Pre­veo i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ


3. jul
Sa­mo je sta­ri­ca Šmit vi­dje­la i sma­tra­la da je maj­ka bo­le­sna i ne­sreć­na i iskre­no je ža­li­la. Sta­ri­ca je pru­ža­la mo­ral­nu po­dr­šku La­vu Ni­ko­la­je­vi­ču i po­dr­ža­va­la ga u sve­mu. Ona je sma­tra­la da ga je za­de­si­la ne­sre­ća, da on to pod­no­si sa hri­šćan­skom smi­re­no­šću i da ta­ko i tre­ba ra­di­ti.
Po­ne­kad je otac svra­ćao kod me­ne. Le­gao bi na oto­man. Ja bih ku­ca­la na ma­ši­ni i ta­ko obo­je ću­ta­li. „Ja i ti se ra­zu­mi­je­mo bez ijed­ne iz­go­vo­re­ne ri­je­či – go­vo­rio je on – i ako ne­što ka­žeš, bi­će su­vi­šno”.
Ku­ći je do­šao i brat Lav, ali, na­ža­lost, ni­je unio mir.
6. jul
Jed­nom kad je sta­ri­ca Šmit bi­la u Ja­snoj Po­lja­ni, do­šli su iz Ov­sja­nji­ko­va da ka­žu da joj je iz­go­re­la i ku­ća i ko­li­ba, gdje su to­kom lje­ta ži­vje­li Gor­bu­no­vi. Sve je ne­sta­lo u pla­me­nu. Iz­go­re­li su oče­vi ru­ko­pi­si, ko­je je ona pre­pi­si­va­la go­di­na­ma, nje­go­ve sli­ke, oče­va pi­sma, ko­ja je on slao lič­no njoj, stra­da­lo je i kri­vo­no­go pse­tan­ce Ša­voć­ka, ko­je je sta­ri­ca Šmit na­šla u sni­je­gu na ve­li­kom mra­zu sa pre­mr­zlim no­ga­ma i do­ni­je­la ku­ći.
Ma­ri­ja Alek­san­drov­na je mno­go pla­ka­la, ali je svo­ju ne­sre­ću sma­tra­la ka­znom, ko­ju joj je Bog po­slao i ni­jed­nom ni­je se­bi do­zvo­li­la da okri­vi mla­dog, psi­hič­ki po­re­me­će­nog čo­vje­ka, u ko­je­ga su po­su­mlja­li da je pod­met­nuo po­žar. Ta­nja se po­bri­nu­la da se što pri­je sta­ri­ci Šmit na­pra­vi no­va ku­ći­ca i, ka­ko je to ona go­vo­ri­la, ku­pi­li su joj „no­vi mi­raz”. Ali ni­šta ni­je mo­glo da joj na­dok­na­di iz­ne­nad­ni gu­bi­tak. Stal­no je go­vo­ri­la ša­pa­tom: „Bo­že moj, Bo­že dra­gi! Ne­ma mo­je Ša­voć­ke. Ne­ma pi­sa­ma mog dra­gog La­va Ni­ko­la­je­vi­ča. Ne­ma ru­ko­pi­sa. Ne­ma ni­šta”.
11. jul
A uve­če je brat Lav vi­kao na oca, za­to što ne­ma sa­ža­lje­nja pre­ma maj­ci i po­sli­je to­ga otac mi je re­kao: „Me­ni se čak či­ni da me je na­zvao sme­ćem” i oči su mu se na­pu­ni­le su­za­ma.
Dao mi je da iz nje­go­vog no­te­sa pre­pi­šem u dnev­nik sle­de­ća za­pa­ža­nja: „Ni­je­sam oče­ki­vao ta­ko ne­što, da kad te oša­ma­re po jed­nom obra­zu, a ti im pod­met­neš i dru­gi, oni se ne opa­me­te i ne pre­sta­nu da te ša­ma­ra­ju i ne mo­gu da shva­te zna­če­nje tvog po­stup­ka. Na­pro­tiv, oni mi­sle da je to nor­mal­no, ma­da se vi­di ja­sno da oni osje­ća­ju svo­ju kri­vi­cu i mo­ju nad­moć na nji­ma. Ali, ipak, bez ob­zi­ra na sve, bo­lje je i za me­ne i za dru­ge, kad te ša­ma­ra­ju po jed­nom obra­zu da imaš sna­ge da po­tu­riš i dru­gi i u to­me je „sa­vr­šen­stvo za­do­volj­stva”. Sa­mo ta­ko tre­ba po­stu­pi­ti. I ta­da, ono što ti je iz­gle­da­lo lo­še is­pa­da da je do­bro­na­mjer­no”.
Ocu je uvi­jek bi­lo lak­še kad su do­la­zi­li sta­ri­ji iz po­ro­di­ce i ja sam opet po­zva­la Ta­nju. Ja i ona smo du­go raz­go­va­ra­le.
„To što otac sa­da ra­di to je vr­hu­nac lju­ba­vi i to je bo­lje od svih nje­go­vih 40 na­pi­sa­nih to­mo­va” – re­kla je ona. – Ako bi on sa­da umro, a otr­pio je to šta je mo­rao i ra­dio šta je ra­dio, ja bih re­kla da dru­ga­či­je ni­je ni mo­gao”. Kad sam ja ocu po­no­vi­la Ta­nji­ne ri­je­či, on je za­pla­kao i re­kao: „Mo­ja Ta­nja je mno­go pa­met­na”.
Ocu bi blo mno­go lak­še da ode ne­kud od ku­će, a nje­go­va po­pu­lar­nost i sla­va bi bi­li još ve­ći i bio uz­vi­še­ni­ji na pi­ja­de­sta­lu. Ovo sa­da što pre­ži­vlja­va su sa­mo mu­ke i pat­nja.
16. jul
Tre­ba zna­ti ko­li­ko je otac mo­rao žr­tvo­va­ti se­be da bi do­šao do ove sla­ve, za ko­ju se uza­lud­no oti­ma­ju ne­ku lju­di, žr­tvu­ju­ći po­ne­kad i svoj ži­vot, čast i svo­ju sa­vjest. I sve što se otac vi­še pri­bli­ža­vao smr­ti, sve je vi­še bi­vao rav­no­du­šni­ji pre­ma toj ljud­skoj sla­vi. Ali od svo­je po­pu­lar­no­sti ni­je mo­gao da se sa­kri­je. Svi nje­go­vi naj­bli­ži, čak i iz oče­vog ši­reg okru­že­nja, ni jed­nog tre­na ni­je­su is­pu­šta­li iz vi­da nje­go­vu sla­vu, stal­no po­ku­ša­va­ju­ći da se od nje oko­ri­ste. Čak i bla­go­rod­ni Du­šan je za­pi­si­vao i sni­mao sve šta je mo­gao i na taj na­čin osta­vlja­li po­tom­ci­ma u na­sled­stvo.
Mo­ram pri­zna­ti da me ta raz­mi­šlja­nja o po­tom­stvu ni­je­su smi­ri­va­la. Me­ne je mu­či­lo sa­mo jed­no, ka­ko pri­pa­zi­ti i sa­ču­va­ti oca. Ka­ko na­pra­vi­ti da bi bio sre­ćan, moj naj­vo­lje­ni­ji na svi­je­tu, sta­ri, sa si­je­dim lok­na­ma na po­tilj­ku, ona­ko mr­šav i ne­za­šti­će­ni otac, ko­ji je ne­sta­jao.
(Na­sta­vi­će se)