PI­ŠE: BU­DO SI­MO­NO­VIĆ


Na kra­ju obra­ća­nja Mu­sli­ma­na „nje­go­voj ek­se­len­ci­ji Adol­fu Hi­tle­ru“, auto­ri fa­mo­znog me­mo­ran­du­ma, upu­će­nog u Ber­lin kra­jem 1942. go­di­ne, iz­lo­ži­li su ka­ko Nje­mač­ka mo­že po­mo­ći i po­ra­di­ti na spa­sa­va­nju bo­san­sko-her­ce­go­vač­kih mu­sli­ma­na.
Po­red osta­log, tra­že da se pro­ši­ri nad­le­žnost i pro­stor djelovanja mu­sli­man­ske le­gi­je Mu­ha­me­da Ha­dži­e­fen­di­ća iz Tu­zle i nje­no pre­i­me­no­va­nje u „Bo­san­sku stra­žu“; da se svi Bo­šnja­ci, iz cijele NDH, „osim do­bro­vo­lja­ca ko­ji se na­la­ze na Is­toč­nom fron­tu“, re­gru­tu­ju i uklju­če u „Bo­san­sku stra­žu“, jer „sa­mo Bo­šnjak mo­že da bra­ni i šti­ti svo­ju Bo­snu“; na­rav­no, „na­o­ru­ža­nje, snab­di­je­va­nje, obra­zo­va­nje i di­rekt­nu kon­tro­lu spro­vo­di­la bi nje­mač­ka ar­mi­ja“; tra­ži se, ko­nač­no, da se na te­ri­to­ri­ji Bo­sne us­po­sta­vi po­li­tič­ko-ad­mi­ni­stra­tiv­na upra­va pod ime­nom „Žu­pa Bo­sna“, či­je bi sjedišt­e bi­lo u Sa­ra­je­vu, a ime­no­va­nje nje­nog čel­nog čo­vje­ka bi­lo bi u is­klju­či­voj nad­le­žno­sti Adol­fa Hi­tle­ra.
Iako je ovaj akt, iz­gle­da, go­to­vo ano­nim­no, čak i bez iči­jeg lič­nog pot­pi­sa, do­spio na Hi­tle­rov sto, iako na nje­ga ni­je bi­lo zva­nič­ne re­ak­ci­je iz Ber­li­na, on oči­gled­no ni­je ostao bez od­je­ka. Već u fe­bru­a­ru 1943. go­di­ne Hajn­rih Hi­mler, glav­no­ko­man­du­ju­ći nje­mač­kih SS tru­pa i šef Ge­sta­poa (sa­mi Njem­ci su ga, ina­če, pro­gla­si­li naj­ve­ćim ma­sov­nim ubi­com u isto­ri­ji čo­vje­čan­stva), sva­ka­ko s di­rekt­nim Hi­tle­ro­vim bla­go­slo­vom, na­re­đu­je ge­ne­ra­lu Ar­tu­ru Flep­su, ko­man­dan­tu 7. SS do­bro­vo­ljač­ke di­vi­zi­je „Princ Eugen“ da na te­ri­to­ri­ji NDH for­mi­ra no­vu SS di­vi­zi­ju i to is­klju­či­vo od do­bro­vo­lja­ca iz re­do­va mu­sli­ma­na Bo­šnja­ka.
„Kroz ovu di­vi­zi­ju – ni­je Hi­mler krio svoj kraj­nji cilj – na­ša je že­lja da pru­ži­mo ru­ke Mu­sli­ma­ni­ma ši­rom svi­je­ta, či­ji je broj tre­nut­no 350 mi­li­o­na i ko­ji su sprem­ni da se oslo­bo­de bri­tan­skog kra­ljev­stva”.
Kad je sa­znao za Hi­tle­rov i Hi­mle­rov na­um, An­te Pa­ve­lić je iz­ra­zio na­čel­no odo­bra­va­nje, iako, iz ra­zu­mlji­vih raz­lo­ga i in­te­re­sa, ni­je bio odu­še­vljen ta­kvom ide­jom, ali je in­si­sti­rao na to­me da se ona zo­ve „SS usta­ška di­vi­zi­ja Hr­vat­ske“, da njen sa­stav ne bu­de jed­no­na­ci­o­na­lan, mu­sli­man­ski, već op­šte­hr­vat­ski, da ko­mand­ni je­zik bu­de hr­vat­ski i da njom ko­man­du­ju hr­vat­ski ofi­ci­ri; ko­nač­no da ona bu­de dio hr­vat­skih oru­ža­nih sna­ga.
Kad je Hi­tler to ener­gič­no od­bio, vi­še ni­je bi­lo po­go­vo­ra i vr­da­nja i pro­pa­li su svi Pa­ve­li­će­vi po­ku­ša­ji da pre­ko nje­mu ve­o­ma na­klo­nje­nog i oda­nog nje­mač­kog po­vje­re­ni­ka u Za­gre­bu Zig­fri­da Ke­ša ostva­ri bi­lo ka­kav uti­caj na for­mi­ra­nje te je­di­ni­ce, bez nje­go­vog pi­ta­nja, a pod nje­go­vim sku­tom.
Od­lu­ka o for­mi­ra­nju 13. SS di­vi­zi­je od mu­sli­ma­na iz Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne ko­nač­no je do­ni­je­ta po­lo­vi­nom 1943. go­di­ne, a za pr­vog ko­man­dan­ta po­sta­vljen je pu­kov­nik Her­bert fon Ob­vur­cer. Po ne­kim po­da­ci­ma, u pr­vo­bit­nim pla­no­vi­ma se ra­ču­na­lo na mo­bi­li­za­ci­ju 46.000 do­bro­vo­lja­ca za ovu di­vi­zi­ju, ali se br­zo po­ka­za­lo da će od­ziv ipak bi­ti znat­no ma­nji od oče­ki­va­nog i onog ko­ji su obe­ća­va­li za­ja­pu­re­ni po­bor­ni­ci bo­san­sko-her­ce­go­vač­ke (či­taj mu­sli­man­ske) auto­no­mi­je, i da, ipak, ne­ma to­li­ko onih ko­ji će se po­jag­mi­ti da obu­ku uni­for­mu voj­ske Ver­mah­ta i la­te se nje­mač­kog oruž­ja.
A kad su i iz sa­bir­nih, re­grut­nih cen­ta­ra po­če­li da sti­žu ni­ma­lo ohra­bru­ju­ći iz­vje­šta­ji o bro­ju do­bro­vo­lja­ca, Njem­ci su po­ku­ša­li i pri­sil­nu mo­bi­li­za­ci­ju. Ta­ko su, na pri­mjer, jed­nog da­na upa­li u kr­ca­tu trav­nič­ku dža­mi­ju za vri­je­me bo­go­slu­že­nja i po­ve­li sve one za ko­je su pro­ci­je­ni­li da mo­gu bi­ti voj­ni­ci no­vo­for­mi­ra­ne di­vi­zi­je. Ka­ko ne­ma bra­ka bez lju­ba­vi i ka­ko je sva­ka si­la, pa i nje­mač­ka, za vre­me­na, is­po­sta­vi­lo se da ni pri­sil­na mo­bi­li­za­ci­ja ne­će do­ni­je­ti re­zul­tat jer je naj­ve­ći broj ta­ko re­gru­to­va­nih u pr­voj pri­li­ci ski­nuo nje­mač­ku uni­for­mu, ba­cio oruž­je i kli­snuo gla­vom bez ob­zi­ra, bi­lo u ne­ku od mu­sli­man­skih for­ma­ci­ja na te­re­nu, bi­lo u par­ti­za­ne. Slič­no se do­ga­đa­lo i sa pri­pad­ni­ci­ma Ha­dži­e­fen­di­će­ve le­gi­je, „ze­le­no­ka­dro­va­ca“ i osta­lih mu­sli­man­skih for­ma­ci­ja na ko­je se ra­ču­na­lo kao na si­gur­nu ba­zu Han­džar di­vi­zi­je.
Sju­tra: MUF­TI­JIN
NA­CI­STIČ­KI PO­ZDRAV


