PI­ŠE: BU­DO SI­MO­NO­VIĆ


I u pri­či o zlo­či­ni­ma 13. SS Han­džar di­vi­zi­je, kao i u sva­koj dru­goj, vri­je­me ne­mi­nov­no či­ni svo­je. Ne­po­sred­ni svje­do­ci su se pro­ri­je­di­li, ako ne i sa­svim iz­u­mr­li, a umje­sto njih se kao otrov­ne glji­ve mno­že oni ko­ji bi po sva­ku ci­je­nu htje­li da umi­ju kr­va­vo li­ce ove sra­mot­ne, iz­daj­nič­ke i ko­la­bo­ra­ci­o­ni­stič­ke voj­ne for­ma­ci­je, da za­ba­šu­re nje­no zlo­či­nač­ko dje­lo­va­nje i na­sto­ja­nje da u to­me ne za­o­sta­ne za naj­kr­vo­loč­ni­jim nje­mač­kim i usta­škim le­gi­ja­ma.
Za ilu­stra­ci­ju tog nje­nog kr­va­vog, zlo­či­nač­kog pu­ta, po­red dru­gih do­ka­za, evo ne­ko­li­ko svje­do­če­nja ko­ja je na osno­vu svo­jih dnev­nič­kih za­bi­lje­ški to­kom ra­ta, sje­ća­nja pre­ži­vje­lih i pro­u­ča­va­nja do­stup­ne do­ku­men­ta­ci­je iz NOR-a, kao i iz raz­go­vo­ra sa broj­nim sa­bor­ci­ma, iz žva­la za­bo­ra­va oteo pr­vo­bo­rac Ra­di­vo­je Ko­va­če­vić, no­si­lac Par­ti­zan­ske spo­me­ni­ce, rat­ni ko­man­dant Če­tvr­tog ma­je­vič­kog na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­kog od­re­da, ina­če ro­dom iz oko­li­ne Lo­pa­ra, kra­ja ko­ji je po­naj­vi­še i osje­tio kr­vo­loč­nost i ne­mi­lo­srd­nost Han­džar di­vi­zi­je.
U ve­li­koj ofan­zi­vi ko­ju je nje­mač­ka vr­hov­na ko­man­da po­kre­nu­la u is­toč­noj Bo­sni po­čet­kom 1944. go­di­ne, s ci­ljem da de­fi­ni­tiv­no ugu­ši i do­đe gla­ve sve or­ga­ni­zo­va­ni­jem i broj­ni­jem par­ti­zan­skom na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­kom po­kre­tu, po­red 13. SS di­vi­zi­je, bi­le su mo­bi­li­sa­ne i 7. SS „Princ Eugen” i 369, ta­ko­zva­na „Vra­ži­ja di­vi­zi­ja”, za­tim 3. lo­vač­ki do­mo­bran­ski puk, kao i broj­ne usta­ške, čet­nič­ke i ze­le­no­ka­drov­ske mu­sli­man­ske je­di­ni­ce. Strah i tre­pet je ipak pred­sta­vlja­la Han­džar di­vi­zi­ja.
– U Vr­ša­ni­ma su po­ku­pi­li iz ku­ća ve­li­ki broj ži­te­lja i po­tje­ra­li ih pre­ma cr­kvi – pi­še Ra­di­vo­je Ko­va­če­vić. – Mje­šta­ni su išli mir­no, oče­ku­ju­ći na­ja­vlje­no sa­op­šte­nje. Pred cr­kvom se na­šlo oko 40 li­ca, me­đu ko­ji­ma 12 že­na i 5 dje­ce, kao i sve­šte­nik Lju­bo­mir Svi­tlić sa po­ro­di­com. Ubr­zo je po­čeo stra­vi­čan ma­sa­kr. Dje­cu su kla­li pred oči­ma ro­di­te­lja, že­na­ma su sje­kli doj­ke i osta­le dje­lo­ve ti­je­la. Mu­škar­ce su tu­kli kun­da­ci­ma i bo­li ba­jo­ne­ti­ma. Taj ma­sa­kr je tra­jao oko če­ti­ri sa­ta. Ko­nač­no su do­tu­kli sve one ko­ji su još da­va­li zna­ke ži­vo­ta. Stra­da­la je či­ta­va po­ro­di­ca Aći­ma Aći­mo­vi­ća od 8 čla­no­va. Je­di­ni pre­ži­vje­li svje­dok tog zlo­či­na bi­la je Ru­ža Mi­tro­vić, do­ma­ći­ca iz Vr­ša­na, ko­ja bi ta­ko­đe bi­la ubi­je­na da je ni­je spa­sio je­dan voj­nik. Sklo­ni­la se u ob­lji­žnu ku­ću i po­sma­tra­la cio taj stra­šni pri­zor. Po­što su po­bi­li sve ko­je su do­tje­ra­li pred cr­kvu, ne­pri­ja­telj­ski voj­ni­ci su pri­mo­ra­li Vla­du To­mi­ća da is­ko­pa ja­mu u ko­ju će bi­ti svi po­ko­pa­ni. A ka­da je on to oba­vio i nje­ga su stri­je­lja­li i uba­ci­li u istu ja­mu.
Ko­va­če­vić pi­še da je dru­ga gru­pa od 37 sta­nov­ni­ka tog se­la po­bi­je­na ne­da­le­ko od cr­kve, po­red re­či­ce Lu­ka­vi­ce, da je u Bu­ko­vi­ci ta­ko­đe stri­je­lja­no oko 40 li­ca, a da ni­šta bo­lje ni­je­su pro­šla ni se­la Gor­nji, Sred­nji i Do­nji Dra­ga­lje­vac, u ko­ji­ma je Han­džar di­vi­zi­ja na isti na­čin is­ka­li­la svoj bes i be­sti­jal­nost.
Na ko­nač­nom spi­sku žr­ta­va u Vr­ša­ni­ma na­la­ze se 82 ime­na, a po pro­vje­re­nim po­da­ci­ma na ši­rem pod­ruč­ju sje­ve­ro­i­stoč­ne Bo­sne, sa­mo to­kom mar­ta 1944, pri­pad­ni­ci Han­džar di­vi­zi­je su zvjer­ski po­bi­li 352 oso­be, pre­te­žno dje­cu, že­ne i star­ce.
Po­seb­no su bi­li ne­mi­lo­srd­ni pre­ma svo­jim su­na­rod­ni­ci­ma za ko­je su po­sum­nja­li da na­gi­nju NOP-u. Ta­ko su pri­pad­ni­ci 28. pu­ka te je­di­ni­ce, na mig i po do­ja­vi „ze­le­no­ka­dro­va­ca“ iz tog kra­ja, 18. mar­ta 1944. go­di­ne ule­tje­li u ma­je­vič­ko, iz­ra­zi­to mu­sli­man­sko se­lo Vra­ži­ći i ubi­li 27 mje­šta­na (me­đu nji­ma je bi­lo 12 že­na i sed­mo­ro dje­ce), a če­ti­ri su te­ško ra­nje­na. Se­lo su za­tim opljač­kli, a ku­će po­pa­li­li. U ne­koj od njih su na­šli sklo­nje­ne Še­ća Sal­ki­ća, se­kre­ta­ra mje­sne or­ga­ni­za­ci­je Ko­mu­ni­stič­ke par­ti­je Ju­go­sla­vi­je, i nje­go­vog sa­bor­ca i par­tij­skog dru­ga Meh­me­da Ibri­še­vi­ća. Pri­ve­za­li su ih na ten­ko­ve i ta­ko spro­ve­li do Brč­kog, gdje su ih po­stre­lja­li.
Sju­tra: SPA­SIO ME NjE­MAČ­KI OFI­CIR


