Pri­re­dio:MILADIN VELjKOVIĆ


U svom ko­men­ta­ru na­ci­o­na­li­stič­kog uda­ra pod pa­ro­lom „li­be­ra­li­zam” pi­še i ad­mi­ral Bran­ko Ma­mu­la u svo­jim me­mo­a­ri­ma:
„Pro­do­rom li­be­ra­li­zma u Ar­mi­ji, ru­ko­vo­di­li su ge­ne­ra­li Ru­ka­vi­na i Ore­šča­nin. Uz svo uva­ža­va­nje ge­ne­ra­la Ore­šča­ni­na kao is­tak­nu­tog in­te­lek­tu­al­ca iz ge­ne­ra­ci­je rat­nih ka­dro­va, on ni­je shva­ćao ka­mo se za­pu­tio Ru­ka­vi­na, a ovaj je bio hr­vat­ski na­ci­o­na­list. Ore­šča­nin je, za­jed­no sa gru­pom biv­ših ko­me­sa­ra, tre­bao Ru­ka­vi­ni sa­mo u pe­ri­o­du pr­vog uda­ra na Ar­mi­ju. Nje­go­vi će sa­ve­zni­ci ka­sni­je po­sta­ti sa­svim dru­gi ge­ne­ra­li. Ve­ći­na njih će svo­ja pra­va li­ca ot­kri­ti 1971. g. za vri­je­me hr­vat­skog na­ci­o­na­li­zma i bit će uklo­nje­ni iz Ar­mi­je. Na­ža­lost, ne svi! Na­kon sve­ga Ru­ka­vi­na je mo­rao oti­ći iz Ar­mi­je. Htje­lo se da to bu­de bez sva­đe, pa je na od­la­sku una­pri­je­đen u čin ge­ne­ra­la ar­mi­je. Voj­ska se opo­ra­vi­la, ali i ne iz­li­je­či­la od li­be­ra­li­zma. Bi­lo je do­ve­de­no u pi­ta­nje je­din­stvo oru­ža­nih sna­ga. Ge­ne­ral Lju­bi­čić se na­la­zio na po­la pu­ta iz­me­đu dvi­ju gru­pa­ci­ja ge­ne­ra­la. Mar­šal je osje­ćao, a bio je oba­vi­je­šten, da po­kraj ge­ne­ra­la Bran­ka Bo­ro­je­vi­ća, pred­sjed­ni­ka SKJ u Ar­mi­ji i ge­ne­ra­la Iva­na Dol­ni­ča­ra, po­moć­ni­ka za po­li­tič­ko prav­ni sek­tor, Lju­bi­čić ne­će bi­ti u sta­nju osi­gu­ra­ti je­din­stve­no po­na­ša­nje ru­ko­vo­de­ćeg ka­dra u JNA. Bio je to raz­log da (mar­šal) upu­ti pi­smo Sa­ve­znom se­kre­ta­ru za na­rod­nu od­bra­nu u ko­je­mu je de­ci­di­ra­no iz­lo­žio ka­kvu ar­mi­ju že­li: ar­mi­ju sa pu­nim hi­je­rar­hij­skim od­no­si­ma, s di­sci­pli­nom i sa star­je­ši­na­ma kva­li­fi­ci­ra­nim i od­go­vor­nim za svoj po­sao. De­mo­kra­ti­za­ci­ji od­no­sa dao je zna­čaj­no mje­sto – u me­đu­ljud­skim od­no­si­ma, tra­ga­nju za naj­bo­ljim rje­še­nji­ma raz­vo­ja i iz­grad­nje ar­mi­je i do­no­še­nju naj­krup­ni­jih od­lu­ka. Do­bra rav­no­te­ža iz­me­đu kon­stan­te voj­nog si­ste­ma i no­vo­ga što je do­la­zi­lo.”
U tom tur­bu­lent­nom vre­me­nu voj­ni vrh, po­seb­no po­li­tič­ka upra­va i Se­kre­ta­ri­jat Kon­fe­ren­ci­je SK u JNA ak­tiv­no su bi­li uklju­če­ni u ras­pra­ve o ustav­nim pro­mje­na­ma, po­seb­no oko de­fi­ni­sa­nja po­lo­ža­ja JNA, TO, pra­va i du­žno­sti re­pu­bli­ka u tom okvi­ru. Pra­te­ći za­pi­sni­ke sa tih ras­pra­va, uoča­va­mo istu mje­ru opor­tu­ni­zma i ne­za­mje­ra­nja za ini­ci­ja­ti­ve ko­je su do­la­zi­le spo­lja. Bi­lo je ra­zum­nih pri­go­vo­ra o mo­gu­ćim prak­tič­nim po­slje­di­ca­ma po­je­di­nih rje­še­nja, ali se ola­ko pre­la­zi­lo pre­ko to­ga uz ogra­du da će ka­sni­ja za­kon­ska rje­še­nja to po­ja­sni­ti i de­talj­no re­gu­li­sa­ti.
