PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Dr Alek­san­dra Vu­le­tić za­u­zi­ma is­tak­nu­to mje­sto u sred­njoj ge­ne­ra­ci­ji srp­skih isto­ri­ča­ra. Po­lje nje­nog is­tra­ži­va­nja je dru­štve­na isto­ri­ja Sr­bi­je u 19. vi­je­ku, s po­seb­nim od­no­som na po­ro­di­cu. Kao re­zul­tat to­ga na­sta­la je i nje­na vr­lo zna­čaj­na knji­ga, nezaobilazna u sa­gle­da­va­nju srp­skog dru­štva to­ga vre­me­na – „Brak u Kne­že­vi­ni Sr­bi­ji”. Uz nje­no od­bo­re­nje i sa­gla­snost iz­da­va­ča, be­o­grad­skog Za­vo­da za udž­be­ni­ke, u na­red­nih ne­ko­li­ko bro­je­va pre­ni­je­će­mo ono što nam se iz nje učinilo naj­za­ni­mlji­vim.
Dr Alek­san­dra Vu­le­tić je ro­đe­na 1972. go­di­ne u Brč­kom, a osnov­nu ško­lu i gim­na­zi­ju za­vr­ši­la je u Šap­cu. Di­plo­mi­ra­la je na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du, na ko­me je i dok­to­ri­ra­la 2008. go­di­ne. Po­red ove knji­ge, ob­ja­vi­la je mo­no­gra­fi­ju „Po­ro­di­ca u Sr­bi­ji sre­di­nom 19. vi­je­ka”, a za­jed­no sa Ja­snom Mi­ja­i­lo­vić i pri­ruč­nik „Iz­me­đu po­si­je­la i ba­lo­va. Ži­vot u Sr­bi­ji u 19. vi­je­ku”. Sa Mi­lo­šem Ja­go­di­ćem pri­re­di­la je dnev­nič­ke za­bi­lje­ške Ni­ko­le Kr­sti­ća, „Pri­vat­ni i jav­ni ži­vot I-II”, a ob­ja­vi­la je i „Pri­vat­ni ži­vot I-II”. Pu­bli­ko­va­la je i ve­li­ki broj čla­na­ka i na­uč­nih ra­do­va iz obla­sti bra­ka i po­ro­di­ce.
Za­po­sle­na je u Isto­rij­skom in­sti­tu­tu Sr­bi­je u Be­o­gra­du.
In­sti­tu­ci­ja bra­ka je jed­na od naj­sta­ri­jih i naj­va­žni­jih so­ci­jal­nih usta­no­va. Isto­rij­ski po­sma­tra­no, jed­na od pr­vih funk­ci­ja bra­ka bi­la je kon­tro­la sek­su­al­no­sti – in­sti­tu­ci­ja bra­ka raz­vi­la se kao dru­štve­no pri­hva­tljiv okvir pro­kre­a­ci­je i na­stav­ka ljud­ske vr­ste. Brak je imao va­žnu ulo­gu i kao sred­stvo so­ci­jal­ne in­te­gra­ci­je; stu­pa­nje u brak pred­sta­vlja­lo je sim­bo­li­čan pre­la­zak u svi­jet od­ra­slih, a skla­pa­nje brač­ne ve­ze ima­lo je zna­čaj­nu ulo­gu u kre­i­ra­nju i uslo­žnja­va­nju so­ci­jal­nih ve­za. S ob­zi­rom na to da su brač­na i po­ro­dič­na za­jed­ni­ca če­sto pred­sta­vlja­le i osnov­nu eko­nom­sku je­di­ni­cu u agrar­nim dru­štvi­ma, brak je imao i iz­ra­že­nu eko­nom­sku funk­ci­ju. Ne­ke od po­me­nu­tih funk­ci­ja usta­no­va bra­ka za­dr­ža­la je i da­nas, ali, za­hva­lju­ju­ći raz­vo­ju dru­gih dru­štve­nih in­sti­tu­ci­ja, nji­hov zna­čaj sve vi­še opa­da. Umje­sto njih, sve ve­ću ulo­gu do­bi­ja kom­po­nen­ta ko­joj je u pro­šlo­sti pri­da­van re­la­tiv­no ma­li zna­čaj, a to je emo­tiv­na funk­ci­ja bra­ka.
In­sti­tu­ci­ji bra­ka da­to je va­žno mje­sto u go­to­vo svim re­li­gij­skim i ide­o­lo­škim si­ste­mi­ma. Us­po­sta­vlja­nje kon­tro­le nad usta­no­vom bra­ka sma­tra­no je va­žnim di­je­lom u us­po­sta­vlja­nju kon­tro­le nad dru­štvom kao cje­li­nom. Sto­ga je u sva­koj isto­rij­skoj epo­hi kon­tro­lu nad bra­kom vr­ši­la naj­moć­ni­ja dru­štve­na si­la, a to su u pro­te­klom isto­rij­skom raz­vo­ju bi­le cr­kva i dr­ža­va.
