Pi­še: PE­RI­VO­JE PO­PO­VIĆ


„... Ko­ji su to kro­ja­či u na­šoj isto­ri­ji za­da­va­li mje­re mo­ra­la i nje­go­ve prak­tič­ne stra­ne? Ne­ka­da su to bi­li tu­ma­či Sta­rog za­vje­ta, Mar­ko Mi­lja­nov, Nje­goš. Ka­sni­je nam sa­vre­me­ni­ci na­gla­ša­va­ju ka­ko su se od­u­vi­jek pi­ta­nji­ma mo­ra­la pa­ti­li ju­na­ci knjiga...”
Emir Ku­stu­ri­ca

I Ka­njoš i voj­vo­da Dra­ško upra­vo sto­ga i kao ta­kvi ap­so­lut­nu pred­nost da­ju vi­te­štvu kao pre­do­mi­nant­nom ep­skom, fi­lo­zof­skom, etič­kom i kul­tu­ro­lo­škom sta­vu ko­ji je ugra­đen u men­ta­li­tet lju­di oda­kle po­ti­ču ili ko­ga sa­mi oni kao pra­u­zo­ri gra­de. Nje­goš, Lju­bi­ša i Mar­ko Mi­lja­nov kroz po­stup­ke svo­jih ju­na­ka i nji­ho­va po­je­di­nač­na i op­šta si­stem­ska sta­no­vi­šta iz­gra­đu­ju du­hov­nost, kul­tu­ru, eti­ku, men­ta­li­tet i spe­ci­fič­ne ci­vi­li­za­cij­ske do­me­te sop­stve­nog na­ro­da. Ra­zu­mi­je se, u sa­mom pri­stu­pu te­mi, opre­di­je­li­li smo se da rav­no­prav­no po­sma­tra­mo obje ka­te­go­ri­je – vi­te­štvo i po­da­ni­štvo. U skla­du sa tim u is­toj per­cep­cij­skoj rav­ni je­su i nji­ho­ve li­te­rar­ne pa­ra­dig­me: u pu­noj i op­štoj cje­lo­vi­to­sti Ka­njoš Ma­ce­do­no­vić s jed­ne i mle­tač­ki ofi­ci­jel­no bi­ro­krat­ski apa­rat, od naj­ni­žeg ca­rin­skog či­nov­ni­ka do sa­mo­ga du­žda, s dru­ge stra­ne.
Usred re­la­ci­je Ka­njoš–bi­ro­kra­te, kao de­mar­ka­ci­o­na me­ta sto­ji Fur­lan. O tu li­te­rar­nu ši­ro­ko­znač­nu po­e­to­lo­šku tač­ku raz­bi­ja­ju se ili pak čvr­sto us­po­sta­vlja­ju in­ko­he­rent­ni me­te­o­ri­ti i etič­ki zgu­snu­te čo­vje­ko­pri­lič­ne pla­ne­te. Mo­gu­će staj­ne po­zi­ci­je po­sma­tra­ča, da još jed­nom na­gla­si­mo, pri­rod­no su raz­li­či­te i na­rav­no nji­hov le­gi­ti­mi­tet ni­je spo­ran ka­da je ri­ječ o ospo­ra­va­nju ili oprav­da­va­nju, o ne­ga­ci­ji i afir­ma­ci­ji jed­nog ili dru­gog sta­va. Po­sto­je, na­rav­no, mi­sa­o­ni, smi­sa­o­ni i etič­ki sta­vo­vi ko­je ni­je mo­gu­će do­ve­sti u pi­ta­nje, prem­da i tu, u da­tom ži­vot­nom ili pred­smrt­nom tre­nut­ku mo­že ljud­sko da za­pre spo­zna­nje (po Nje­go­šu) spo­zna­nje sa­mo­ga se­be, spo­zna­nje dru­go­ga i spo­zna­nje re­al­ne zbi­lje ko­ja čo­vje­ka i „ni­že sko­ta sta­vlja” (Nje­goš). Ta­da je već sve­jed­no ko­jem (ne)kul­tur­nom mo­de­lu pri­pa­da i da li su no­vo­na­sta­li mo­de­li u ko­re­la­tiv­noj ili is­klju­či­voj po­zi­ci­ji. Etič­ki is­kaz Lju­bi­šin i Ka­njo­šev u tom po­gle­du je i pre­ci­zan. Pi­ta­nje je sa­mo ko­li­ko ga ili ka­ko ne­ko u da­ljem po­i­ma­nju afir­mi­še ili ne­gi­ra. U raz­ja­šnje­nju, mo­gu­će je da mo­že pri­po­mo­ći ču­ve­no Dan­te­o­vo re­tor­sko pi­ta­nje: „Uko­pa li se, Bo­ni­fa­ci­je, uko­pa li se i ti!?”
