da ob­ja­vio: Ime, tra­di­ci­ja i zna­čaj ma­na­sti­ra Mi­le­še­ve; San­džak za vri­je­me ve­li­ke Is­toč­ne kri­ze 1875–1878; Ma­na­stir Mi­le­še­va. Zbog ve­li­ke osku­di­ce u kva­li­fi­ko­va­nom na­stav­nom ka­dru, za­htjev ni­je mo­gao bi­ti pri­hva­ćen. Slič­ne za­htje­ve iz­nio je i su­plent Đor­đe Šop­tro­ja­no­vić, ko­me je na pred­log Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta u Sko­plju do­di­je­lje­na go­di­šnja sti­pen­di­ja fran­cu­ske vla­de za škol­sku 1931/32. go­di­nu, ra­di usa­vr­ša­va­nja i spre­ma­nja dok­tor­skog is­pi­ta, ko­ja je pro­du­že­na na škol­sku 1932/33. go­di­nu. Kad od­su­stvo ni­je do­bio zah­ti­je­vao je da bu­de pre­mje­šten u ne­ko ve­će mje­sto, gdje se na­la­zi bi­bli­o­te­ka sa fran­cu­skim knji­ga­ma, ka­ko bi mo­gao pro­ši­ri­ti svo­ja struč­na zna­nja. Ima­ju­ći u vi­du zna­čaj na­uč­nog ra­da Jo­van Spa­sić, di­rek­tor gim­na­zi­je u Plje­vlji­ma, po­dr­žao je mol­bu Šop­tro­ja­no­vi­ća i tom pri­li­kom is­ta­kao da je Đor­đe Šop­tro­ja­no­vić „pr­vo­ra­zred­ni na­stav­nik i po spre­mi i po ra­du”. Na sop­stve­ni za­htjev iz Plje­va­lja je pre­mje­šten pro­fe­sor srp­skog je­zi­ka i knji­žev­no­sti Đor­đe Ki­se­li­no­vić, vla­snik i ured­nik ča­so­pi­sa Na­ša iskra, ko­ji je za vri­je­me nje­go­vog bo­rav­ka ure­đi­van i iz­la­zio u Plje­vlji­ma. Na­u­kom je po­čeo da se ba­vi i uči­telj cr­ta­nja u gim­na­zi­ji Pr­vo­slav Pi­vo Ka­ra­ma­ti­je­vić, sin pro­te Ka­ra­ma­ti­je­vi­ća. On je ka­sni­je ob­ja­vio ma­pu li­no­le­za Ze­mlja, bio uče­snik Na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­kog ra­ta i pro­fe­sor na Arhi­tek­ton­skom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du. Da su Plje­vlja slo­vi­la za ne­po­želj­no mje­sto, „ju­go­slo­ven­ski Si­bir” za na­stav­ni­ke, ko­je su ne­ra­do pri­hva­ta­li, svje­do­či i pi­smo su­plen­ta Alek­se­ja Je­la­či­ća, ina­če bla­go­de­jan­ca, ko­ji je u škol­skoj 1924/25. go­di­ni, mo­lio mi­ni­stra pro­svje­te da ga ne pre­mje­šta iz Sko­plja u Plje­vlja, što je uva­že­no, pa je pre­mje­šten u Pri­šti­nu.
Za vri­je­me Kra­lje­vi­ne Ju­go­sla­vi­je, na kra­ju sva­ke škol­ske go­di­ne, Mi­ni­star­stvo pro­svje­te sla­lo je svog iza­sla­ni­ka da pre­gle­da rad gim­na­zi­je i da na usta­no­vlje­nom obra­scu pod­ne­se pre­ci­zan iz­vje­štaj o svim pi­ta­nji­ma i za­ni­mlji­vo­sti­ma iz ra­da ško­le: na­stav­nom ka­dru, na­stav­nim pro­gra­mi­ma i pla­no­vi­ma; bro­ju, uspje­hu, di­sci­pli­ni, fi­zič­kom sta­nju i zdrav­stve­noj za­šti­ti uče­ni­ka; đač­kom do­mu i tr­pe­zi; đač­kim dru­štvi­ma, udru­že­nji­ma i za­ba­va­ma; škol­skim eks­ur­zi­ja­ma i iz­le­ti­ma; škol­skim zgra­da­ma, na­mje­šta­ju, udž­be­ni­ci­ma, uči­li­ma, knji­žni­ca­ma. Bi­li su to uglav­nom pro­fe­so­ri Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du ili Voj­ne aka­de­mi­je, afir­mi­sa­ni na­uč­ni­ci, a u ne­kim go­di­na­ma pro­svjet­ni in­spek­to­ri iz Mi­ni­star­stva ili ban­ske upra­ve.
(KRAJ)