PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Po­što smo bi­li sr­dač­no pre­po­ru­če­ni, vla­di­ka Pe­tar II Pe­tro­vić Nje­goš je na svoj go­sto­lju­biv na­čin oba­vi­je­stio od­re­đe­ne lju­de ov­dje do­lje o na­šem do­la­sku, pa smo se na­red­nog da­na, za ko­ji se či­ni­lo da će bi­ti ne­što pri­jat­ni­ji, ra­no uju­tro sa­ku­pi­li kod Vra­ta od Ri­je­ke (Por­ta de Fi­u­ma­ra), kod pa­za­ra Cr­no­go­ra­ca, gdje su nas već oče­ki­va­li na­ši ko­nji­ći i cr­no­gor­ski pri­ja­te­lji; tu se bi­lo sa­ku­pi­lo i mno­štvo do­ko­li­ča­ra ko­ji su di­je­lom bi­li sa­mo pu­ki po­sma­tra­či, ali su ne­ki od njih tu i ta­mo pri­ska­ka­li u po­moć – jed­nom da opu­sti uzen­gi­je, dru­gom da do­da uže i sve­že to­var, tre­ćem da za­teg­ne vo­đi­ce. Naš pr­tljag po­nio je je­dan ma­li to­var­ni konj i jed­na zgod­na cr­no­gor­ska dje­voj­ka po ime­nu Jo­va­na. I ta­ko je on­da naš ma­li ka­ra­van u prat­nji de­se­tak Cr­no­go­ra­ca, što na ko­nju, što pje­ši­ce, kre­nuo kroz grad­ska vra­ta kod pa­za­ra i upu­tio se ka brd­skoj stra­ži ko­ja je za­po­či­nja­la od­mah tu kraj tvr­đa­ve; ka­da smo pri­spje­li na vrh sti­je­ne, Cr­no­gor­ci su, po obi­ča­ju, u znak po­zdra­va, opa­li­li iz svo­jih pu­ša­ka i pi­što­lja.
Na­rav­no da je pri­jat­ni­je pu­to­va­ti u ta­ko ve­li­kom dru­štvu; ali ako bi se ra­di­lo sa­mo o si­gur­no­sti, on­da bi, re­kli su mi, Cr­noj Go­ri bi­lo do­volj­no dru­štvo po­me­nu­te mla­de Cr­no­gor­ke Jo­va­ne. Čo­vjek u Cr­noj Go­ri, na­vod­no, ni­ka­da ni­je ta­ko bez­bje­dan kao u dru­štvu jed­ne mla­de dje­voj­ke ili jed­ne sta­re že­ne (vje­ro­vat­no uop­šte u dru­štvu ne­kog žen­skog stvo­re­nja). Čuo sam za jed­nog nje­mač­kog sli­ka­ra ko­ji je u dru­štvu jed­ne sta­re že­ne pro­kr­sta­rio go­to­vo ci­je­lu Cr­nu Go­ru. Žen­sko dru­štvo je če­sto čak i bo­lje i si­gur­ni­je ne­go ne­ko vla­di­ki­no obez­bje­đe­nje; jer, vla­di­ka ne mo­že da za­šti­ti baš od sva­kog raz­boj­ni­štva ili osvet­nič­kog či­na. Me­đu­tim, že­ne kod Cr­no­go­ra­ca uvi­jek ho­da­ju slo­bod­no na­o­ko­lo i ne mo­ra­ju da se pri­bo­ja­va­ju da će ih ne­ko uvri­je­di­ti ili po­vri­je­di­ti. Ako bi to ne­ko i uči­nio, on­da bi taj se­bi na vrat na­vu­kao osve­tu nje­nih ro­đa­ka, a uz to bi se­be iz­lo­žio op­štem pre­zi­ru. A ubi­stvo že­ne je naj­ve­ća sra­mo­ta za jed­nog mu­škar­ca. Sa­mo uko­li­ko se ra­di o sop­stve­noj že­ni i ako je ubi­stvo po­či­nio zbog ne­vje­re, lju­di će mu opro­sti­ti taj po­stu­pak, i to ve­o­ma la­ko i bez mno­go pre­mi­šlja­nja. Že­ne Cr­no­go­ra­ca od­la­ze sa­me čak i do Tu­ra­ka i to sve ta­mo do­lje do Ska­dra. Isto ta­ko i tur­ske že­ne mo­gu bez stra­ha da se upu­te u Cr­nu Go­ru. Cr­no­gor­ci za svo­jih če­to­va­nja ni­ka­da ne si­je­ku žen­ske gla­ve i ni­ka­da ih ne ša­lju na Ce­ti­nje. (...) Obič­no se ka­že da ta ne­po­vre­di­vost že­na kod Cr­no­go­ra­ca ima svo­je is­ho­di­še pri­je sve­ga u ve­li­koj ob­zir­no­sti pre­ma sla­bi­jem po­lu i traj­noj sra­mo­ti ko­ja bi pa­la na ono­ga ko­ji se ogri­je­ši o sla­bo žen­sko sto­vre­nje. Me­đu­tim, ja bih re­kao da su tu po­sri­je­di i ne­ka dru­ga osje­ća­nja i re­spekt pre­ma sti­dlji­vo­sti že­na i to­me slič­no. (...)