S Ka­njo­šem, ili bez nje­ga pi­ta­nje je sad „it is the qu­e­sti­on now!” U uslov­no upo­tri­je­blje­nim pa­ra­fra­za­ma ču­ve­nih iz­re­ka, di­je­lom na­sta­lih i na pro­sto­ri­ma Me­di­te­ra­na, su­ge­ri­ra se mo­guć­nost od­re­đe­nja. Ako se opre­di­je­li­mo da Fur­la­na sru­ši­mo sop­stve­nom mi­ši­com i mu­dro­šću, on­da je tu Ka­njoš; ako pak, ho­će­mo da za nas uči­ni to ne­ko dru­gi, što opet ima i svo­je pred­no­sti i pu­ni le­gi­ti­mi­tet, on­da Ka­njoš ni­je na na­šoj stra­ni. Uko­pa li se, po­da­ni­če, uko­pa li se i ti?
Ne­se­bič­na po­dr­ška Ka­njo­šu Ma­ce­do­no­vi­ću u afir­ma­ci­ji vi­te­škog i ne­ga­ci­ji po­da­nič­kog u (do)me­di­te­ran­skom men­ta­li­te­tu kao su­štin­ski kri­tič­kom od­no­su na­spram bro­de­lov­ske la­ti­no­me­di­te­ra­no­lo­gi­je je­su i broj­ni li­ko­vi ži­vot­ni i li­te­rar­ni, li­te­rar­no­ži­vot­ni ju­na­ci osta­lih Lju­bi­ši­nih „Pri­po­vi­je­sti cr­no­gor­skih i pri­mor­skih” („Sko­či­dje­voj­ka”, „Pop An­dro­vić no­vi Obi­lić”, „Pro­da­ja pa­tri­ja­re Br­ki­ća”, „Kra­đa i pre­kra­đa zvo­na” i dr.). Tre­ba sa­mo na­su­prot Bu­bi­ća i Me­di­na po­sta­vi­ti Ste­va­na Šti­lja­no­vi­ća, Po­pa An­dro­vi­ća, Ru­žu Vu­ka Mr­ko­nji­ća, Vuk­ca Pa­štro­vi­ća, po­no­snu Gor­de Spa­so­je­vu, pa i gre­šni­ka, a po­tom pr­ko­snog po­kaj­ni­ka Ste­va­na Ka­lo­đur­đe­vi­ća...
Svo­ju ma­nje ili vi­še (ne)po­u­zda­nu pri­ču mo­gu da is­pri­ča­ju i Bro­de­lu i na­ma još sa­vre­me­ni­ji­ma Lu­ka Bra­ić, Gru­jo Gra­đa­nin, Šće­pan Ma­li, Mi­jat i No­vak pre­ma ko­tor­skoj go­spo­di, ali i ne­do­re­če­no mu­dri sta­rac Ra­ško, npr.
Za ovo­ga ko­ji upra­vo ka­zu­je i bez ostat­ka i al­ter­na­ti­ve po­dr­ža­va vi­te­štvo kao etič­ku ver­ti­ka­lu, je­din­stve­na je po­ru­ka Vu­kac Pa­štro­vić, ko­ga na­rod­ni sud prog­na iz rod­nog kra­ja i do­ma, ali mu ga ni­ka­ko ne iš­ču­pa iz sr­ca i po­no­sa, ne okre­nu ga pro­tiv čo­vječ­no­sti. On se u te­škoj mu­ci, ipak, pri­dru­ži Đu­lji Jo­va­no­vom i Ive­zi Vu­ko­vom, kao i pop An­dro­vić Obi­li­ću u Car­stvu Go­spod­nje­me. Kao i svi vi­te­zo­vi. Kao ni­je­dan po­da­nik...
Kraj