PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Na­kon uspje­šno za­vr­še­nog usa­vr­ša­va­nja u Pa­ri­zu, Pe­tro­vić je do­bio li­sans ma­te­ma­tič­kih na­u­ka 1892, a na­red­ne, tj. 1893. go­di­ne je ste­kao i li­sans fi­zič­kih na­u­ka. Po­tom je dok­to­ri­rao, i to 29. ju­na 1894. go­di­ne, od­bra­nom di­ser­ta­ci­je pod na­slo­vom Sir les zéros et les in­fi­nis intégra­les des équ­a­ti­ons difféien­ti­el­les algébri­qu­es pred ko­mi­si­jom ko­ju su sa­či­nja­va­li: Šarl Er­mi­te (pred­sjed­nik) i Emil Pi­kar i Pol Pen­le­ve (čla­no­vi is­pi­ti­va­či) i ta­ko ste­kao dok­to­rat ma­te­ma­tič­kih na­u­ka. Pe­tro­vić je dok­tor­sku te­zu štam­pao o svom tro­šku u 142 pri­mjer­ka u jed­nom pa­ri­skom iz­da­vač­kom i štam­par­skom pred­u­ze­ću i za to pla­tio 1.019,80 fra­na­ka. Na pr­voj stra­ni je tra­žio da se od­štam­pa i sle­de­ća po­sve­ta svo­jim uva­že­nim pro­fe­so­ri­ma: „A Mes­si­e­urs J. Ta­nery et P pa­in­levé – Ho­ma­ge re­con­na­is­sant – M. Pe­tro­vich”. Ti­me je ujed­no bi­lo okon­ča­no ve­o­ma uspje­šno stu­di­ra­nje i usa­vr­ša­va­nje u Pa­ri­zu tog na­šeg ve­li­ka­na po­sli­je če­ga se vra­tio u Be­o­grad i od­mah, sti­ca­jem okol­no­sti, po­stao re­dov­ni pro­fe­sor naj­pri­je Ve­li­ke ško­le, a po­tom Uni­ver­zi­te­ta i ne­pre­kid­no iz­vo­dio na­sta­vu na­red­nih ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja.
Još pri­je ne­go što je za­vr­šio svo­je stu­di­je i usa­vr­ša­va­nje u Pa­ri­zu, Pe­tro­vi­ću se uka­za­la iz­van­red­no po­volj­na pri­li­ka da do­bi­je to­li­ko že­lje­no pro­fe­sor­sko mje­sto u Be­o­gra­du. Na­i­me, na Ve­li­koj ško­li u Be­o­gra­du ras­pi­san je kon­kurs 21. ju­na, a ob­ja­vljen u Pro­svet­nom gla­sni­ku za 1894. go­di­nu, za de­set upra­žnje­nih rad­nih mje­sta. Na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu je, po­red upra­žnje­nih mje­sta za isto­ri­ju (Sta­ri vi­jek), he­mi­ju i pa­le­on­to­lo­gi­ju, tra­žen i no­vi pro­fe­sor ma­te­ma­ti­ke, jer je do­ta­da­šnji du­go­go­di­šnji na­stav­nik Di­mi­tri­je Ne­šić na­pu­stio ka­te­dru i pre­šao na oba­vlja­nje dr­žav­nič­kih po­slo­va, a po­tom oti­šao i u pen­zi­ju. U Ste­ča­ju za de­set ka­te­dra na Ve­li­koj ško­li u Be­o­gra­du, ka­ko je zva­nič­no na­slo­vljen kon­kurs, bi­la je pred­vi­đe­na pla­ta no­vo­pri­mlje­nih pro­fe­so­ra od 3.282,80 di­na­ra, s ti­me da se na­kon sva­kih pet go­di­na ona po­ve­ća­va za 753,80 di­na­ra. Na ovaj ras­pi­sa­ni na­tje­čaj za mje­sto pro­fe­so­ra su se ja­vi­la če­tvo­ri­ca kan­di­da­ta. Bi­li su to Đor­đe Pet­ko­vić (1862–1934), ko­ji je bio dok­tor ma­te­ma­tič­kih na­u­ka (dok­to­ri­rao u Be­ču 1893. g.) i ko­ji je već bio an­ga­žo­van na Ve­li­koj ško­li kao ho­no­rar­ni na­stav­nik. Dru­gi pri­ja­vlje­ni kan­di­dat je bio Pe­tar L. Vu­ki­će­vić (1862–1941), ko­ji je ta­ko­đe bio dok­tor ma­te­ma­tič­kih na­u­ka (dok­to­ri­rao na Ber­lin­skom uni­ver­zi­te­tu 1894) i, slič­no Pe­tro­vi­ću, ta­ko­đe bio dr­žav­ni pi­to­mac, od­no­sno do­bi­jao sti­pen­di­ju od Sr­bi­je. Tre­ći kan­di­dat je bio Pe­tar Ti­pa (1863–1943), ta­da pro­fe­sor ma­te­ma­ti­ke u gim­na­zi­ji ko­ji se ka­sni­je is­ta­kao kao isto­ri­čar ove na­u­ke, a če­tvr­ti kan­di­dat bio je Mi­ha­i­lo Pe­tro­vić. Sjed­ni­ca Aka­dem­skog sa­vje­ta, na ko­joj se od­lu­či­va­lo o pri­je­mu no­vog pro­fe­so­ra ma­te­ma­ti­ke (kao i po­pu­nja­va­nje upra­žnje­nih mje­sta na dru­gim ka­te­dra­ma) odr­ža­na je 17. sep­tem­bra 1894. go­di­ne. Na ka­te­dri za ma­te­ma­ti­ku Pe­tro­vić je do­bio naj­vi­še gla­so­va (11), dok je Pe­tar Vu­ki­će­vić imao sa­mo je­dan glas ma­nje (10), a Đor­đe Pe­ko­vić je imao sa­mo je­dan glas. Pre­o­sta­li kan­di­dat, sred­njo­škol­ski pro­fe­sor Pe­tar Ti­pa, me­đu­tim, ni­je do­bio ni­je­dan glas od pri­sut­nih čla­no­va Sa­vje­ta.
