Pi­še: Dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić Film­ski i TV re­di­telj

Nje­na sna­ga i su­per­i­or­nost sa­mo su pri­vid­ne – ne­ma od­luč­no­sti da sa svi­ma ovi­ma ras­ki­ne, da ski­ne man­ti­ju i da ode u pri­vid­ni ži­vot ko­ji bu­ja i raz­di­re nje­ne stra­sti. Otud se ta­kvi na­po­ni pre­tva­ra­ju u ne­ga­tiv­nu re­ak­ci­ju ko­ja za­vr­ša­va u ma­sov­noj hi­ste­ri­ji i uži­va­nju u pat­nja­ma oca Su­ri­na. Zar Lu­ci­fer upra­vo tu ne dje­la, i to­me što raz­di­re ljud­ske stra­sti i što uti­če na du­šu ka­ko bi u njoj do­šlo do otu­đe­no­sti od vjer­ske, Bo­ži­je uz­vi­še­no­sti. Po Kva­le­ro­vi­ču cr­kve­ni ko­dek­si su tu da uni­šte sva­ku čul­nost i osje­ća­nje za re­al­na zbi­va­nja u sa­mom čo­vje­ku.
Kva­le­ro­vič se sa ovim fil­mom bo­ri, za­pra­vo kroz nje­ga iz­no­si svoj stav i že­li da po­ku­ša da oprav­da po­je­din­ca i sa­mu vje­ru, uske fi­lo­zof­ske ko­dek­se i gla­sno po­sta­vlja pi­ta­nje o čo­vje­ku, i da li se na taj na­čin uni­šta­va nje­go­va pra­va lič­nost i ljud­ski iden­ti­tet? Od­go­vor osta­je da­le­ko od ove di­le­me i ovog fil­ma.
To ni­je ni­ka­kvo spa­se­nje i za­to kroz ova sta­nja i mno­go­broj­ne kon­tro­ver­ze Ka­va­le­ro­vič na­sto­ji da do­đe do one tra­gič­ne lje­po­te ljud­skih ču­la i afir­mi­še hu­ma­nost kao jed­nu ka­ri­ku od svih vri­jed­nost ži­vo­ta. Sva­ka sum­nja je je­res, a to je ne­što što je i te ka­ko pri­sut­no u čo­vje­ku ko­jeg raz­di­ru eg­zi­sten­ci­jal­ni pro­ble­mi i pro­ble­mi ko­ji mu se na­me­ću. To su­bjek­tiv­no i op­šte do­vo­di do po­met­nje i pa­ra­dok­sa ko­je je te­ško sa­vla­da­ti.
Ali, za Ka­va­le­ro­vi­ča vje­ra, za­pra­vo, ni­je ni­šta dru­go do dog­ma ko­ja eg­zi­sti­ra na toj otu­đe­no­sti lič­no­sti i ne­pre­kid­nom is­ti­ca­nju gri­je­ha i po­tre­be za is­ku­plje­njem. Re­ži­ju je sve ovo mo­glo da do­ve­de do opi­si­va­nja pot­pu­no pro­iz­volj­nih i mi­ste­ri­o­znih sta­nja, ali je Ka­va­le­ro­vič umio da se uz­dr­ži.