Ovaj pe­ri­od kao da se za­vr­ša­va tre­ćim iz­bo­rom ge­ne­ra­la Ni­ko­le Lju­bi­či­ća za dr­žav­nog se­kre­ta­ra ko­ji je po­pra­ti­la Ti­to­va upor­nost da nje­gov oda­ni mi­ni­star osta­ne („ne dam ja Ni­ko­lu, on je me­ni do­bar”) i afe­ra sa iz­mi­šlje­nim pu­čem ge­ne­ra­la Đo­ka Jo­va­ni­ća i nje­go­vim ot­kla­nja­njem i sta­vlja­njem u pen­zi­ju. Jo­va­nić je bio pr­vi pod­se­kre­tar za­du­žen za po­li­tič­ko-prav­ni sek­tor, bez­bjed­nost i per­so­nal­nu po­li­ti­ku.
Jo­sip Broz je u iz­bo­ri­ma ge­ne­ra­la Lju­bi­či­ća uči­nio niz pre­se­da­na. Pr­vo je, u pri­pre­mi smje­ne Go­šnja­ka, u po­sljed­nji tre­nu­tak od­u­stao od pred­lo­ga ko­ji je pro­šao sve kon­sul­ta­ci­je da se na po­lo­žaj mi­ni­stra ime­nu­je ge­ne­ral Bog­dan Ore­šča­nin. Po­sli­je ove afe­re, Ore­šča­nin je iza­šao iz voj­ske. Pre­ma ne­kim iz­vo­ri­ma, u po­za­di­ni je bio su­kob oko raz­vo­ja kon­cep­ci­je od­bra­ne či­ji je iz­raz tre­ba­lo da bu­de i no­vi za­kon o od­bra­ni. Pri­pre­me za nje­go­vo do­no­še­nje tra­ja­le su če­ti­ri go­di­ne. Po­di­je­lje­nost je po­sto­ja­la u DSNO-u i u Voj­nom sa­vje­tu (či­jem ra­du pri­su­stvu­je i Ti­to). Na jed­noj stra­ni bi­li su oni ko­ji su se za­la­ga­li za te­zu o Ar­mi­ji kao je­di­nom fak­to­ru od­bra­ne (me­đu nji­ma Go­šnjak), dok su dru­gi bi­li za ši­ru kon­cep­ci­ju ONO i pla­no­ve od­bra­ne na svim stra­na­ma pod­jed­na­ko i pre­ma is­to­ku i pre­ma za­pa­du. Ge­ne­ral Šu­mo­nja nam je svje­do­čio da je kom­bi­na­ci­ju po­kva­rio Vla­di­mir Ba­ka­rić, upo­za­ra­va­ju­ći Ti­ta da Ore­šča­nin ni­je po­go­dan uko­li­ko mi­sli da po­pra­vlja od­no­se sa SSSR-om.
Po­tom, pri­li­kom re­i­zbo­ra Lju­bi­či­ća, po­li­tič­ka de­le­ga­ci­ja Sr­bi­je da­la je pri­sta­nak na Ti­to­vo in­si­sti­ra­nje, ali uz uslov da Ti­to u jav­no­sti sa­op­šti da je to nje­gov iz­bor i da Sr­bi­ja ni­je tra­ži­la mje­sto mi­ni­stra, či­me bi se iz­bje­gli da­lji ne­spo­ra­zu­mi u za­o­štre­noj si­tu­a­ci­ji 1971. go­di­ne.
Za­če­ci afe­re sa ge­ne­ra­lom Jo­va­ni­ćem iz­gle­da da su u upli­ta­nju ne­ko­li­ci­ne po­li­tič­kih funk­ci­o­ne­ra (Ju­re Bi­lić, Sta­ne Do­lanc). Pre­ma Jo­va­ni­će­voj ver­zi­ji, u to vri­je­me tre­ba­lo je da se od­re­di no­va lič­nost za sa­ve­znog se­kre­ta­ra.
„Lju­bi­čić je tre­bao da od­su­stvu­je mje­sec da­na zbog po­sje­te Ka­na­di i Ku­bi. Pri­je po­la­ska re­kao mi je da pri­pre­mim ne­ke pred­lo­ge. Uz to mi je do­dao da je on raz­go­va­rao sa Ti­tom i da bi mo­žda tre­ba­lo da na du­žnost sa­ve­znog se­kre­ta­ra do­đe Slo­ve­nac, ili da imam u vi­du i dru­ge kom­bi­na­ci­je. Tog za­dat­ka sam se pri­hva­tio. Uosta­lom, to mi je bi­la i du­žnost. U tim raz­mi­šlja­nji­ma, do­šao sam do jed­ne pre­pre­ke: ako za po­lo­žaj sa­ve­znog se­kre­ta­ra (...) do­đe Slo­ve­nac, šta će­mo sa Po­to­ča­rom,ko­ji je ta­da bio na­čel­nik Ge­ne­ral­šta­ba. Ne mo­gu dva slo­ve­nač­ka ge­ne­ra­la bi­ti isto­vre­me­no na naj­vi­šim du­žno­sti­ma u na­šoj ze­mlji”.(NA­STA­VI­ĆE SE)