PI­ŠE: PRE­DRAG R. PE­TRO­VIĆ


To­pal-pa­ša, ru­me­lij­ski be­gler­beg, na­pao je 1731. go­di­ne Pi­pe­re, ko­ji­ma je u po­moć do­šao voj­vo­da Ra­do­nja Pe­tro­vić sa 1.500 Ku­ča i dru­gih br­đa­na, te su za­jed­no uspje­li da raz­bi­ju voj­sku To­pal-pa­še i pro­te­ra­ju je sa svo­jih te­ri­to­ri­ja.
Sle­de­ćih go­di­na ni­je do­la­zi­lo do su­ko­ba Br­đa­na sa Tur­ci­ma, jer je u tur­skim gra­do­vi­ma Ska­dru, Ul­ci­nju i Pod­go­ri­ci do­šlo do po­bu­na i i su­ko­ba iz­me­đu sa­mih Tu­ra­ka, a 1735. go­di­ne po­čeo je no­vi rat Ru­si­je i Tur­ske. Su­ko­bi u Ska­dru su se na­sta­vi­li, te Tur­ci ni­su mo­gli na­pa­da­ti Ku­če. U rat je ušla kao sa­ve­znik Ru­si­ji i Austri­ja, ko­ja je pre­ko pa­tri­jar­ha Ar­se­ni­ja i nad­bi­sku­pa Su­me na­sto­ja­la da po­dig­ne na usta­nak i brd­ska i ma­li­sor­ska ple­me­na.
Br­đa­ni su se 1737. go­di­ne oda­zva­li po­zi­vu na usta­nak pa­tri­jar­ha, te su se usta­ni­ci iz Ku­ča, Pi­pe­ra, Bra­to­no­ži­ća i Va­so­je­vi­ća sa­sta­li kod Ma­na­sti­ra Đur­đe­vi Stu­po­vi, a sa nji­ma i usta­ni­ci Kli­me­na­ta, Ho­ta i Gru­da i pod vođ­stvom voj­vo­de Ra­do­nje Pe­tro­vi­ća sa 1.500 usta­ni­ka na­stu­pa­li ka No­vom Pa­za­ru, da se spo­je sa austrij­skom voj­skom i srp­skim usta­ni­ci­ma. Us­put su za­u­ze­li Bi­hor, na­pa­li Bje­lo Po­lje, a u isto vri­je­me dru­ga br­đan­ska ple­me­na su na­pa­li nik­šić­ku i spu­šku tvr­đa­vu. Austrij­ska voj­ska je u svo­joj ofan­zi­vi ima­la ve­li­ki uspjeh u po­čet­ku i za­u­ze­la ve­ći dio Sr­bi­je, me­đu­tim za­u­zi­ma­njem Ni­ša, do­šlo je do za­sto­ja po­sli­je ko­ga su Tur­ci po­ti­snu­li Austri­jan­ce. Br­đa­ni su do­pr­li do No­vog Pa­za­ra, ka­da su ga Austri­jan­ci već mo­ra­li da na­pu­ste i ka­da su pre­šli u de­fan­zi­vu, te su i br­đa­ni, da ne bi sa­mi ra­to­va­li sa Tur­ci­ma, mo­ra­li pre­ko Sta­rog Vla­ha, da se po­vu­ku na svo­je te­ri­to­ri­je u Gor­njim Br­di­ma.
Po ne­kim auto­ri­ma u av­gu­stu, a po dru­gim kra­jem 1737. go­di­ne, peć­ki san­džak-beg Mah­mud­be­go­vić, na­pao je pr­vo Va­so­je­vi­će, po­pa­lio i mno­ge prog­nao u Me­to­hi­ju, a za­tim na­pao i Ku­če i Kli­men­te sa ve­li­kom voj­skom. Ku­či su mu na­ni­je­li te­ške gu­bit­ke na Me­du­nu u bi­ci po­zna­toj kao „Boj na Ve­li­kom Or­lje­vu”.
M. Ra­šo­vić de­talj­ni­je opi­su­je ovu po­bje­du Ku­ča nad Tur­ci­ma na osno­vu za­pi­sa M. Mi­lja­no­va, ko­ji je sva­ka­ko za­bi­lje­žio pre­da­nje o ovom bo­ju, a mo­gao je ima­ti i svje­do­če­nje ne­kog od uče­sni­ka.
