PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Pr­vih ne­ko­li­ko mje­se­ci No­va­ko­vi­će­va vla­da ba­vi­la se fi­nan­sij­skim pro­ble­mi­ma da bi po­tom do­šao na red po­če­tak iz­ra­de usta­va. Na sjed­ni­ci Na­rod­ne skup­šti­ne u no­vem­bru te go­di­ne kralj je u pre­sto­noj be­sje­di go­vo­rio o po­tre­bi pro­mje­ne usta­va, či­me je da­to ze­le­no svje­tlo da se pret­hod­no na skup­šti­ni od­lu­či da se to­me pri­stu­pi.
Uz rad na sa­či­nja­va­nju stu­di­je o pre­o­bra­ža­ju ze­mlje, če­mu je po­sve­tio do­sta pa­žnje, No­va­ko­vić je raz­vio i sna­žnu na­ci­o­nal­nu po­li­ti­ku usmje­re­nu na oja­ča­va­nje po­lo­ža­ja srp­skog na­ro­da u Sta­roj Sr­bi­ji, a za­tim je bio okre­nut i po­bolj­ša­nju sa­ve­znič­kih od­no­sa sa bal­kan­skim ze­mlja­ma, pri­je sve­ga sa Cr­nom Go­rom. Po­seb­no je, me­đu­tim, va­žno što je po­ka­zi­vao iskre­no ras­po­lo­že­nje da se što ja­če na­slo­ni na Ru­si­ju, či­me bi se pre­sta­lo sa do­ta­da­šnjim austro­fil­stvom u dr­žav­noj po­li­ti­ci ko­me su bi­li na­klo­nje­ni i kralj Alek­san­dar i nje­gov otac. Pred­u­zeo je i niz mje­ra da od­bra­ni ze­mlju od dis­kri­mi­na­tor­skih eko­nom­skih rad­nji Austro­u­gar­ske. U fe­bru­a­ru 1896. go­di­ne u svom iz­la­ga­nju u Na­rod­noj skup­šti­ni upra­vo je sta­vio ak­ce­nat na po­tre­bu eko­nom­ske eman­ci­pa­ci­je Sr­bi­je bez ko­je, ka­ko je re­kao, i sa­ma po­li­tič­ka ne­za­vi­snost mo­že do­ći u pi­ta­nje. Zbog to­ga se na pr­vom mje­stu za­lo­žio za iz­grad­nju ti­moč­ke že­lje­zni­ce. Li­ni­ja ko­ja bi išla od Kla­do­va do Ni­ša, spo­je­na sa ru­mun­skim že­lje­zni­ca­ma, za­pra­vo bi se ve­za­la za bal­kan­sku že­lje­znič­ku mre­žu. Niš bi, po nje­go­vom mi­šlje­nju, mo­gao po­sta­ti sre­di­šnja tač­ka že­lje­zni­ca ko­je bi ve­zi­va­le is­toč­ne evrop­ske že­lje­zni­ce sa Egej­skim mo­rem, a mo­gle bi se oda­tle že­lje­zni­ce cen­tral­ne Evro­pe ve­za­ti sa Ja­dran­skim mo­rem. To bi Sr­bi­ji otvo­ri­lo ne­sme­ta­ni iz­voz što bi za ze­mlju bi­lo od ogrom­nog zna­ča­ja. No­va­ko­vi­će­va po­li­ti­ka je, me­đu­tim, na­la­zi­la sve ma­nje po­dr­ške kod kra­lja Alek­san­dra. Ne­po­sred­no po­što je u de­cem­bru 1896. go­di­ne iz­nio pred Skup­šti­nu „pred­log za dru­go for­mal­no rje­še­nje za pro­mje­nu usta­va”, či­me bi se pri­kraj­či­le sve pret­hod­ne rad­nje za nje­go­vo usva­ja­nje, i po­sla­ni­ci to pri­hva­ti­li, kralj je od­bio da da sa­gla­snost pa se No­va­ko­vić od­lu­čio na pod­no­še­nje ostav­ke. Iako se mo­gu uze­ti u ob­zir još i ne­ki dru­gi raz­lo­zi za opre­dje­lje­nje kra­lja Alek­san­dra i nje­go­vog oca da se iz­nu­di pad No­va­ko­vi­će­ve vla­de, kao, na pri­mjer, od­lu­ka kra­lja Alek­san­dra da bez do­go­vo­ra sa vla­dom od­li­ku­je vi­so­kim srp­skim or­de­nom bo­san­skog mi­ni­stra Ka­la­ja, i to baš u vri­je­me kri­ze u zva­nič­nim srp­sko-austro­u­gar­skim od­no­si­ma, mo­že se slo­bod­no za­klju­či­ti da je po­na­ša­nje Dvo­ra u ustav­nom pi­ta­nju bi­lo u to­me od naj­ve­ćeg uti­ca­ja. To je bio i te­žak uda­rac Na­pred­noj stran­ci ko­ja je bi­la do ta­da u do­brim od­no­si­ma sa di­na­sti­jom Obre­no­vić i pru­ža­la joj po­dr­šku. Svo­je ne­ras­po­lo­že­nje No­va­ko­vić je po­ka­zao i ti­me što je od­mah na­pu­stio Na­pred­nu stran­ku i ob­u­sta­vio i da­lje iz­la­že­nje li­sta Vi­de­lo.