Naj­pri­je smo pro­šli po­red sti­je­ne na ko­joj se iz­di­že ko­tor­ska tvr­đa­va, ko­ja nam je osta­la po stra­ni, ali nam se uvi­jek iz­no­va uka­zi­va­la na vi­di­ku sa svo­jim ži­vo­pi­snim i li­je­pim be­de­mi­ma. A li­ti­ca Đo­va­ni is­pred Ko­to­ra svo­jom ži­vo­pi­sno­šću mo­že se po­re­di­ti sa sak­son­skim Ki­e­nigsštaj­nom, sa Gi­bral­ta­rom i naj­ču­ve­ni­jim tvr­đa­va­ma na svi­je­tu iz­gra­đe­nim na vi­so­kim li­ti­ca­ma. Na str­moj niz­br­di­ci i iza usi­je­ka ug­ni­je­zdi­lo se ma­lo ple­me Špi­lja­ri. O tim lju­di­ma, ko­ji tu ži­ve kao li­si­ce po sti­je­na­ma, ka­zi­va­li su nam mno­go za­ni­mlji­vih stva­ri. Iako su po­da­ni­ci austrij­ski i uz to nji­stu­re­ni­ji su­sje­di Cr­no­go­ra­ca, oni ih se ni naj­ma­nje ne pla­še; šta­vi­še, oni ih do­sta če­sto „za­či­ku­ju” (u Bo­ki „za­či­ki­va­ti” zna­či ko­li­ko uza­jam­na raz­mje­na pu­šča­nih zr­na) i ni za dla­ku ne­će po­pu­sti­ti u za­đe­vi­ca­ma i tr­za­vi­ca­ma do ko­jih odi­sta če­sto do­la­zi. Ži­te­lji Špi­lja­ra, re­kli su nam, snad­bi­je­va­ju Ko­tor me­som, a po­što i Cr­no­gor­ci tr­gu­ju me­som i ova­mo do­lje ne do­no­se sa­mo svje­že me­so ne­go i ži­vu sto­ku, to je sa­svim ra­zu­mlji­vo da me­đu na­o­ru­ža­nim ri­va­li­ma zbog tih po­slo­va i te ka­ko do­la­zi do ne­spo­ra­zu­ma i su­ko­ba. Put Cr­no­go­ra­ca za Ko­tor vo­di kraj kli­su­re Špi­lja­ra, a ka­ko Cr­no­gor­ci ma­hom pri­la­ze u ma­njim gru­pa­ma, dok su Špi­lja­ra­ni ma­hom u ve­ći­ni, to oni ka­da do­đe do puc­nja­ve, po­ne­ka­da iz­vu­ku de­blji kraj. Otu­da ni­je ni­šta neo­bič­no ka­da u pa­zar­ni dan, u ko­ji se obje stra­ne ov­dje na­đu u ve­ćem bro­ju, do­đe do kr­va­ve čar­ke. Ov­dje se od mno­gih br­đa­na mo­že ču­ti da se Špi­lja­ra­ni ne „bo­je ni Cr­no­go­ra­ca ni Tu­ra­ka, ni bi­lo ko­ga”. Kao što ma­li vla­di­ka Cr­ne Go­re pr­ko­si ve­li­kom sul­ta­nu u Stam­bo­lu, ta­ko mno­ge ma­le brd­ske za­jed­ni­ce pr­ko­se nje­mu. Šta­vi­še, ne­ka brd­ska ple­me­na po­ne­kad isto­vre­me­no pr­ko­se i vla­di­ki i Austri­ji i od­bi­ja­ju da se po­vi­nu­ju i jed­noj i dru­goj stra­ni.
Dio cr­no­gor­ske pla­ni­ne ko­ji se pro­te­že do Ko­to­ra zo­ve se Se­dlo (Mon­te Se­la) i po svoj pri­li­ci je vi­sok oko pet hi­lja­da sto­pa. Po­treb­na su do­bra tri sa­ta ja­ha­nja da se do­đe do naj­vi­šeg vr­ha pre­vo­ja ko­ji vo­di u Cr­nu Go­ru. Tim pre­vo­jem ide i naj­ži­vlji put ko­ji vo­di iz Cr­ne Go­re. Od nje­ga, do­li­nom Nje­gu­ša i Ce­ti­nja, pre­ma Ska­dru ide ta­ko re­ći naj­a­va­žni­ji put­ni pra­vac kroz Cr­nu Go­ru. Na jed­nu i na dru­gu stra­nu se u tom prav­cu od­vi­ja glav­ni sa­o­bra­ćaj i pro­met, pa su i s jed­ne i s dru­ge stra­ne pred­u­zi­ma­ne i naj­ve­će eks­pe­di­ci­je na Cr­nu Go­ru, te su tu vo­đe­ne i naj­ve­će bit­ke i bor­be.
(NA­STA­VI­ĆE SE)