Pri­re­dio: Slav­ko K. Šće­pa­no­vić


Kao da ste ži­vi, pi­šem vam ovo pi­smo, moj po­sljed­nji po­zdrav. Bi­li ste tu, u Pod­go­rič­koj osnov­noj ško­li, u na­po­nu svo­je fi­zič­ke i du­hov­ne sna­ge, da­ju­ći od se­be sve da od onih ma­lih, neo­form­lje­nih, sla­ba­šnih stvo­re­nja, ob­li­ku­je­te du­hov­nog čo­vje­ka. Hr­va­ju­ći se sa bez­broj­nim te­ško­ća­ma kr­či­li ste ži­vot­nu sta­zu ob­ra­slu tr­njem. Vo­di­li ste bor­bu sa svi­ma ko­ji su ko­či­li i ba­ga­te­li­sa­li vaš rad.
Svi, iz ge­ne­ra­ci­je u ge­ne­ra­ci­ju, po­pu­nja­va­ju­ći bor­be­ne re­do­ve, žr­tvu­ju­ći se, po­la­ko ali si­gur­no, osva­ja­li ste po­zi­ci­je, te­že­ći istom ci­lju: da svo­ju ško­lu, na­rod­nu ško­lu, iz­dig­ne­te na vi­si­nu, da u njoj vla­da­ju red i po­što­va­nje pe­da­go­ških na­če­la, ko­ja će raz­go­ni­ti mrak i za­o­sta­lost, i ostva­ri­va­ti sjaj­ni­je vi­di­ke ge­ne­ra­ci­ja­ma ko­je kroz nju pro­la­ze. Htje­li ste i bo­ri­li se za ško­lu ko­ja du­hov­no zra­či i stva­ra mo­ral­ne ka­rak­te­re, kao što ste i sa­mi bi­li. To ste htje­li, skrom­ni i do­sto­jan­stve­ni, bez če­žnje za vi­si­na­ma, zna­ju­ći da su one var­lji­ve. Uspje­li ste. Va­ša ško­la, Pod­go­rič­ka osnov­na ško­la, ko­ja je va­ša krv, zna­nje i htje­nje, vi­so­ko je iz­dig­nu­ta, iz­vr­šen je za­da­tak.
Po­či­vaj­te mir­no svi. A vas je vi­še od sto­ti­ne. Ja sam još tu, sko­ro usa­mljen. Tre­ba­lo je, zar, ta­ko, da bih na­pi­sao ovu knji­gu, is­pu­nje­nu va­šim dje­lom i ime­ni­ma, da ih sa­ču­va od za­bo­ra­va, da bu­de do­sto­jan spo­me­nik mla­đim ge­ne­ra­ci­ja­ma uči­te­lja ko­ji će se na vas ugle­da­ti i svo­jim preg­nu­ći­ma po­ći još da­lje od vas, mo­ji dra­gi dru­go­vi, pod­go­rič­ki uči­te­lji!
Na smo­tri smo, da se pro­zo­ve­mo, onim re­dom ka­ko smo u Pod­go­rič­ku ško­lu sti­za­li od 1788. do 1879: Ste­fan Mar­ko­vić, pop To­dor Po­po­vić, Je­vrem La­i­no­vić, Đor­đi­je Ar­muš, Ma­ti­ja Zla­ti­ča­nin, pop Za­ha­ri­je Po­po­vić, Di­mi­tri­je Ra­de­tić i Đor­đi­je Jo­va­no­vić.Od 1879. do 1910: Za­ri­ja Ra­di­če­vić, La­zo Bo­žo­vić, Ba­jo Bra­ca­no­vić, Du­šan Br­ka­no­vić, Ri­sto Mar­ko­vić, Mi­li­ca Ilić, Omer Bi­be­zić, Mu­sta­fa Ha­dži­ah­me­to­vić, Pa­va Pet­ko­vić, Ni­ko­la Le­ko­vić, Vi­dak Pe­jo­vić, Kr­sto Ne­ne­zić, Stan­ko Mar­ko­vić i Ka­ta­ri­na Ive­zić. Od 1910. do 1945: Fi­lip Pro­tić, Ni­ko­la Rac­ko­vić, An­đa Đu­ra­ško­vić, Ivan Ču­kić, Mar­ko Vuk­če­vić, Đor­đi­na Po­po­vić, Da­rin­ka Ču­kić, Mi­ćo Vuk­če­vić, Ni­ko­la Ra­do­va­no­vić, Jo­van Ćet­ko­vić, Na­sta Bo­ško­vić, Je­fi­mi­ja Mi­ke­tić, Va­so Đu­ra­no­vić, Lju­bo Bu­la­to­vić, Mi­lić Šće­kić, Dal­fa Be­sa­re­vić, Jo­van Ilič­ko­vić, Vu­ko­sa­va Po­po­vić, Hri­sti­na Ću­ko­vić, Sto­jan Đu­ri­šić, Ma­ri­ja Čo­be­ljić, Spa­so­je Bra­jo­vić, Du­šan Ivo­vić, Bo­ži­dar Ra­do­vić, Ra­do­je Vuk­če­vić, Fi­lip Pa­vi­će­vić, Da­ni­ca Pe­tro­vić, Mi­le­va Vuk­če­vić, Slav­ka To­mo­vić, Iko­ni­ja Ze­ko­vić, Va­si­li­je Dra­kić, Alek­sa Kli­ko­vac, Du­šan Vuk­če­vić, Ra­du­le Iva­no­vić, Mi­le­ta Pe­tro­vić, Mar­ko Jo­vi­će­vić, Ber­ta Vu­jo­še­vić, Ma­ri­ja Asić, Đor­đi­je Po­po­vić, Na­de­žda Se­nić, Ni­ko­la Dra­go­vić, Je­le­na Đu­ra­ško­vić, Bla­go­je Le­kić, La­zar Bra­jo­vić, Mi­le­va Be­go­vić, Mi­loš Šće­pa­no­vić, Mi­lu­tin Ve­li­mi­ro­vić, Sta­ni­ca Ra­do­vić, Za­gor­ka To­mo­vić, Jo­van­ka To­mo­vić, Đor­đi­je Ra­do­njić, Lju­bi­ca Vuk­če­vić, Lju­bo­mir Pe­tro­vić, Da­ni­ca Ne­ne­zić, Sta­ni­ca Ra­do­vić, Ha­bi­ba Sa­raj­lić, Sel­ma Sa­la­ho­vić, Ju­li­ja Đi­nov­ska, Zo­ra Po­po­vić, Ste­fa­ni­ja Ne­ne­zić, Đo­ko Mar­ti­no­vić, Ma­šan Po­po­vić, Ra­do­je Ra­do­je­vić, Ha­bi­ba Ibri­če­vić, Mi­le­va V. Po­po­vić, Slav­ka Ste­fa­no­vić, Ol­ga Mar­ti­no­vić, Dra­gi­ca Ra­du­lo­vić, Kr­sto Vuk­sa­no­vić, Bla­žo Ra­du­lo­vić, Mi­le­na Vu­kić, Milj­ka Pe­ro­vić, Mi­li­sav Bra­jo­vić, Sa­vo Jo­va­no­vić, Za­ri­ja Pe­ra­zić, Lju­bo­mir Bo­ško­vić, Iko­ni­ja Mi­nić, Mi­lan Ve­šo­vić i Bo­ško Iko­vić.
(Na­sta­vi­će se)


