PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


U Ca­ri­gra­du je naj­vi­še No­va­ko­vi­će­vom za­slu­gom ute­me­lje­na srp­ska na­rod­no­sna po­li­ti­ka. Do kra­ja man­da­ta 1891. go­di­ne on je za­bi­lje­žio vi­še uspje­šnih re­zul­ta­ta u svom ra­du me­đu ko­je se mo­gu ubro­ja­ti po­sta­vlja­nje srp­skih kon­zu­la u evrop­skoj Tur­skoj, otva­ra­nje srp­skih ško­la, us­po­sta­vlja­nje vla­di­čan­skih mje­sta, sla­nje srp­skih knji­ga i udž­be­ni­ka – a sve to kao naj­ja­čeg oruž­ja za odr­ža­va­nje ta­mo­šnje srp­ske na­rod­no­sti. U Ca­ri­gra­du je do­bro upo­znao po­na­ša­nje ve­li­kih si­la. Ste­kav­ši uvje­re­nje da je ta­mo pre­o­vla­đu­ju­ći uti­caj ru­ske po­li­ti­ke, to je u zna­čaj­noj mje­ri uti­ca­lo na nje­ga da se okre­ne Ru­si­ji što će ka­sni­je bi­ti od va­žno­sti za ukup­nu po­li­ti­ku ze­mlje i nje­ne na­ci­o­nal­ne pla­no­ve.
U vri­je­me No­va­ko­vi­će­vog bo­rav­ka u Ca­ri­gra­du do­go­di­le su se zna­čaj­ne pro­mje­ne u Sr­bi­ji ko­je su na­go­vi­je­sti­le po­če­tak no­vog raz­do­blja. Po­sli­je iz­bo­ra odr­ža­nih 1888. go­di­ne u ko­ji­ma su ra­di­ka­li do­bi­li naj­ve­ći broj po­sla­ni­ka u Skup­šti­ni, i do­no­še­nja no­vog usta­va, de­mo­krat­skog po svo­joj su­šti­ni, i za­tim ab­di­ka­ci­je kra­lja Mi­la­na u mar­tu 1889. go­di­ne u ko­rist ma­lo­ljet­nog si­na Alek­san­dra (na­mje­sni­štvo je u nje­go­vo ime upra­vlja­lo ze­mljom), vla­sti su naj­ve­ći broj svo­jih dr­žav­nih po­slo­va oba­vlja­le u Na­rod­noj skup­šti­ni, naj­pri­je van­red­noj a za­tim re­dov­noj. Ni­zom za­ko­na ko­je su do­ni­je­li sma­nji­va­li su ulo­gu cen­tral­nih vla­sti za ra­čun okru­žne i sre­ske sa­mo­u­pra­ve. Sta­bil­na par­la­men­tar­na ve­ći­na omo­gu­ća­va­la im je da spro­ve­du sve što su htje­li. Ma­li broj li­be­ra­la i iz­o­sta­nak na­pred­nja­ka u pra­vom smi­slu im ni­je­su mo­gli bi­ti opo­zi­ci­ja. I u spolj­noj po­li­ti­ci a isto ta­ko i u spro­vo­đe­nju na­ci­o­nal­nog pro­gra­ma do­šlo je do pro­mje­na. Ubr­za­no su se pri­bli­ža­va­li Ru­si­ji, dok su ak­tiv­nost usmje­re­nu ka Sta­roj Sr­bi­ji na­sto­ja­li u znat­noj mje­ri da ra­ši­re i oja­ča­ju. Upra­vo to je, po nji­ho­vim ob­ja­šnje­nji­ma, bio raz­log da je Sto­jan No­va­ko­vić bio 1891. go­di­ne opo­zvan iz Ca­ri­gra­da i na nje­go­vo mje­sto po­sta­vljen ge­ne­ral Sa­va Gru­jić ko­ji je uži­vao zna­čaj­nu po­dr­šku u Ru­si­ji.
