Pi­še:DR RA­DO­SLAV T. STA­NI­ŠIĆ FILM­SKII TV RE­DI­TELj


Za Vi­goa film ko­ji ni­je li­čan ne pru­ža re­di­te­lju da shva­ti se­be, a još vi­še sop­stve­nu re­al­nost. Otud nje­go­va gor­ka po­e­zi­ja iz­bi­ja kroz te sti­li­zo­va­ne me­ta­fo­re, u ko­ji­ma je va­žno ne sa­mo ono što je op­šte i či­nje­ni­ca, već i po­je­di­ni pred­me­ti i sva­ko­vr­sni de­ta­lji, pro­mje­na svje­tla, tre­nu­tak u ko­me se ne­što sni­ma ili do­ga­đa, umi­je da pri­pre­mi at­mos­fe­ra za ne­što što je iz­u­zet­no zna­čaj­no, po­ne­kad ide u kraj­nost, za­ma­glju­je stva­ri, mi­sti­fi­ci­ra, mo­de­li­ra, po sop­stve­noj ću­di ili raz­vi­ja te­ze sa ne­vje­ro­vat­nom tač­no­šću. Iz­vje­sne fe­no­me­ne ne že­li da ob­ja­sni, pre­ko ne­kih svje­sno pre­la­zi, za­vi­sno od sve­ga to­ga uskla­đu­je i ri­tam, po­mje­ra di­men­zi­je, na­gla­ša­va svo­ju ak­tiv­nost u sa­mim od­no­si­ma - nje­go­va lič­na shva­ta­nja po­sta­ju do­mi­nant­na u sva­kom ka­dru. Sve su to sa­mo do­ka­zi onog što že­li ili na­mje­ra­va, pa una­pri­jed od­re­đu­je i ka­rak­ter svo­me fil­mu. U nje­mu ima ne­što od nad­re­a­li­zma, ali i sa­svim re­a­li­stič­no ure­đe­nih ka­dro­va. Ne mo­že se tvr­di­ti da je pot­pu­no li­šen psi­ho­lo­gi­je, ali je do te mje­re su­bjek­tiv­na sti­li­za­ci­ja da ona dje­lu­je kao kon­struk­ci­ja.
Dje­ča­ci u nje­go­vom pri­su­stvu iz­vo­de po­bu­nu ona­ko ka­ko bi je on iz­veo, te je pri­su­tan čak i u nji­ho­vim ne­po­sred­nim re­ak­ci­ja­ma. Tom pri­stra­sno­šću Vi­go do­sti­že za­do­vo­lja­va­nje svo­jih stra­sti ali, isto­vre­me­no, i smi­sao za ko­ji vje­ru­je da pro­is­ti­če iz sa­mog stva­ra­lač­kog či­na. Ovaj film je du­šu dao da se pu­sti stu­den­ti­ma ne­pri­pre­mlje­nim za ono što će vi­dje­ti: pot­pu­na fron­tal­na go­lo­ti­nja, oštar, pa čak i vul­ga­ran hu­mor, an­ti­re­li­gij­ski stav, in­si­sti­ra­nje na ero­ti­zmu. Me­đu­tim, film na­di­la­zi pro­sti du­a­li­tet mla­do­sti i auto­ri­te­ta (za raz­li­ku od pro­iz­volj­nog ri­mej­ka iz 1968., kroz svo­ju vi­zi­ju po­li­morf­ne per­ver­ti­ra­no­sti od ko­je se ne mo­že po­bje­ći. Čak i naj­kru­ći pro­fe­so­ri ov­dje su uvr­nu­ti i po­taj­no di­vlji u sr­cu.
O ovom Vi­go­o­vom fil­mu na­pra­vlje­ne su mno­go­broj­ne ana­li­ze, is­tra­že­no je sve o to­me ka­ko je na­sta­lo, ka­kav je bio nje­gov od­nos pre­ma dra­ma­tur­gi­ji be­zvuč­nog i zvuč­nog fil­ma, ka­ko je re­di­go­van di­ja­log, šta je uči­nje­no sa mu­zi­kom Mo­ri­sa Žo­be­ra, gdje je sve re­a­go­va­la cen­zu­ra i za­što film ni­je mo­gao da se po­ja­vi pred pu­bli­kom sve do če­tr­de­set i pe­te go­di­ne. Pa ipak, sam Vi­go ni­je do kra­ja ob­ja­šnjen. To je bi­la ve­li­ka strast, go­to­vo ne­vi­đe­na že­lja za slo­bo­dom, po­ja­ča­va­nje sna­ge iz­ra­za, ubi­je­đe­nost da je film­ski iz­raz unu­tra­šnja po­tre­ba i stva­ra­lač­ko dje­lo­va­nje sa­mog re­di­te­lja i za­to se ne mo­že sve­sti na za­nat i ru­ti­nu.
Ovaj su­bjek­tiv­ni od­nos pre­ma mo­guć­no­sti fil­ma Vi­go je uvi­jek do­ži­vlja­vao kao svoj od­nos pre­ma svi­je­tu. Ni­je mo­gao da se za­do­vo­lji sa­mo stva­ra­lač­kim po­stup­kom ko­ji bi bio li­šen ko­mu­ni­ka­ci­je sa gle­da­o­ci­ma za­to je u se­bi na­šao do­volj­no va­lja­nih raz­lo­ga i mo­ti­va da već u sle­de­ćem fil­mu „Ata­lan­ta” još vi­še na­gla­si svo­ju ve­za­nost za sav ži­vot i svi­jet u ko­me tra­ži i se­be. Shva­tio je da su že­sti­na, pam­fle­ti­zam, ka­ri­ka­tu­ral­nost, ra­zna pre­tje­ri­va­nja i sa­svim pro­iz­volj­ne sti­li­za­ci­je ono što mu sto­ji na pu­tu do bi­o­skop­skih dvo­ra­na. Bi­lo mu je sta­lo do dru­gih, do te ne­po­sred­ne po­ve­za­no­sti sa sa­mom stva­no­šću; za­to je i od­bi­jao pri­go­vor da pra­vi fil­mo­ve sa­mo ra­di se­be sa­mog. Otud je i na­gla­ša­vao svo­ju za­in­te­re­so­va­nost za što kom­plek­sni­ju sli­ku o onom što osje­ća pa je ta­ko ovaj no­vi film već do­bio svo­ju pla­stič­nost, jed­no­stav­nost, smi­re­nost, slo­že­ni­ji glu­mač­ki iz­raz, osmi­šlje­ni­ju mon­ta­žu i sup­til­ni­je ka­dri­ra­nje li­še­no sva­ke po­mod­no­sti i blje­šta­vih efe­ka­ta ka­ko bi nje­go­vo dje­lo po­sta­lo što pot­pu­ni­ja ilu­zi­ja o sa­moj stvar­no­sti.
(NA­STA­VI­ĆE SE)