PRE­VEO I PRI­RE­DIO: SLAV­KO ŠĆE­PA­NO­VIĆ


Okol­no­sti su se pro­mi­je­ni­le. Ja sam osu­đen. Do­ve­zli su me 5. ja­nu­a­ra 1828. go­di­ne iz Pe­ter­bur­ga u Či­tu, gdje sam, na kra­ju, pri­po­jen dru­go­vi­ma po iz­gnan­stvu i za­to­če­ni­štvu ko­ji su pri­je me­ne bo­ra­vi­li u iz­gnan­stvu.
Šta se do­ga­đa­lo sa Pu­ški­nom po ra­znim mu­či­li­šti­ma, u vre­me­nu mog ži­vo­ta u iz­gnan­stvu, ja tač­no ne znam. Znam sa­mo i osje­ćam da me on pr­vi sreo u Si­bi­ru sr­dač­nom ri­ječ­ju. Na sam dan mog do­la­ska u Či­tu po­zva­la me je pre­ma ogra­di A. T. Mu­ra­vje­va, i da­la mi list pa­pi­ra na ko­jem je ne­po­zna­tom ru­kom bi­lo na­pi­sa­no:
Moj mi­li, moj pra­vi pri­ja­te­lju!
I ja sud­bi­nu svo­ju bla­go­si­ljam,
Kad se pred do­mom usa­mlje­nim
Tu­žnim sni­je­gom za­tr­pa­nim,
Ogla­si­lo tvo­je zvo­no ve­se­lo.
Pskov, 13. de­cem­bra 1828. go­di­ne.

Ve­se­lo je u me­ni od­jek­nuo Pu­ški­nov glas! Is­pu­njen du­bo­kom, ži­vo­tvor­nom za­hval­no­šću, ni­je­sam mo­gao da ga za­gr­lim kao što je on gr­lio me­ne kad sam ga ja pr­vi po­sje­tio u iz­gnan­stvu. Avaj, ja ne mo­gu da steg­nem ru­ku toj že­ni, ko­ja je ta­ko ra­do­sno žu­ri­la da me utje­ši sje­ća­nji­ma pri­ja­te­lja. Ali, ona je shva­ti­la mo­je osje­ća­nje bez ika­kvog is­po­lja­va­nja, po­treb­nog mo­žda dru­gim lju­di­ma, u dru­gim okol­no­sti­ma. A Pu­ški­i­nu se, vje­ro­vat­no, ta­da vi­še pu­ta štuc­nu­lo. Ubr­zo me je Alek­san­dra Mu­ra­vje­va, kroz ru­pu na ogra­di, oba­vi­je­sti­la da je list do­bi­la od ne­kog svog po­zna­ni­ka, pred sam po­la­zak iz Pe­ter­bur­ga. Ču­va­la ga je i kri­la sve dok je uspje­la da mi ga pre­da. Bi­la je ve­o­ma za­do­volj­na što je is­pu­ni­la za­da­tak pje­sni­ka.
Po mom do­la­sku u Tom­bolsk, ja sam te sti­ho­ve po­slao Plet­nje­vu, i oni su bi­li štam­pa­ni. A 1842. go­di­ne moj brat Mi­ha­il je u Psko­vu pro­na­šao ori­gi­nal tih sti­ho­va, i on se sa­da ču­va sa osta­lim do­ku­men­ti­ma u mo­joj za­vjet­noj ri­zni­ci.
U na­šem svo­je­vr­snom za­to­če­ni­štvu ja sam s lju­ba­vlju pra­tio stal­ni pje­snič­ki raz­voj Pu­ški­na. Mi smo do­bi­ja­li sko­ro sve knji­žev­ne ča­so­pi­se ko­ji su po­vre­me­no iz­la­zi­li, i sa za­do­volj­stvom či­ta­li sve Pu­ški­no­vo što se ta­mo po­ja­vlji­va­lo. U pi­smi­ma mo­jih uku­ća­na i biv­šeg di­rek­to­ra Ener­gelj­da, ko­ja su do­pi­ra­la do me­ne i iza Baj­ka­la, uvi­jek sam na­la­zio po ne­ku in­for­ma­ci­ju o Pu­ški­nu. Naš biv­ši di­krek­tor mi je po­slao Pu­ški­no­ve sti­ho­va „19. ok­to­bar 1827. go­di­ne“:
Bog vam po­mo­gao, dru­go­vi mo­ji,
I u ži­vo­tu, i car­skoj slu­žbi,
I na ve­se­lim za­ba­va­ma va­šim,
I u slat­koj, ta­jan­stve­noj lju­ba­vi!
Bog vam po­mo­gao, dru­go­vi mo­ji,
U va­šoj ži­vot­noj sre­ći i u tu­zi,
U tu­đoj ze­mlji, i u sa­mo­ći,
I u pro­va­li­ja­ma mrač­nim!