U vri­je­me ka­da je do­bio mje­sto ve­li­ko­škol­skog pro­fe­so­ra Pe­tro­vić je imao sve­ga 26 go­di­na, ali je već bio ste­kao ve­li­ku re­pu­ta­ci­ju kao iz­u­zet­no ta­len­to­va­ni ma­te­ma­ti­čar bri­ljant­nom od­bra­nom dok­tor­ske di­ser­ta­ci­je u Pa­ri­zu, pred ko­mi­si­jom sa­či­nje­nom od naj­u­gled­ni­jih fran­cu­skih i svjet­skih ma­te­ma­ti­ča­ra. O nje­go­voj sud­bi­ni je, da­kle, od­lu­čio sa­mo je­dan glas, ko­ji je do­nio pre­va­gu nad nje­go­vim naj­o­zbilj­ni­jim pro­tiv­kan­di­da­tom Pe­trom Vu­ki­će­vi­ćom. To je bio pre­su­dan tre­nu­tak obo­ji­ce mla­dih ma­te­ma­tič­ra. U tom po­gle­du je Pe­tro­vić bio ve­o­ma objek­ti­van, ka­da se ka­sni­je osvr­tao na taj do­ga­đaj, pri če­mu je na­gla­ša­vao: „Da ni­sam do­bio taj glas, ni­ka­da se na­u­kom ne bih ba­vio. Ži­vio bih ne u ri­bar­skom čam­cu, već u ču­nu”. Pe­tro­vi­ća je, na­rav­no, nje­go­vo na­stav­nič­ko mje­sto oba­ve­zi­va­lo da se ne­pre­kid­no ak­tiv­no ba­vi na­u­kom i da ob­ja­vlju­je ori­gi­nal­ne ra­do­ve, ka­ko bi opav­dao po­lo­žaj ko­ji je dr­žao na Ve­li­koj ško­li, a ka­sni­je i na Uni­ver­zi­te­tu.
Uka­zom P. br. 863 od 22. ok­to­bra 1894. go­di­ne Mi­ha­i­lo Pe­tro­vić je po­sta­vljen za re­dov­nog pro­fe­so­ra te­o­rij­ske ma­te­ma­ti­ke. U po­čet­ku je pre­da­vao ni­žu ma­te­ma­ti­ku stu­den­ti­ma pr­ve go­di­ne Pri­rod­no-ma­te­ma­tič­kog od­sje­ka Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta. Pre­da­va­nja je dr­žao po­ne­djelj­kom, utor­kom, pet­kom i su­bo­tom od 8 do 10 ča­so­va pri­je pod­ne, što zna­či da mu je fond ne­djelj­nih ča­so­va iz­no­sio osam. Na­red­nih go­di­na je pre­da­vao vi­šu ma­te­ma­ti­ku (po­seb­no ma­te­ma­tič­ku ana­li­zu i di­fe­ren­ci­jal­ne jed­na­či­ne) stu­den­ti­ma sta­ri­jih go­di­na, kao i stu­den­ti­ma Teh­nič­kog fa­kul­te­ta do 1900. go­di­ne, ka­da je ostao na svom ma­tič­nom fa­kul­te­tu, na ko­me je stal­no dr­žao i spe­ci­ja­li­stič­ke kur­se­ve iz ra­znih obla­sti. Po­di­gao je ni­vo na­sta­ve, a po­seb­no kri­te­ri­jum ocje­nji­va­nja. Nje­go­vi pret­hod­ni­ci, na­ro­či­to prof. Di­mi­tri­je Ne­šić, bi­li su do­sta bla­gi i če­sto da­va­li i naj­ve­će ocje­ne stu­den­ti­ma, iako ta­kav na­čin ni­je bi­lo objek­tiv­no vred­no­va­nje zna­nja. Kod Pe­tro­vi­ća to­ga ni­je bi­lo: bio je strog, ali i iz­u­zet­no ko­rek­tan i objek­ti­van. Tra­žio je zna­nje, ali ga je i ne­se­bič­no da­vao i pre­no­sio na svo­je stu­den­te to­kom na­red­nih 45 ge­ne­ra­ci­ja, ko­je su ima­le čast i za­do­volj­stvo da bu­du nje­go­vi uče­ni­ci.
(Na­sta­vi­će se)