Mah­mud­be­go­vić je sa voj­skom kre­nuo iz tri prav­ca, iz Di­no­ša prav­cem: Di­no­ša – Ku­le Ra­šo­vi­ća – Me­dun­ska tvr­đa­va, a iz Do­lja­na prav­cem: Do­lja­ni – Vr­bi­ca – me­dun­ska tvr­đa­va i Zla­ti­ca–Ku­pu­sci–Ko­sor. Ku­či su se ras­po­re­di­li na Ku­nju zla­tič­kom pred Tur­ci­ma iz prav­ca Zla­ti­ce, a glav­ni­na je če­ka­la Tur­ke u me­dun­skom gra­du i na me­dun­skoj ća­fi, pred Tur­ci­ma, ko­ji su do­pr­li do Ru­di­na Lja­ko­vi­ća. Na Ra­šo­vi­ća ku­la­ma je bi­lo ras­po­re­đe­no ma­nje od­je­le­nje Ku­ča. Pr­vo je su­kob po­čeo na Ku­nju zla­tič­kom, gdje Ku­či, iako ma­lo­broj­ni­ji, po­tu­ko­še ovo odje­lje­nje Tu­ra­ka i pri­klju­či­še se glav­ni­ni Ku­ča za od­bra­nu tvr­đa­ve na Me­du­nu. U to vri­je­me sti­glo je 60 Kli­me­na­ta u po­moć Ku­či­ma i za­u­ze­li su po­lo­žaj na Plo­ča­ma Lja­ko­vi­ća, ju­žno od Do­njeg Me­du­na. U isto vri­je­me je pri­spje­lo i oko 60 Bra­to­no­ži­ća u po­moć Ku­či­ma i za­u­ze­še po­lo­žaj sa jed­nim odje­lje­njem Ku­ča na Bol­je­ku. Ta­ko po­sjed­nu­ti po­lo­ža­ji Ku­ča su okru­ži­li Tur­ke sa tri stra­ne. Tur­ci su pred­u­ze­li na­pad, ali su bi­li od­bi­je­ni pu­šča­nom va­trom sa po­lo­ža­ja Ku­ča, a ka­da re­do­vi op­ko­lje­nih Tu­ra­ka po­če­še da se ko­me­ša­ju, Ku­či sa Kli­men­ti­ma i Bra­to­no­ži­ći­ma na­pad­nu ja­ta­ga­ni­ma i pot­pu­no ih raz­bi­ju, te Tur­ci po­če­še da u ne­re­du od­stu­pa­ju i bje­že ka Ve­li­kom Or­lje­vu, gdje je od­stup­ni­ca u me­đu­vre­me­nu pre­sje­če­na. Glav­ni­na tur­ske voj­ske je na po­te­zu od me­dun­ske tvr­đa­ve do Ve­li­kog Or­lje­va pre­tr­pje­la te­žak po­raz, ali tre­ća ko­lo­na Tu­ra­ka se još bo­ri­la sa Ku­či­ma kod ku­la Ra­šo­vi­ća, te glav­ni­na Ku­ča po­hi­ta u po­moć ovom di­je­lu svo­jih sna­ga. Tu je pri­do­šla i po­moć Ku­či­ma, od Rov­ča­na i ta­ko po­ja­ča­ni, na­tje­ra­ju Tur­ke u bjek­stvo i na ovom di­je­lu bo­ji­šta. Dio Tu­ra­ka ma­hom vi­đe­ni­ji Tur­ci, iz Pod­go­ri­ce, age i be­go­vi i pa­ši­ni si­no­vi, za­tvo­re se u sa­mu ku­lu Ra­šo­vi­ća i oda­tle na­sta­ve od­bra­nu. Ku­či op­ko­le ku­lu i za­pa­le, te je tu iz­go­re­lo oko 70 vi­đe­ni­jih Tu­ra­ka, pa su Tur­ci taj gu­bi­tak od Ku­ča du­go pam­ti­li.
Ovaj boj i epi­zo­da sa Ra­šo­vi­ća ku­lom je, sem u na­rod­nim pje­sma­ma, opje­va­na i u Nje­go­še­vom „Šće­pa­nu Ma­lom”: „Ho­de­var­di di­vlji pa­ša,/ Stra­šnom voj­skom Ku­če ha­ra?/ Ili­ko­va ku­la Ra­ša,/ Ho­će Tur­čin da oba­ra./ Le­te Tur­ci niz or­lu­je,/ Go­ga Ra­šov za­ždi ku­lu,/ Bje­ži pa­ša ja­di­ku­je / Ucvi­je­li mno­gu bu­lu. / Tur­ske voj­ske po­gla­va­ri, / U toj ku­li iz­go­re­še,/ Ova­kvi su za njih da­ri, / Ne­ka Tur­ci ma­nje gre­še. / Bje­ži pa­ša bez ob­zi­ra, / I bez po­la voj­ske svo­je, / Ne­će ra­ta ne­će mi­ra, / Zlo mu ne­što uho po­je”...
(Na­sta­vi­će se)