PI­ŠE: BU­DO SI­MO­NO­VIĆ


Pri­ču o oru­ža­noj po­bu­ni u Han­džar di­vi­zi­ji, pr­voj i je­di­noj tog ka­ra­ke­ra i raz­mje­ra u ne­koj nje­mač­koj SS je­di­ni­ci to­kom Dru­gog svjet­skog ra­ta, do da­nas pra­te sva­ko­vr­sne kon­tro­ver­ze. Jed­ni po­ku­ša­va­ju da taj čin iz­dig­nu na pi­je­de­stal pr­vo­ra­zred­nog an­ti­fa­ši­zma, dru­gi da sve obez­vri­je­de i pri­ka­žu kao ne­ka­kvu pro­ko­mu­ni­stič­ku uj­dur­mu ko­ju su za­ku­va­li ko­mu­ni­sti i sko­jev­ci uba­če­ni u ovu mu­sli­man­sku fa­ši­stič­ku for­ma­ci­ju s ci­ljem da je pod­ri­va­ju i raz­bi­ja­ju iz­nu­tra.
Do da­nas su op­sta­le, tra­ju i naj­vi­še su iz­ra­že­ne dvi­je di­le­me: šta su bi­li stvar­ni raz­lo­zi i mo­ti­vi tih mla­dih lju­di da okre­nu oruž­je pro­tiv svo­jih „po­slo­da­va­ca”, nje­mač­kih ofi­ci­ra ko­ji su im ko­man­do­va­li, i ko­me pri­pa­da nji­ho­va sla­va, ko se i s ko­jim pra­vom ki­ti lo­vo­ri­ka­ma onih ko­ji su ži­vo­tom pla­ti­li taj ne­sum­nji­vo lu­do hra­bri čin po­bu­ne pro­tiv mra­ka na­ci­zma u tre­nut­ku kad je on bio u ze­ni­tu mo­ći.
Oni ko­ji­ma je iz ne­kih raz­lo­ga sta­lo da po­mra­če tu sla­vu uglav­nom to po­ku­ša­va­ju ta­ko što pre­na­gla­še­no is­ti­ču da su ko­lo­vo­đe po­bu­ne bi­li ko­mu­ni­sti, da je ta­kav čin bio ne­po­tre­ban u jed­noj „smjer­noj i mi­ro­lju­bi­voj” SS je­di­ni­ci, po­pu­nje­noj go­to­vo is­klju­či­vo mu­sli­ma­ni­ma iz Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne, ko­ji su, ba­ja­gi, obu­kli uni­for­mu i uze­li oruž­je Ver­mah­ta sa­mo za­to što su mo­ra­li ili u že­lji da ne­ka­ko sa­ču­va­ju gla­vu i pre­ži­ve rat­ni pa­kao u otadž­bi­ni.
Sve rje­đe se kao mo­tiv po­bu­ne spo­mi­nje gnjev tih mla­di­ća zbog to­ga što su do­ve­de­ni u Fran­cu­sku, mi­mo nji­ho­ve vo­lje i su­prot­no obe­ća­nji­ma i ga­ran­ci­ja­ma ko­je su do­bi­li ka­da su stu­pi­li u je­di­ni­cu, a po­seb­no nji­ho­vo ogor­če­nje iza­zva­no sa­zna­njem da su nji­ho­vi su­na­rod­ni­ci, nji­ho­vi naj­bli­ži u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni, iz­lo­že­ni stra­da­nji­ma, ne sa­mo od čet­ni­ka i par­ti­za­na, ne­go i od Nje­ma­ca ko­ji­ma oni ta­ko oda­no i bez ostat­ka slu­že.
Bi­lo ka­ko bi­lo, tek i Fran­cu­zi i po­sle­rat­na ju­go­slo­ven­ska ko­mu­ni­stič­ka vlast bi­li su jed­no­du­šni da je to bio čin pr­vo­ra­zred­nog an­ti­fa­ši­zma, do­sto­jan di­vlje­nja i po­što­va­nja, pa je ak­te­ri­ma po­bu­ne u Vil­fran­su po­dig­nut po­ma­lo neo­bi­čan spo­me­nik. Na mra­mor­noj plo­či po­sta­vlje­noj u sla­vu onih ko­ji su za stvar an­ti­fa­ši­zma pa­li u uni­for­mi i pod oruž­jem Ver­mah­ta, naj­lju­ćeg pro­tiv­ni­ka ko­mu­ni­zma, za­si­ja­la je ve­li­ka cr­ve­na zvi­je­zda pe­to­kra­ka.
Za­ni­mlji­vo je da je tih pe­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka kad je ot­kri­ven spo­me­nik u Vil­fran­su, Va­nja Ra­da­uš, ta­da već po­zna­ti i afir­mi­sa­ni va­jar iz Za­gre­ba, ura­dio i žr­tva­ma ove po­bu­ne po­sve­tio jed­nu va­jar­sku kom­po­zi­ci­ju, ali ona ta­da ni­je do­pr­la do fran­cu­ske – na­vod­no, stvar je sto­pi­ra­la Mi­tra Mi­tro­vić, su­pru­ga Mi­lo­va­na Đi­la­sa, ta­da de­sne ru­ke Jo­si­pa Bo­ro­za Ti­ta, ko­ja je bi­la sve­moć­ni „ka­di­ja” u obla­sti kul­tu­re i pom­no pra­ti­la da ne do­đe do ka­kvog ide­o­lo­škog za­stra­nji­va­nja.
No­va hr­vat­ska vlast, čim je de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka do­šlo do hr­vat­skog osa­mo­sta­lje­nja, pri­sje­ti­la se po­bu­ne u Vil­fran­su i sve vje­što is­ko­ri­sti­la da iz­bri­še i taj bi­ljeg ju­go­slo­ven­stva, da i taj „iz­vor” na­vr­ne na svo­ju vo­de­ni­cu. Ne­gdje u Ri­je­ci je pro­na­đe­na sta­ra skulp­tu­ra Va­nje Ra­da­u­ša, od­ve­ze­na i po­sta­vlje­na u Vil­fran­su, a ka­ko je to bi­lo vri­je­me sve­op­šte za­pad­no­e­vrop­ske po­dr­ške i sim­pa­ti­ja pre­ma Hr­vat­skoj, i uli­ca ko­jom su za­vje­re­ni­ci od­ve­de­ni na gu­bi­li­šte do­bi­la je ime „Hr­vat­ska ave­ni­ja”. Sa spo­me­ni­ka je uklo­njen po­da­tak da se ra­di­lo o Ju­go­slo­ven­skim an­ti­fa­ši­sti­ma, ka­ko je pr­vo­bit­no upi­sa­no i umje­sto to­ga na­gla­še­no da se ra­di­lo o Hr­va­ti­ma.
Sju­tra: OSTA­VLjA­LI SU KR­VA­VE TRA­GO­VE