S ob­zi­rom na to da je to­kom sred­njeg vi­je­ka cr­kva u mno­gim slu­ča­je­vi­ma bi­la moć­ni­ja in­sti­tu­ci­ja od dr­ža­ve, ona je na se­be pre­u­ze­la bri­gu za uob­li­ča­va­nje i nad­zi­ra­nje bra­ka i po­ro­di­ce. Uob­li­ča­va­njem te dvi­je in­sti­tu­ci­je, uob­li­ča­va­lo se i dru­štvo u cje­li­ni, pa su bri­ga i nad­zor nad in­sti­tu­ci­ja­ma bra­ka i po­ro­di­ce bi­le je­dan od naj­va­žni­jih za­da­ta­ka cr­kve.
Po­što je brak in­sti­tu­ci­ja sta­ri­ja od hri­šćan­stva, hri­šćan­ska re­li­gi­ja je u svo­je uče­nje u ve­li­koj mje­ri in­kor­po­ri­sa­la već po­sto­je­ća shva­ta­nja o bra­ku. U po­zna­toj no­vo­za­vjet­noj sce­ni svad­be u Ka­ni Ga­li­lej­skoj, Isus je svo­jim pri­su­stvom sa­mo po­svje­do­čio da je brak za­klju­čen po već po­sto­je­ćim pro­pi­si­ma i obi­ča­ji­ma; on u Ka­ni ni­je usta­no­vio brak, ne­go ga je pri­znao u for­mi u ka­kvoj je i do ta­da po­sto­jao. Hri­šćan­sko uče­nje je, me­đu­tim, do­pri­ni­je­lo mi­je­nja­nju po­je­di­nih brač­nih obi­ča­ja i nji­ho­vom pri­la­go­đa­va­nju no­vim dru­štve­nim uslo­vi­ma. (...)
U srp­skom dru­štvu u ko­jem je in­sti­tu­ci­ja po­ro­di­ce du­go pred­sta­vlja­la jed­nu od naj­va­žni­jih dru­štve­nih usta­no­va, po­ro­dič­ne i rod­bin­ske ve­ze su vi­so­ko vred­no­va­ne. Te ve­ze su, s bra­ko­vi­ma kao glav­nim ni­ti­ma, či­ni­le osnov­no dru­štve­no tka­nje u se­o­skom dru­štvu.
Stu­pa­nje u brak ni­je se ti­ca­lo sa­mo bu­du­ćih brač­nih part­ne­ra, već i nji­ho­vih po­ro­di­ca, kao i se­o­ske za­jed­ni­ce u cje­li­ni. U ce­re­mo­ni­ja­ma i ri­tu­a­li­ma ko­ji pra­te skla­pa­nje bra­ka, po­ro­di­ca, rod­bi­na i kom­ši­luk ima­ju va­žni­ju ulo­gu od mla­de­na­ca. Čin skla­pa­nja bra­ka pred­sta­vljao je jed­nu od naj­bo­ljih pri­li­ka za us­po­sta­vlja­nje so­ci­jal­nih kon­ta­ka­ta, stva­ra­nje i re­a­fir­ma­ci­ju pri­ja­telj­skih i rod­bin­skih ve­za i uslo­žnja­va­nje so­ci­jal­ne struk­tu­re. Dru­štve­ni obi­ča­ji ko­ji su pret­ho­di­li svad­bi, po­put na­vo­da­dži­sa­nja i pro­sid­be, kao i broj­ne ce­re­mo­ni­je i ri­tu­a­li ko­ji su se od­vi­ja­li to­kom svad­be, bi­li su u funk­ci­ji stva­ra­nja čvr­šćih ve­za me­đu čla­no­vi­ma raz­li­či­tih po­ro­dič­nih gru­pa. Svad­be­no ve­se­lje, ko­je je tra­ja­lo i po ne­ko­li­ko da­na (a ne­ka­da i či­ta­vu sed­mi­cu) i ko­je je oku­plja­lo ve­li­ki broj uče­sni­ka, pred­sta­vlja­lo je cen­tral­nu ce­re­mo­ni­ju na ko­joj su po­ro­dič­ni sa­ve­zi jav­no ozva­ni­ča­va­ni.
Skla­pa­nje bra­ka ni­je pred­sta­vlja­lo aran­žman sa­mo onih ko­ji su u brak stu­pa­li, već i nji­ho­vih po­ro­di­ca ko­je su pa­žlji­vo pro­cje­nji­va­le pri­klad­nost ka­ko po­ten­ci­jal­nog brač­nog part­ne­ra, ta­ko i nje­go­ve fa­mi­li­je. Taj pro­ces je bio ri­tu­a­li­zo­van i imao od­re­đe­ne fa­ze.
(NA­STA­VI­ĆE SE)