Pla­vi Bo­šnja­ci i cr­ni Sr­bi i Hr­va­ti

Tvor­ci već re­če­nog „pi­sma“, po­red osta­log, ob­ja­šnja­va­ju Hi­tle­ru da su nji­ho­vi pre­ci Bo­šnja­ci „Sla­ve­ne pod ime­nom Sr­ba i Hr­va­ta“ „pri­mi­li kao rad­ni­ke na svo­jim po­sje­di­ma“:
„U du­hov­nim i an­tro­po­lo­škim oso­bi­na­ma do da­nas su se odr­ža­le raz­li­ke iz­me­đu nas Bo­šnja­ka i sla­ven­skih na­ro­da, Sr­ba i Hr­va­ta – is­ti­ču auto­ri me­mo­ran­du­ma – 90 od­sto Bo­šnja­ka ima­ju tan­ku, pla­vu ko­su, pla­ve oči i svi­je­tlu bo­ju ko­že, 80 od­sto Sr­ba i Hr­va­ta ima­ju gu­stu cr­nu ko­su, cr­ne oči i tam­nu bo­ju ko­že. Bo­šnja­ci su po­zna­ti kao lju­di otvo­re­nog ka­rak­te­ra, dok su Sla­ve­ni sklo­ni da bu­du pot­či­nje­ni“.