Him­na Han­džar di­vi­zi­je

Han­džar di­vi­zi­ja je ima­la i svo­ju him­nu. Autor sti­ho­va te kr­va­ve ko­rač­ni­ce ni­je po­znat, a pje­va­na je uz me­lo­di­ju „Bom­be na Lon­don”. Evo ne­ko­li­ko sti­ho­va:
Pje­sma je­či, sva se ze­mlja tre­se,
SS-voj­ska stu­pa roj u roj,
SS-voj­ska sve­ti bar­jak vi­je.
SS-voj­ska sve za na­rod svoj...
U boj smje­lo vi SS-ju­na­ci.
po­ka­ži­te do­mo­vi­ni put!
Po­đi­te pu­tem slav­nih pra­dje­do­va
dok ne pad­ne ti­ran klet i ljut.
sva­ki ra­do dat će ži­vot svoj...!


Po vo­lji Ala­ha

Da se stvar ne bi sa­svim ote­la i iz­ma­kla kon­tro­li, Hi­tler je na­kon po­bu­ne u Han­džar di­vi­zi­ji u „igru” po­no­vo uveo fa­mo­znog, „ve­li­kog je­ru­sa­lim­skog muf­ti­ju”, ka­ko se pre­na­gla­še­no pred­sta­vljao, Mu­ha­med el Hu­se­i­ni. On se ob­reo u Fran­cu­skoj, po­sje­tio sve je­di­ni­ce ove di­vi­zi­je i iz­no­va im ob­ja­snio i pri­tvr­dio da je po vo­lji Ala­ka to što či­ne i da će i on umje­ti da ci­je­ni nji­ho­vo žr­tvo­va­nje za „krv­nu bra­ću” Njem­ce.