Pro­la­zi­le su go­di­ne. Ma­lo je što pri­jat­no do­pi­ra­lo do nas. Na za­pa­du je sve išlo te­škim pu­tem. Mi smo, gre­šni iz­gna­ni­ci, sta­ja­li kao stu­bo­vi po­red pu­ta, u ko­je se, mo­žda, po­ne­kad po­ne­ki put­nik i za­gle­da, ali pro­du­ži da­lje istim ko­ra­kom i u istom prav­cu.
Do nas su po­ne­kad do­pi­ra­le no­vin­ske, i ne sa­mo no­vin­ske, in­for­ma­ci­je. Ta­ko je, u ja­nu­a­ru 1837. go­di­ne, naš za­tvor­ski ađu­tant Ro­zen­berg, vra­tiv­ši se sa od­su­stva, svra­tio u mo­ju so­bu. Ja sam se ob­ra­do­vao i od­mah ga za­suo pi­ta­nji­ma o mo­jim uku­ća­ni­ma, ro­đa­ci­ma i pri­ja­te­lji­ma sa ko­ji­ma se sre­tao u Pe­ter­bur­gu. Od­go­va­ra­ju­ći na mo­ja pi­ta­nja, on je ne­ka­ko neo­d­luč­no, i kao slu­čaj­no, po­me­nuo Pu­ški­na. Ja sam se istog mo­men­ta uhva­tio za to, me­ni uvi­jek dra­go ime, i pi­tao ga: Gdje se sa njim srio? Ka­ko ži­vi? I slič­no... Ro­zen­berg me sa­slu­šao, ma­lo se za­mi­slio, a on­da
re­kao: „Ne mo­gu od vas ni­šta da kri­jem. Va­šeg pri­ja­te­lja vi­še ne­ma! On je ra­njen u dvo­bo­ju sa Dan­te­som i na­kon dva da­na je umro! Ja sam pri­su­stvo­vao nje­go­vom opi­je­lu uoči mog od­la­ska iz Pe­ter­bur­ga“.
Kad sam čuo tu tu­žnu vi­jest, u po­če­ku sam je ka­te­go­rič­ki od­ba­cio. Ni­je­sam mo­gao da vje­ru­jem. Bio sam za­pa­njen. Ni­je­sam mo­gao da shva­tim da je Pu­škin mo­rao da umre u mla­dim go­di­na­ma, sa svo­jim že­lja­ma i na­da­ma. Za me­ne je to bio uda­rac gro­ma iz ve­drog ne­ba. Sva tu­ga mi je pa­la na sr­ce.
To­ga i na­red­nih da­na u na­šem lo­go­ru go­vo­ri­lo se sa­mo o smr­ti Pu­ški­na, o na­šem ve­li­kom, op­štem gu­bit­ku. Svi na­ši raz­go­vo­ri su se za­vr­ša­va­li istim za­ključ­kom: Nje­ga vi­še ne­ma! Ni­ko ga ne mo­že vra­ti­ti! Sud­bi­na je ta­ko htje­la!...
U tim te­škim tre­nu­ci­ma tu­ge i bo­la, ja sam tje­šio se­be ti­me da pje­snik ne umi­re, i da će moj Pu­škin uvi­jek bi­ti živ za me­ne, i za sve one ko­ji su ga kao ja vo­lje­li, i za sve ko­ji umi­ju da ga vi­de ži­vo­ga u nje­go­vim be­smr­tim knji­žev­nim tvo­re­vi­na­ma.(KRAJ)