Iz re­cen­zi­je dr Ra­da De­li­ba­ši­ća

– Pro­či­tao sam ru­ko­pis „Pod­go­rič­ka osnov­na ško­la“ od auto­ra Mi­lo­ša Gl. Šće­pa­no­vi­ća i iz­vr­šio upo­re­đe­nje sa ne­kim ra­ni­je ob­ja­vlje­nim ra­do­vi­ma o ovoj ško­li.
Oči­to je da je go­spo­din Šće­pa­no­vić sa­vje­sno, bri­žlji­vo, i vr­lo struč­no pri­stu­pio sre­đi­va­nju gra­đe o Pod­go­rič­koj ško­li, u ko­joj je du­že vri­je­me ra­dio, a či­ji po­sta­nak i raz­voj do­bro po­zna­je. Iz­vr­šio je si­ste­ma­ti­za­ci­ju po­da­ta­ka o uče­ni­ci­ma i uči­te­lji­ma, što omo­gu­ću­je či­ta­o­cu da stek­ne pot­pu­ni­ju sli­ku o ovoj zna­čaj­noj pro­svjet­noj in­sti­tu­ci­ji.
Kra­ći uvod­ni dio, ta­ko­đe, na od­go­va­ra­ju­ći na­čin do­pu­nja­va sli­ku o ško­li i vre­me­nu o ko­je­mu je ri­ječ. Gra­đa ko­ja je po­nu­đe­na u ovom krat­kom ru­ko­pi­su mo­že po­slu­ži­ti kao zna­ča­jan pri­log pi­sa­nju isto­ri­je Pod­go­rič­ke osnov­ne ško­le.
Krat­ko re­če­no, dru­štvo, a po­seb­no na­uč­ne in­sti­tu­ci­je, i na­uč­ni rad­ni­ci ko­ji se ba­ve isto­ri­jom škol­stva i pro­svje­te u Cr­noj Go­ri, mo­gu bi­ti za­hval­ni mar­lji­vom i vri­jed­nom uči­te­lju Šće­pa­no­vi­ću, što je pri­ku­pio, si­ste­ma­ti­zo­vao i sa­ču­vao od za­bo­ra­va dra­go­cje­ne po­dat­ke o Osnov­noj ško­li u Pod­go­ri­ci što, na­rav­no, ima i ši­ri kul­tur­no-pro­svjet­ni i na­uč­ni zna­čaj.