No­va­ko­vić je, me­đu­tim, bez dvo­u­mlje­nja pri­hva­tio 1897. go­di­ne po­nu­du Vla­da­na Đor­đe­vi­ća, ko­ji je bio bli­zak Dvo­ru, da u na­red­ne če­ti­ri go­di­ne po­no­vo pred­sta­vlja Sr­bi­ju u Ca­ri­gra­du, jer ga je to od­vo­di­lo u je­dan po­zna­ti am­bi­jent u ko­jem je kra­jem osam­de­se­tih go­di­na stva­rao osno­ve za na­ci­o­nal­ni rad svo­je ze­mlje me­đu Sr­bi­ma u evrop­skoj Tur­skoj. Bi­la je to pri­li­ka da još ener­gič­ni­je ra­di na ja­ča­nju škol­stva me­đu Sr­bi­ma i da se bo­ri za otva­ra­nje no­vih vla­di­čan­skih mje­sta. Ovo­ga pu­ta su­o­čio se sa ve­li­kim na­si­lji­ma Al­ba­na­ca nad Sr­bi­ma u Sta­roj Sr­bi­ji o če­mu je sa­sta­vio zna­čaj­nu do­ku­men­ta­ci­ju sa či­jim po­da­ci­ma je upo­znao pred­stav­ni­ke si­la u Ca­ri­gra­du. Me­đu­tim, pri­je is­te­ka man­da­ta bio je upu­ćen u lje­to 1900. go­di­ne na po­sla­nič­ko mje­sto u Pa­riz, a po­sli­je sa­mo ne­ko­li­ko mje­se­ci, u no­vem­bru 1900. bio je oda­tle pre­mje­šten u Pe­tro­grad. Ovo po­sled­nje bi­lo je na­ro­či­to va­žno za kra­lja Alek­san­dra zbog nje­go­ve ne­po­pu­lar­ne že­nid­be sa dvor­skom da­mom Dra­gom Ma­šin, zbog če­ga mu je bi­la va­žna po­dr­ška ru­skog ca­ra, a za­tim i ulo­ga ko­ju je u to­me imao da od­i­gra Sto­jan No­va­ko­vić kao lič­nost ve­o­ma uva­ža­va­na u ru­skim po­li­tič­kim kru­go­vi­ma.
Već na po­čet­ku svog man­da­ta u Ru­si­ji No­va­ko­vić se su­o­čio sa ini­ci­ja­ti­vom kra­lja Alek­san­dra da u ci­lju pri­ba­vlja­nja po­dr­ške u ze­mlji pro­mi­je­ni ustav iz 1869. go­di­ne, s tim da bi no­vi, ko­ji bi u iz­vje­snoj mje­ri bio za­sno­van na No­va­ko­vi­će­vom kon­cep­tu iz 1896. i sa pred­vi­đe­na dva do­ma, bio iz­gla­san even­tu­al­nim za­klju­če­njem na­pred­njač­ko-ra­di­kal­skog spo­ra­zu­ma. Kra­lje­vu ide­ju je pri­hva­tio dio na­pred­nja­ka i ra­di­ka­la, ali je No­va­ko­vić ostao iz­van. No­vi ustav iz 1901. go­di­ne ni­je, me­đu­tim, smi­rio unu­tra­šnje sta­nje pa ga je kralj dr­žav­nim uda­rom u apri­lu 1903. go­di­ne su­spen­do­vao. Ni ta­da kao ni pri­je to­ga No­va­ko­vić ni­je imao že­lje za po­li­tič­kim dje­lo­va­njem. Maj­ski pre­vrat 1903. go­di­ne i do­vo­đe­nje di­na­sti­je Ka­ra­đor­đe­vi­ća i vra­ća­nje usta­va iz 1888. go­di­ne je, me­đu­tim, pro­mi­je­ni­lo nje­go­vo ras­po­lo­že­nje iako ni­je odo­bra­vao bru­tal­ni ob­ra­čun sa po­sled­njim Obre­no­vi­ćem. Pri­hva­tio je ide­ju da na­pred­nja­ci uče­stvu­ju na iz­bo­ri­ma za no­vu skup­šti­nu.
(Na­sta­vi­će se)