PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Pr­vi kon­tak­ti iz­me­đu dvi­je po­ro­di­ce us­po­sta­vlja­ni su naj­če­šće pre­ko pro­vo­da­dži­je (na­vo­da­dži­je). Mno­ge pro­vo­da­dži­je bi­le su na gla­su kao vr­lo vje­šti u toj svo­je­vr­snoj pro­fe­si­ji, pa su ih se­lja­ni ra­do uzi­ma­li i na­gra­đi­va­li u slu­ča­ju po­stig­nu­tog uspje­ha. Naj­če­šće su ih an­ga­žo­va­le mla­do­že­nji­ne po­ro­di­ce sa za­dat­kom da pri­do­bi­ju od­re­đe­nu po­ro­di­cu da do­zvo­li svo­joj dje­voj­ci uda­ju za mom­ka ih nji­ho­ve ku­će. Po­ne­kad su pro­vo­da­dži­je dje­lo­va­le i sa­mo­stal­no, od­no­sno, po­ku­ša­va­li su sa­mi da pro­na­đu „po­god­nu pri­li­ku” za ne­kog mom­ka i dje­voj­ku. Naj­zad, i ka­da je ne­ki brak već bio sa­svim iz­vje­stan, jer su to že­lje­li i mla­di i nji­ho­ve po­ro­di­ce, ni ta­kva si­tu­a­ci­ja če­sto ni­je mo­gla da pro­đe bez pro­vo­da­dži­je ko­ji je svo­ju ulo­gu to­kom pro­sid­be vr­šio for­mal­no.
Uko­li­ko bi pro­vo­da­dži­ja bio uspje­šan u svom po­slu, tj. uko­li­ko bi obi­je po­ro­di­ce da­le sa­gla­snost za skla­pa­nje bra­ka, sli­je­dio je čin pro­sid­be. U pro­sid­bu dje­voj­ke obič­no su išli mla­do­že­nja, nje­gov otac ili ro­đak, kao i ne­ko od su­sje­da.
Cen­tral­ni dio pro­sid­be bi­lo je da­ri­va­nje. Pred­stav­ni­ci mla­do­že­nji­ne po­ro­di­ce da­ri­va­li su dje­voj­ku, a dar je naj­če­šće bi­la ja­bu­ka u ko­ju je bi­lo umet­nu­to ne­ko­li­ko pa­ra. Pri­ma­nje da­ra od stra­ne dje­voj­ke sim­bo­lič­no je ozna­ča­va­lo da je pro­sid­ba bi­la uspje­šna. Po­red dje­vo­jač­kog da­ra, da­vao se i dar „za ku­ću” ko­ji se mo­že tu­ma­či­ti svo­je­vr­snim pla­ća­njem dje­vo­jač­koj po­ro­di­ci za gu­bi­tak rad­ne sna­ge, ali i sim­bo­lič­nim ge­stom ko­ji je po­tvr­đi­vao vri­jed­nost i ugled dje­vo­jač­ke po­ro­di­ce. Po­tom je sli­je­di­lo da­ri­va­nje čla­no­va mla­di­ne po­ro­di­ce, kao i sla­nje da­ro­va mla­do­že­nji­noj po­ro­di­ci.
Pro­sid­ba je ne­mi­nov­no vo­di­la ka svad­bi i sa­mo je u iz­u­zet­nim slu­ča­je­vi­ma (smrt, iz­ne­nad­na bo­lest i sl.) ras­ki­da­na. Nje­no ras­ki­da­nje po­vla­či­lo je za so­bom i vra­ća­nje da­ro­va, što je pred­sta­vlja­lo sim­bo­li­čan ras­kid us­po­sta­vlje­nog „pri­ja­telj­stva”.
De­ša­va­lo se i da se pro­sid­ba ras­ki­ne bez dru­štve­no oprav­da­nog raz­lo­ga. Nju su obič­no ras­ki­da­le dje­voj­ke, sim­bo­lič­nim ge­stom vra­ća­nja ja­bu­ke pro­si­o­cu. Za nje­ga je taj čin bio po­ni­ža­va­ju­ći jer je na­ru­ša­vao nje­gov ugled u za­jed­ni­ci i sma­nji­vao mu šan­se za no­vu že­nid­bu. I se­o­sko dru­štvo i dr­ža­va bi­li su ne­to­le­rant­ni pre­ma ras­ki­da­nju pro­sid­be bez oprav­da­nih uzro­ka, po­što je ta­kva prak­sa do­vo­di­la do tr­za­vi­ca i su­ko­ba u za­jed­ni­ci. Sto­ga su ta­kvi slu­ča­je­vi če­sto za­vr­ša­va­li na su­du, a stra­na ko­ja je ras­ki­da­la pro­sid­bu ka­žnja­va­na je oba­ve­zom da ne­vi­noj stra­ni vra­ti da­ro­ve i na­dok­na­di tro­ško­ve uči­nje­ne tom pri­li­kom.