Po­red svih oslo­na­ca na Dra­je­ra i Ej­zen­štej­na, znao je da na­đe do­volj­no stva­ra­lač­ke sna­ge, ka­ko bi ova dra­ma do­ži­vje­la pre­či­šće­nje. Su­rin je spre­man i na zlo­čin – da ubi­je, ako je to na­čin da se is­ku­pi Jo­va­na. On ti­me kr­ši še­stu Bo­ži­ju za­po­vi­jest i sa­ta­nu pre­no­si u svo­ju du­šu i ti­je­lo, a to je on­da i put do sop­stve­ne smr­ti i pro­kle­stva, jer smrt ni­je naj­go­re što mo­že da se do­go­di čo­vje­ku. Ma ko­li­ko da je sce­na­rio bio pa­žlji­vo kom­po­no­van, upra­vo na tim mi­sa­o­nim i vjer­skim kon­fron­ta­ci­ja­ma – one ni­jed­nog tre­nut­ka ne op­sto­ja­va­ju mi­mo sli­ka ko­je su ov­dje iz­u­zet­no ja­sno slo­že­ne. Nji­hov re­a­li­zam je ve­o­ma štur, po­ne­kad u kon­tra­sti­ma sve­den na či­stu gra­fi­ku, uz do­mi­na­ci­ju tam­nih i bi­je­lih (kja­ro-sku­ro) po­vr­ši­na. Sva­ki po­kret je u zna­ku od­re­đe­ne mi­sli ko­ja nji­me do­mi­ni­ra – ta­ko da je psi­ho­lo­ški im­puls sta­vljen u od­re­đe­no mje­sto ka­ko bi bio ak­ti­vi­ran on­da ka­da je to naj­po­treb­ni­je. To je iz­vor rit­ma ko­ji je ov­dje ve­o­ma va­žan, po­go­to­vo ka­da je ri­ječ o svo­đe­nju rad­nje na od­re­đe­ne poj­mo­ve. Dok se oni, s jed­ne stra­ne, vi­zu­el­no afir­mi­šu, isto­vre­me­no te­če i pro­ces ras­tva­ra­nja i iz­ob­li­ča­va­nja. I to mo­ra da do­bi­je ne sa­mo ljud­sko zna­če­nje već stva­ran sa­dr­žaj. Tu Ka­va­le­ro­vič in­ter­ve­ni­še svo­jom iz­u­zet­no pre­fi­nje­nom pa­le­tom ko­ja za­tva­ra kom­po­zi­ci­je u cje­li­ne sa­zda­ne is­klju­či­vo od ljud­skih mi­sli, po­stu­pa­ka i emo­ci­ja. Sa­svim osku­dan pej­zaž, go­li zi­do­vi, uski hod­ni­ci ili ta­va­ni na ko­ji­ma se su­še čar­ša­vi, pre­tva­ra­ju se u psi­ho­lo­ške pej­sa­že ljud­ske du­še sa bez­broj ni­jan­si i re­ak­ci­ja ko­je po­sta­ju stvar­ne i do­pu­nja­va­ju ri­ječ, a po­ne­kad i pre­u­zi­ma­ju nje­nu funk­ci­ju. Za­to sva­ki šum, po­kret, vri­sak, uz­dah ili ću­ta­nje ima svo­ju dra­ma­tur­šku funk­ci­ju. Po­mo­ću ta­kvog ma­te­ri­ja­la Ka­va­le­ro­vič za­la­zi sve du­blje u po­sma­tra­nje Ijud­skih ka­rak­te­ra i is­pi­ti­va­nje pro­ble­ma eg­zi­sten­ci­je. Pri to­me, on ima ve­li­ke za­htje­ve pre­ma se­bi i ma­te­ri­ja­lu, a na­sto­ji da u ova­kvom pro­ble­mu ne uče­stvu­je sa­mo sa svo­jim do­ži­vlja­jem ne­go i sa in­te­lek­tu­al­nim sta­vom, ta­ko da se cio film mo­že pred­sta­vi­ti i kao po­sta­vlja­nje za­htje­va da do­đe­mo do no­vih sa­zna­nja o sop­stve­noj su­šti­ni. U to­me ne­ma pla­ho­vi­to­sti i po­vr­šno­sti, ka­dro­vi do­bi­ja­ju pri­rod­nu du­ži­nu za­vi­sno od onog šta iz­ra­ža­va­ju, s tim što se ve­o­ma mno­go ko­ri­ste i krup­ni pla­no­vi. To smje­nji­va­nje si­tu­a­ci­ja u to­ta­lu sa ak­cen­ti­ma na mi­kro­sta­nja na­gla­ša­va­ju još vi­še tu pa­ra­dok­sal­nost u ko­joj se na­la­ze ova­ko kon­fron­ti­ra­ni ju­na­ci.
(Na­sta­vi­će se)