Kla­li sve što ne no­si fes

A da pri­ča o svi­re­po­sti Han­džar di­vi­zi­ja i nje­nim zlo­či­ni­ma u sje­ve­ro­i­stoč­noj Bo­sni i Sre­mu ni­je ko­mu­ni­stič­ka pro­pa­gan­da, iz­mi­šljo­ti­na i pod­va­la po­tvr­dio je i Fra­njo Ma­ti­jas, ko­man­dant 28. pu­ka te di­vi­zi­je i član glav­nog šta­ba, ka­da se 1945. go­di­ne na­šao pred su­dom no­ve ju­go­slo­ven­ske dr­ža­ve.
– U ovom mar­šu – ka­zao je, po­red osta­log, Ma­ti­jas, go­vo­re­ći o jed­noj ak­ci­ji svo­je je­di­ni­ce – ovi su lju­di kla­li sve na što su na­i­la­zi­li a što ni­je no­si­lo fes. Bi­lo je slu­ča­je­va da je ofi­cir ko­ji je bio na če­lu ko­lo­ne vi­dio ka­ko lju­di ra­de na nji­vi. Kad se doc­ni­je okre­nuo, mo­gao je vi­dje­ti da ti lju­di ko­ji su ma­lo­čas ra­di­li na nji­vi vi­še ni­su bi­li ži­vi. Šip­ta­ri, čim bi ih pri­mi­je­ti­li, jed­no­stav­no bi iz­la­zi­li iz ko­lo­ne i kla­li ih.