Me­đu­sob­na raz­mje­na da­ro­va bi­la je je­dan od ključ­nih ele­me­na­ta ne sa­mo pro­sid­be, već i svad­be. Raz­mje­nom da­ro­va na sim­bo­li­čan na­čin je po­tvr­đi­va­no skla­pa­nje sa­ve­za ime­đu dvi­je po­ro­di­ce, pa se svad­be­ni da­ro­vi sto­ga če­sto na­zi­va­ju i „brat­skim da­ro­vi­ma”. Na svad­bi se, po­red čla­no­va dvi­je po­ro­di­ce – no­vih „pri­ja­te­lja”, da­ru­ju i sva­to­vi. Sva­to­vi­ma ko­ji bi osta­li da pre­no­će u do­mu mla­do­že­nji­ne po­ro­di­ce, uka­zi­va­na je na­ro­či­ta čast ti­me što su spa­va­li za­jed­no sa mu­škar­ci­ma iz te ku­će.
Po­me­nu­ti obi­ča­ji ima­li su u svad­be­noj ce­re­mo­ni­ji va­žni­je mje­sto od sa­mog vjen­ča­nja u cr­kvi, či­na ko­ji su dru­štvu na­met­nu­le cr­kva i dr­ža­va. Me­đu­tim, i po­red za­kon­ske oba­ve­ze cr­kve­nog vjen­ča­nja, de­ša­va­lo se da se dje­voj­ka is­pro­si i sa sva­to­vi­ma do­ve­de u no­vi dom i bez cr­kve­nog či­na skla­pa­nja bra­ka. Ta­kvi slu­ča­je­vi, ko­ji su se naj­če­šće de­ša­va­li u vri­je­me po­sta, ka­da je vjen­ča­nje bi­lo za­bra­nje­no, svje­do­če da je to­kom 19. vi­je­ka još uvi­jek op­sta­jao stav da je brak sklo­pljen „po obi­ča­ju” va­žni­ji od bra­ka sklo­plje­nog u cr­kvi.
Ne­vje­sta je u svoj no­vi dom do­no­si­la spre­mu, ko­ja je ima­la ne sa­mo ma­te­ri­jal­nu, ne­go i sim­bo­lič­ku vri­jed­nost. Dje­vo­jač­ka spre­ma uglav­nom se sa­sto­ja­la iz odje­će, po­ste­lji­ne i ra­zno­vr­snih ruč­nih ra­do­va ko­ji su bi­li dje­vo­jač­ko dje­lo. Kroz spre­mu se iz­ra­ža­vao dru­štve­ni iden­ti­tet, i to ne sa­mo iden­ti­tet dje­voj­ke, već i nje­ne po­ro­di­ce. Spre­ma je, s jed­ne stra­ne iz­ra­ža­va­la vri­jed­nost dje­voj­ke kao do­ma­ći­ce; ona je bi­la do­kaz nje­ne mar­lji­vo­sti i po­sve­će­no­sti do­ma­ćem ra­du. S dru­ge stra­ne, vri­jed­nost spre­me bi­la je od­raz eko­nom­skog i dru­štve­nog sta­tu­sa dje­vo­jač­ke po­ro­di­ce.
Skla­pa­nje bra­ka ni­je zna­či­lo stu­pa­nje u ve­zu sa­mo sa jed­nom oso­bom, već i sa či­ta­vom nje­nom po­ro­di­com. Pri tom je rod­bin­ska ve­za če­sto ima­la pr­ven­stvo nad brač­nom. Vri­jed­nost po­je­din­ca ni­je se mje­ri­la sa­mo nje­go­vim lič­nim kva­li­te­tom, već je pro­cje­nji­va­na i na osno­vu nje­go­ve ko­lek­tiv­ne pri­pad­no­sti. Što je so­ci­jal­na mre­ža ko­joj je po­je­di­nac pri­pa­dao bi­la ja­ča, ja­či je bio i nje­gov po­lo­žaj. Ta­ko je je­dan po­ten­ci­jal­ni mla­do­že­nja ko­ji je bio „ino­ko­san”, tj. ži­vio u ku­ći sa­mo sa maj­kom, ova­ko „oci­je­njen” od stra­ne dje­vo­jač­ke po­ro­di­ce: „Ako ide u vo­de­ni­cu, on­da je to ku­luk, ku­ća i sto­ka osta­ju sa­mi bez ga­zde. Ako ra­di na jed­nom mje­stu, na dru­gom pro­pa­da, ras­trg­ne se od po­sla. Ne mo­že se sve ura­di­ti na vri­je­me. I bu­du­ći sam, on ni­je jak, ni u ku­ći ni na se­o­skom zbo­ru, mo­ra se sva­ko­me ukla­nja­ti s pu­ta”. (NA­STA­VI­ĆE SE)