Pi­še:DR RA­DO­SLAV T. STA­NI­ŠIĆ FILM­SKII TV RE­DI­TELj


ban­gor­ski@t-com.me

Se­lek­tiv­nost iz­bo­ra je vi­dlji­va ne sa­mo me­đu do­ga­đa­ji­ma ko­ji ga okru­žu­ju već i unu­tar te­ma ko­ji­ma se po­seb­no ba­vi. Isto­vre­me­no, Vi­go do­zvo­lja­va se­bi da ih vi­di dru­ga­či­je, de­kom­po­nu­je ili upot­pu­nja­va u sli­ke ko­je sa­dr­že u se­bi če­sto i ira­ci­o­nal­nu di­men­zi­ju. Gdje je god mo­gu­će že­li da mu ka­dro­vi bu­du u svo­jim struk­tu­ra­ma sa­sta­vlje­ne od po­ve­za­nih uti­sa­ka: po­ne­kad su oni pot­pu­no re­a­li­stič­ni, ima ih ko­ji iz­gle­da­ju kao da su vi­zu­el­no pred­sta­vlje­ni san, že­lja, slo­bod­no ma­šta­nje ili sa­svim svje­sno hti­je­nje. U sva­kom slu­ča­ju one ne smi­ju da li­če na svi­jet ko­ji nas okru­žu­je, jer je osno­va na ko­joj se ove ilu­zi­je sla­žu ipak sa­sta­vlje­na od nje­go­ve su­bjek­tiv­no­sti. U tim pro­sto­ri­ma on se ne raz­gra­ni­ča­va sa po­e­zi­jom — i za nju u fil­mo­vi­ma ima svo­je po­seb­no shva­ta­nje. Ona se če­sto ja­vlja iz gor­či­ne i otvo­re­ne iro­ni­je, sta­pa sa osje­ća­njem ži­vo­ta, pa je kod nje­ga sve u su­šti­ni dru­ga­či­je ne­go kod osta­lih re­di­te­lja. Vi­goa ni­su in­te­re­so­va­li teh­nič­ki eks­pe­ri­men­ti ni­ti uni­fi­ci­ra­nje jed­nog od­re­đe­nog je­zi­ka. Mno­go mu je va­žni­je bi­lo ka­ko pre­ko sve­ga to­ga do­ći do sop­stve­nih sin­te­za.
U nji­ma se, opet, od­re­đe­nost ži­vot­nog i umjet­nič­kog sta­va iz­o­štra­va­la u an­ga­žo­va­nost ko­ja je po­sto­ja­la unu­tra­šnja a ne spolj­na ozna­ka sa­mog fil­ma. To se mo­glo pri­mi­je­ti­ti već u nje­go­vom pr­vom fil­mu „Po­vo­dom Ni­ce”, ko­ji je re­a­li­zo­vao sa sni­ma­te­ljem Bo­ri­som Ka­uf­ma­nom.
Za re­di­te­lja je ovaj grad bo­gat­stva, tra­di­ci­je, ru­le­ta, za­ba­ve, sa­mo­po­tvr­đi­va­nja, no­stal­gi­je i be­smi­sla bio te­ma igre i smr­ti. Iz te per­spek­ti­ve sli­kao je kar­ne­val­ska ras­po­lo­že­nja, ho­te­le, pla­že, še­ta­li­šta, gro­blja i od sve­ga to­ga u mon­ta­ži stva­rao me­ta­fo­re ko­je su jed­na dru­gu do­pu­nja­va­le i ta­ko ši­ri­le aso­ci­ja­tiv­ni krug fil­ma dok se ni­je do­bio že­lje­ni uti­sak. U nje­mu je bi­lo pam­flet­ske oštri­ne, za­je­dlji­vo­sti, pre­zi­ra, bez­ob­zir­no­sti, is­kri­vlji­va­nja sli­ke stvar­no­sti i stra­snog na­sto­ja­nja da se pri­ka­že tru­lež i ras­pa­da­nje jed­nog dru­štva. U do­ka­zi­va­nju ova­kvih sta­vo­va Vi­go je bes­kraj­no upo­ran — sni­ma svo­je ka­dro­ve iz naj­čud­ni­jih uglo­va, pod po­seb­nim osvje­tlje­njem, uz na­sto­ja­nje da već u ma­te­ri­ja­lu do­đe do sli­ka ko­je će bi­ti u sve­mu ade­kvat­ne nje­go­vim že­lja­ma. U mon­ta­ži, ko­ja do­sta pod­se­ća na Dzi­gu Ver­to­va i ru­sku kla­sič­nu ško­lu, on ta­ko se­bi olak­ša­va po­sao u po­stup­ku sla­ga­nja re­flek­si­ja i nji­ho­vom osvje­tlja­va­nju kroz ci­je­lu kom­po­zi­ci­ju. Ta otvo­re­nost je do­vo­di­la do šo­kant­no­sti pa čak i ne­tr­pe­lji­vo­sti pre­ma sa­mam Vi­gou. Bio je neo­sje­tljiv na sve te spolj­ne re­ak­ci­je i upor­no je upot­pu­nja­vao tu svo­ju kri­tič­nost pre­ma ži­vo­tu i za­do­vo­lja­vao in­stink­tiv­nu po­tre­bu za re­kom­pen­za­ci­jom u svi­je­tu umjet­no­sti. Ovo je do­ve­lo do sa­svim iza­zov­nog su­bjek­ti­vi­zma u nje­go­vom po­zna­tom fil­mu „Nu­la iz vla­da­nja”. Iako pod­na­slov fil­ma „Nu­la iz vlad­nja” gla­si „Mla­di đa­vo­li u ško­li” na­vo­di na po­mi­sao da će­mo gle­da­ti soft ko­me­di­ju u sti­lu Ca­rry on, me­đu­tim, ovaj kla­sič­ni film Ža­na Vi­goa je ozbilj­na stvar. U ovom zna­čaj­nom fil­mu go­vo­ri se o po­bu­ni ško­la­ra­ca pro­tiv opre­siv­ne škol­ske in­sti­tu­ci­je, u igri je ni­šta ma­nje ne­go ma­ni­fest nad­re­a­li­zma – či­ja je ko­smič­ka di­men­zi­ja po­tvr­đe­na u fi­nal­noj sce­ni ka­da neo­b­u­zda­ni, slo­bod­ni klin­ci, sto­je­ći po­bjed­nič­ki na kro­vu, iz­gle­da­ju kao da se spre­ma­ju da se vi­nu u ne­bo. Ško­la i Ko­ledž su za Vi­goa isto što i za­tvor i po­ni­že­nje a si­stem vas­pi­ta­nja vi­di kao niz oza­ko­nje­nih tor­tu­ra ko­ji­ma se u dje­ci ubi­ja sva­ko osje­ća­nje slo­bo­de i in­di­vi­du­al­no­sti i te­ži ka­lu­plje­nju nji­ho­ve svi­je­sti i pri­la­go­đa­va­nju na­vi­ka­ma dru­štva.
(Na­sta­vi­će se)