Pi­še: Ve­se­lin La­za­re­vić


Ga­vri­lo Prin­cip je po­ti­cao iz si­ro­ma­šne srp­ske po­ro­di­ce. Pri­pa­dao je or­ga­ni­za­ci­ji „Mla­da Bo­sna”, ko­ja se za­la­ga­la za oslo­bo­đe­nje i uje­di­nje­nje ju­žno­slo­ven­skih na­ro­da.
Mje­sec i po da­na pri­je ne­go što je ozna­čio po­če­tak Pr­vog svjet­skog ra­ta, me­ci­ma is­pa­lje­nim u austro­u­gar­skog pre­sto­lo­na­sled­ni­ka Fran­ca Fer­di­nan­da, Ga­vri­lo je no­sio vi­je­nac bo­san­ske re­vo­lu­ci­o­nar­ne omla­di­ne na sa­hra­ni ču­ve­nog knji­žev­nog kri­ti­ča­ra Jo­va­na Sker­li­ća.
On i osta­li za­vje­re­ni­ci su se pri­pre­ma­li u Be­o­gra­du. Svje­do­če­nja ka­žu da je na vje­žba­ma ga­đa­nja u be­o­grad­skoj šu­mi sva­ki me­tak Mla­do­bo­sa­na­ca pro­ma­šio me­tu...
Mi­loš Cr­njan­ski je pje­vao jed­nu no­vu, dru­ga­či­ju ro­do­lju­bi­vu po­e­zi­ju, u ko­joj je ospo­rio onu ve­li­či­nu i sjaj Ne­ma­njić­kog dvo­ra, i sred­njo­vje­kov­nog mi­ljea ko­ji su vo­lje­li, u svo­joj ro­do­lju­bi­voj po­e­zi­ji, na je­dan re­kla­mer­ski na­čin, u ko­je su spa­da­li Jo­van Du­čić i Mi­lan Ra­kić.
Već ta­da je re­kao: „Haj­duč­ke kr­vi nek se ori cik, u bi­ci di­šte vi­dov­dan­ski hram”, ima­ju­ći u vi­du lič­nost i dje­lo Ga­vri­la Prin­ci­pa.
Lik Ita­ke no­si di­men­zi­ju uža­sa rat­nog u Vi­dov­dan­skim pje­sma­ma, ko­je su, pri­je sve­ga, pje­sme no­vog Vi­dov­da­na, a ne ko­sov­skog. Da­kle, Pr­vog svjet­skog ra­ta i Ga­vri­la Prin­ci­pa, sa sla­vlje­njem si­ro­ti­nje i Ga­vri­la Prin­ci­pa, ko­ji je, ka­ko ka­že, sa­sta­vio se­bi ime an­đe­la i ime prin­ca.
Cr­njan­skog stav pred­sta­vlja ve­li­ku pro­vo­ka­ci­ju u to vri­je­me. Ma­da su Prin­cip i Mla­do­bo­san­ci u Ju­go­sla­vi­ji sla­vlje­ni kao he­ro­ji, mla­da kra­lje­vi­na Ju­go­sla­vi­je po­ku­ša­va da se ute­me­lji na na­sle­đu Ne­ma­njić­ke dr­ža­ve. Da svoj le­gi­ti­mi­tet pro­na­đe u vre­me­nu moć­nih sred­njo­vje­kov­nih kra­lje­va i ca­re­va. Či­ja se vlast pro­sti­ra­la sve do Pe­lo­po­ne­za.
Mi­loš Cr­njan­ski ovo na­sle­đe na po­čet­ku od­bi­ja, sla­ve­ći, uglav­nom, se­ljač­ke na­rod­ne slo­je­ve i he­ro­je po­te­kle iz njih, kao što su Ka­ra­đor­đe i Ga­vri­lo Prin­cip.
Cr­njan­ski je, u Vi­dov­dan­skim pje­sma­ma, na­pao vi­dov­dan­sku ide­o­lo­gi­ju, ko­ja je u tom vre­me­nu bi­la ne­ki ob­lik zva­nič­ne dr­žav­ne ide­o­lo­gi­je.
Knji­žev­ni kri­ti­ča­ri su ga oštro kri­ti­ko­va­li po­vo­dom Ita­ke. Či­ta­ju­ći, da ka­žem, ne­ku vr­stu de­to­ni­za­ci­je sta­rog Vi­dov­da­na, do­ži­vlja­va­li su to pri­lič­no dra­ma­tič­no. Iskre­no, ni­je bi­lo la­ko to shva­ti­ti. I da­nas kad ču­je­te – Ne bo­li me, Gra­ča­ni­ce vi­še ne­ma.