No­va­ko­vić je vra­tiv­ši se u Be­o­grad bio iz­vje­sno vri­je­me iz­van dr­žav­ne slu­žbe ali je za­to pa­žlji­vo pra­tio zbi­va­nja na po­li­tič­koj sce­ni po­seb­no u par­tij­skom ži­vo­tu ze­mlje. Ni­je bio iz­ne­na­đen sve ja­čim pri­ti­skom mla­dog kra­lja na ra­di­ka­le i u tom ci­lju fa­vo­ri­zo­va­nja li­be­ra­la. Na mar­tov­skim iz­bo­ri­ma 1893. go­di­ne iako su i li­be­ra­li i na­pred­nja­ci do­bi­li ma­lo po­sla­ni­ka (na­pred­nja­ci sa­mo dva) zbog po­vje­ra­va­nja vla­de li­be­ra­li­ma, na­pred­nja­ci i ra­di­ka­li na­pu­sti­li su skup­šti­nu ko­ja je ta­ko osta­la bez opo­zi­ci­je. Bi­la je to pra­va pri­li­ka za kra­lja Alek­san­dra da dr­žav­nim uda­rom raz­ju­ri na­mje­sni­ke i mi­ni­stre i da uzme vlast u svo­je ru­ke. Na no­vim iz­bo­ri­ma ko­ji su od­mah usli­je­di­li, i na ko­ji­ma su po­bjed­ni­ci bi­li ra­di­ka­li, No­va­ko­vi­će­vi na­pred­nja­ci do­bi­li su ne­što vi­še po­sla­ni­ka (je­da­na­est) a on sam bio je me­đu nji­ma. Na pr­voj jun­skoj sjed­ni­ci skup­šti­ne No­va­ko­vić je po­sve­tio svo­je iz­la­ga­nje eko­nom­skom po­lo­ža­ju Sr­bi­je u svi­je­tlu nje­nih ne­po­volj­nih tro­vin­skih ugo­vo­ra za­klju­če­nih 1881. i 1892. go­di­ne sa Austro-Ugar­skom. Za pr­vi ugo­vor ka­zao je da su srp­ski pre­go­vo­ra­či ima­li „sa­blju za vra­tom”, ali da su ga mo­ra­li za­klju­či­ti po sva­ku ci­je­nu u in­te­re­su po­bolj­ša­nja srp­skog iz­vo­za. Ve­li­ku na­du po­la­ga­li su ta­da u gra­đe­nje že­lje­zni­ca, a vje­ro­va­lo se da će po­sli­je de­set go­di­na na ko­li­ko je ugo­vor va­žio, pri­li­ke za Sr­bi­ju bi­ti po­volj­ni­je. No­va­ko­vić, me­đu­tim, ni­je mo­gao sa­kri­ti svo­je raz­o­ča­ra­nje zbog to­ga što ni no­vi ugo­vor iz 1892. ni­je bio kva­li­tet­no bo­lji od pr­vog bez ob­zi­ra na pro­mi­je­nje­no sta­nje. To je pri­pi­si­vao i gre­ška­ma ko­je je uči­ni­la srp­ska stra­na u to­ku pro­te­klih de­set go­di­na. Tra­žio je za­to da se ra­di na to­me da sle­de­ći ugo­vor bu­de bo­lji ali je znao da će sve za­vi­si­ti od to­ga da li će Sr­bi­ja vo­di­ti ‘’bo­lju po­li­ti­ku’’. Bi­la je to svo­je­vr­sna kri­ti­ka do­ta­da­šnje zva­nič­ne po­li­ti­ke.
No­va­ko­vić je bio, isto ta­ko, sve do bur­nih zbi­va­nja u Sr­bi­ji to­kom 1894. go­di­ne, pri­je sve­ga no­vog dr­žav­nog uda­ra kra­lja Mi­la­na i kra­lja Alek­san­dra, pro­mje­ne usta­va i vla­de, i nji­ho­vog sve ve­ćeg ras­po­lo­že­nja da se oslo­bo­de ra­di­ka­la i pri­bli­že na­pred­nja­ci­ma, kao i te­ške eko­nom­ske si­tu­a­ci­je u ze­mlji ko­ju je tre­ba­lo pod hit­no sre­di­ti. On je ta­da bio pred­sjed­nik Dr­žav­nog sa­vje­ta i za­stup­nik še­fa Na­pred­ne stran­ke Mi­lu­ti­na Ga­ra­ša­ni­na ko­ji je bio po­sla­nik u Pa­ri­zu. Pri­hva­tio je, me­đu­tim, po­nu­du kra­lja Alek­san­dra da sa­sta­vi svo­ju vla­du od ko­je se mo­glo oče­ki­va­ti da će do­pri­ni­je­ti sta­bi­li­zo­va­nju sta­nja u ze­mlji. Imao je plan da svoj man­dat is­ko­ri­sti da pre­u­re­di upra­vlja­nje ze­mljom uma­nji­va­njem auto­ri­te­ta vla­da­ra, ogra­ni­če­njem sa­mo­u­prav­nih ten­den­ci­ja ka­rak­te­ri­stič­nih za pret­hod­nu ra­di­kal­sku upra­vu, uve­de cen­tra­li­za­ci­ju u ze­mlji i oja­ča ulo­gu Skup­šti­ne ko­ja bi se sa­sto­ja­la od dva do­ma i još niz mje­ra. Sve to uči­nio bi na osno­vu no­vog dr­žav­nog usta­va ko­ji bi za­tim do­nio. Cio taj pro­gram za­dat pod na­slo­vom Je­dan srp­ski mi­ni­star­ski pro­gram pri­hva­tio je kralj u ju­lu 1895. go­di­ne po­što je to bio uslov da Sto­jan No­va­ko­vić sa­sta­vi svo­ju vla­du.
(NA­STA­VI­ĆE SE)