Tra­ži­la je od oca da joj pre­da sve dnev­ni­ke i da pre­ki­ne da se vi­đa sa Čert­ko­vom.
Mi­sao, ko­ju je pro­či­ta­la u oče­vom dnev­ni­ku: „So­nja je opet uz­ne­mi­re­na i hi­ste­rič­na i od­lu­čio sam da se pro­tiv nje bo­rim lju­ba­vlju”, iza­zva­la je kod nje no­vo ne­za­do­volj­stvo i lo­še po­na­ša­nje pre­ma nje­mu.
Osje­ća­la sam ne­moć od ogor­če­nja pre­ma maj­ci, ko­ja mi je raz­je­da­la du­šu i bi­la lju­ta na nju zbog pre­ve­li­ke tu­ge za ocem.
Maj­ka je od­lu­či­la da od­ve­ze oca kod bra­ta Ser­ge­ja u Ni­kolj­sko, da bu­de što da­lje od Čert­ko­va. Otac je pi­stao, ali ne­volj­no. Ta­mo je do­šla i Ta­nja. Opet su po­če­la po­ro­dič­na do­go­va­ra­nja i sa­vje­ti, ali ni­šta od­re­đe­no ni­je do­go­vo­re­no. Ja sam pred­la­ga­la da ih ne­ko vri­je­me raz­dvo­ji­mo, ili da ne­ko od sta­ri­jih do­đe da ži­vi u Ja­snu Po­lja­nu sa nji­ma, ali moj pred­log je pro­šao Čim smo se vra­ti­li ku­ći (od Ser­ge­ja Ljvo­vi­ča iz Ni­kolj­skog), maj­ka je opet po­če­la da hi­ste­ri­še i ja sam sa uža­som po­sma­tra­la sva­kog da­na ka­ko otac pro­pa­da. Čak je po­šte­ni i bla­go­rod­ni Du­šan go­vo­rio: „So­nja An­dre­jev­na se ne sje­ki­ra što se Lav Ni­ko­la­je­vič je­dva dr­ži na no­ga­ma, sr­ce mu je pri kra­ju”.
1. jul
Ka­ko je te­ško pri­hva­ti­ti da je du­šev­no obo­lio te­bi bli­zak čo­vjek, a po­seb­no je ne­shva­tlji­vo da si go­di­na­ma slu­šao nje­go­ve sa­vje­te i po­što­vao nje­gov auto­ri­tet.
Da sam ja ta­da mo­gla da shva­tim da je mo­ja maj­ka bo­le­sna, mo­je po­na­ša­nje pre­ma njoj bi­lo bi sa­svim dru­ga­či­je. I bi­lo bi mi lak­še. Ali ni lju­di, ko­ji su bi­li mno­go is­ku­sni­ji i pa­met­ni­ji od me­ne, ni­je­su mo­gli to da ra­zu­mi­ju i pri­hva­te.
Sva­ko­ga da­na mo­ja maj­ka je bi­la uz­ne­mi­re­ni­ja i ner­vo­zni­ja. Sve je raz­dra­ži­va­lo, če­sto je pla­ka­la, do­bi­ja­la je na­pa­de hi­ste­ri­je, na sva­kog se lju­ti­la. Raz­lo­zi su bi­li raz­li­či­ti i neo­bja­šnji­vi. Nje­na in­te­re­so­va­nja su bi­la po­vr­šna. Ona je sa­ku­plja­la cvi­je­će i su­ši­la ga, po­vre­me­no je cr­ta­la, pra­la je pro­zor­ske ra­mo­ve po hlad­no­ći, što mi ni­je bi­lo ja­sno za­što to ra­di i vo­di­la je svoj dnev­nik. Kad god je ula­zi­la u so­bu gdje smo raz­go­va­ra­li, svi pri­sut­ni su se pri­bo­ja­va­li nje­nih neo­d­mje­re­nih pri­mjed­bi i uvre­da. Sko­ro sve je ner­vi­ra­lo. Oso­bi­na, ko­joj se pod­smi­je­va­la nje­na se­stra Ta­nja, još dok su bi­le mla­de, da sa­ma se­be sa­ža­li­je­va i ubje­đu­je dru­ge da je ona ta ne­sreć­ni­ca, pre­šla je gra­ni­cu.
2. jul
Ta­nja i njen muž su po­mo­gli da se dnev­ni­ci uzmu od Čert­ko­va i pre­mje­ste na ču­va­nje u tre­zor. Ali se sta­nje ni­je smi­ri­va­lo.
Od­lu­či­li smo da se po­sa­vje­tu­je­mo sa dok­to­ri­ma i po­zva­li po­zna­tog psi­hi­ja­tra Ro­sa­li­mo, ko­ji je do­šao za­jed­no sa na­šim kuć­nim pri­ja­te­ljem dok­to­rom Ni­ki­ti­nim.
„Tre­ba li­je­či­ti oca, a ne maj­ku – do­ba­cio mi je brat Lav – jer je on po­se­ni­lio i po­dje­ti­njio”.
20. ju­la otac je za­pi­sao u svom dnev­ni­ku: „U du­ši se stal­no bo­rim, kad po­mi­slim na La­va. Ne znam da li da mu opro­stim ili uz­vra­tim istom mje­rom i ve­ćom gru­bo­šću. Po­čeo sam da osje­ćam i ču­jem ve­se­li­je gla­so­ve. Tre­ba, kao Fran­cisk, osje­ti­ti ra­dost svog sa­vr­šen­stva i pri­hva­ti­ti pre­ko­re, kao da su za­slu­že­ni. Da, po­treb­no je to uči­ni­ti“.
Ali ni dok­to­ri nam ni­je­su po­mo­gli. Ro­sa­li­mo je dao di­jag­no­zu: „Pa­ra­no­ja i hi­ste­ri­ja”, da­ju­ći ak­ce­nat na ovo pr­vo. To smo mi pri­hva­ti­li kao struč­nu kon­sta­ta­ci­ju. I šta da­lje da se ra­di?
Dok­to­ri su pred­lo­ži­li da ro­di­te­lje raz­dvo­ji­mo, a njoj­zi ba­nju, šet­nje i umi­ru­ju­ća sred­stva. Ali ka­ko us­pje­ti da to ob­ja­sni­mo maj­ci? So­fi­ja An­dre­jev­na je sve to od­luč­no od­bi­la i re­kla da je ona zdra­va i da ne­će ko­ri­sti­ti ni­ka­kva sred­stva za smi­re­nje, ko­ja su joj pro­pi­sa­li.
Naš dra­gi pri­ja­telj Ni­ki­tin sve je to do­bro shva­tao i iskre­no nas ža­lio.
Pre­gle­dao je oca i pre­slu­šao mu sr­ce i za­klju­čio da mu je sr­ce pro­ši­re­no i ja­ko osla­bi­lo.
„Re­ći ću vam u po­vje­re­nju Alek­san­dra Ljvov­na – sa po­seb­nim na­gla­skom re­kao je on – pred­sto­ji vam još mno­go po­te­ško­ća sa njom”.
(Na­sta­vi­će se)
Pre­veo i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