Me­đu­tim, tre­ba zna­ti da Mi­loš ni­je na­pao vi­dov­dan­ski ide­ju kao ide­ju ko­sov­skog opre­dje­lje­nja, već jed­nu vr­stu iz­ve­de­ne for­me ko­ja je for­mi­ra­la ide­o­lo­gi­ju i ko­ri­sti­la je za raz­ne ob­li­ke dru­štve­nog, kul­tur­nog i umjet­nič­kog ogra­ni­ča­va­nja.
Mi­šlje­nja smo da je Cr­njan­ski u tim sti­ho­vi­ma is­ka­zao je­dan re­volt ka­rak­te­ri­sti­čan za ge­ne­ra­ci­ju ko­joj pri­pa­da.
Mi­loš Cr­njan­ski ni­je sa­mo na­pa­dan zbog svo­jih pro­vo­ka­tiv­nih po­li­tič­kih sta­vo­va. Zbog spe­ci­fič­ne upo­tre­be in­ter­punk­ci­je če­sto je bio ismi­ja­van. Ni oso­be­ni je­zik ko­jim se slu­žio ni­je od­mah pri­hva­ćen sa ra­zu­mi­je­va­njem.
Je­zik je otadž­bi­na knji­žev­no­sti. Ni­šta dru­go ni­je otadž­bi­na, ne­go je­zik. Pi­sci ako ne vla­da­ju je­zi­kom, ne vla­da­ju ni­čim.
Ko je či­tao Mi­lo­še­ve ra­ne pri­če pri­mi­je­ti­će da on taj je­zik nje­gu­je ta­ko da sve je­zič­ke gre­ške po­sta­ju, za­pra­vo, an­to­lo­gij­ske gre­ške. Sve to dje­lu­je sim­pa­tič­no. Slo­bod­no mo­že­mo re­ći da je Mi­loš je­di­ni, po­sli­je Nje­go­ša, iz­gra­dio svoj stil, svi osta­li pi­sci sa­mo na­do­gra­đu­ju ne­što što već po­sto­ji, što je i nor­mal­no.
Mo­ram da na­po­me­nem da su či­stin­ci sma­tra­li da ro­go­bat­no­sti u je­zi­ku ima­ju i Bo­ra Stan­ko­vić, Ja­ša Ig­nja­to­vić. A sa­da su je­zik Bo­re i Ja­še po­sta­li ka­non za srp­ski knji­žev­ni je­zik.
Cr­njan­ski 1920. go­di­ne ob­ja­vlju­je „Pri­če o mu­škom”, a u sle­de­ćih pet go­di­na se po­ja­vlju­ju ne­ka od nje­go­vih naj­slav­ni­jih dje­la, krat­ki ro­man „Dnev­nik o Čar­no­je­vi­ću” i ve­li­ke po­e­me „Stra­ži­lo­vo” i „Ser­bi­ja”.
U „Dnev­ni­ku o Čar­no­je­vi­ću” Cr­njan­ski se ja­vlja sa svo­jim kla­sič­nim me­lan­ho­lič­nim to­nom jed­ne čo­vje­ko­ve bes­ko­ri­je­no­sti, i to je ne­što što je sa­gla­sno sa „Stra­ži­lo­vom”, u ko­jem po­ka­zu­je svu ras­ko­šnost me­lo­di­o­zno­sti sti­ha, da­ju­ći ve­li­ku po­e­mu srp­skoj li­te­ra­tu­ri.
U „Ser­bi­ji”, 1925. go­di­ne, Cr­njan­ski nam da­je jed­nu re­pre­zen­ta­tiv­nu pje­smu, ro­do­lju­bi­vog usmje­re­nja na pot­pu­no no­vi na­čin. Iako u srp­skoj li­te­ra­tu­ri ima si­ja­set ro­do­lju­bi­vih pje­sa­ma, sa­mo kod Cr­njan­skog mo­že­mo da pre­po­zna­mo je­dan me­ta­fi­zič­ki ton. Vr­lo pre­ci­zno se osje­ća u sti­hu „Umre­ću zbog Ser­bi­je, a ni­smo se ni sre­li”. To po­ka­zu­je da je Ser­bi­ja me­ta­fo­ra jed­nog iz­gu­blje­nog do­ma, ko­ji se sa­mo kroz sje­ća­nje, kroz če­žnju, po­ja­vlju­je u svi­je­sti čo­vje­ko­voj. To po­ka­zu­je i da Cr­njan­ski, unu­tar ro­do­lju­bi­vog osje­ća­nja, po­sta­vlja du­blje me­ta­fi­zič­ko osje­ća­nje čo­vje­ko­ve iz­gu­blje­no­sti u svi­je­tu.
(Na­sta­vi­će se)