Pi­še: BUDO SIMONOVIĆ


Mi­lo­mir Ma­rić, ured­nik emi­si­je „Go­li ži­vot“ na be­o­grad­skoj HE­PI te­le­vi­zi­ji, i nje­gov sa­go­vor­nik pop Ve­li­bor Džo­mić na­sta­vi­li su pro­pa­gand­nu pri­ču Gri­go­ri­ja Bo­žo­vi­ća iz nje­go­vog „Plje­valj­skog vje­sni­ka” o Lju­bi­ci Pu­rić i do­da­li joj, po sop­stve­nom iz­bo­ru, ono što im od­go­va­ra – nji­ma i sa­da, oči­gled­no, još ne­ki­ma – ka­že pr­vo­bo­rac i rat­ni drug ove po­zna­te No­vo­va­ro­šan­ke, Di­ko Pe­ja­to­vić.
– Ja ve­o­ma do­bro znam i rat­ni i po­rat­ni ži­vot­ni put Lju­bi­ce Pu­rić – do­da­je Pe­ja­to­vić – iako smo se ri­jet­ko sre­ta­li, uglav­nom na ne­kim za­jed­nič­kim sku­po­vi­ma bo­ra­ca. Ka­da sam osam­de­se­tih go­di­na pro­šlo­ga vi­je­ka raz­mi­šljao i od­lu­či­vao se da pi­šem o že­na­ma no­vo­va­ro­škog kra­ja u NOB, imao sam po­tre­bu da u ci­lju pri­ku­plja­nja po­da­ta­ka, pred­lo­ga i su­ge­sti­ja, raz­go­va­ram i kon­sul­tu­jem se sa što ve­ćim bro­jem pr­ven­stve­no rat­nih dru­ga­ri­ca iz tog kra­ja. Lju­bi­ca je, sa raz­lo­gom, bi­la me­đu pr­vi­ma. Bi­la je, či­ni mi se, odu­še­vlje­na ide­jom da se na­pi­še ta­kva knji­ga. Pru­ži­la mi je zna­čaj­nu po­moć, bi­la čak i re­cen­zent i go­vo­ri­la na pro­mo­ci­ji te knji­ge.
Pr­va je or­ga­ni­zo­va­na u Do­mu kul­tu­re u No­voj Va­ro­ši, 8. mar­ta 1987. go­di­ne i ni­kad je ne­ću za­bo­ra­vi­ti upra­vo zbog go­vo­ra Lju­bi­ce Pu­rić – ka­zu­je da­lje Di­ko Pe­ja­to­vić. – Kad je po­če­la go­vo­ri­ti o svo­jim pa­lim dru­ga­ri­ca­ma Da­ni i Ve­ri­ci Ta­no­vić, Ka­ji i Na­ti Ka­ra­ma­ti­je­vić, Pa­ši Mu­sić, Na­ta­ši Ste­vo­vić..., ko­je su gor­do ko­ra­ča­le par­ti­zan­skim sta­za­ma i ju­nač­ki gi­nu­le, i oni­ma što su pod čet­nič­kim ka­ma­ma pa­da­le uz­dig­nu­te gla­ve – Kri­sta i Le­na Ste­vo­vić, Pe­ru­ni­ka Pu­rić, Mi­la Ko­va­če­vić..., su­ze su joj po­če­le da li­ju niz li­ce. U pre­pu­noj sa­li ta­jac. Se­la je po­tom po­red me­ne i bri­šu­ći su­ze, ti­ho re­kla: „Obru­ka me, ras­pla­ka me pred ovo­li­ko na­ro­da!“ Po­že­lio sam da joj apla­u­di­ram za ri­je­či i su­ze, ali ni­sam. Sa­mo sam joj re­kao: svi mi, na sva­kom mje­stu, za ovi­ma ko­je si po­me­nu­la tre­ba da pu­sti­mo su­zu.
Od oko 90 Zla­tar­ki, par­ti­zan­ki ko­je su u ra­tu no­si­le pu­šku o ra­me­nu, a ja ih sve po­mi­njem u knji­zi, ne­ko­li­ko njih – Ra­di­voj­ka Ra­do­vić, Mi­le­na Bu­če­vac, Sto­ja Mla­đe­no­vić..., ima­le su kao i Lju­bi­ca Pu­rić, tu gor­ku sud­bi­nu da gle­da­ju ili da ču­ju puc­nje pu­ša­ka upe­re­nih u nji­ho­vu bra­ću – ka­že Pe­ja­to­vić i pri­sje­ća se ka­ko je i sa­bor­ce Ra­do­ji­cu Ava­li­ća i No­va­ka Đu­ki­ća lič­no tje­šio i dr­žao ih is­pod ru­ke dok su gle­da­li nji­ho­vu stri­je­lja­nu bra­ću. – Sve to, mo­žda i onaj Plje­valj­ski „ve­snik“ iz 1942. go­di­ne, stvo­ri­li su kod me­ne od­nos po­seb­ne osje­tlji­vo­sti pre­ma na ta­kav na­čin po­vri­je­đe­nim mo­jim rat­nim dru­ga­ri­ca­ma i dru­go­vi­ma – ka­že Di­ko Pe­ja­to­vić, ogor­čen zbog po­ku­ša­ja da se te tra­ge­di­je zlo­u­po­tri­je­be i ba­ci lja­ga na svje­tla ime­na, pr­ven­stve­no nje­go­vih odav­no već mr­tvih rat­nih dru­go­va.
– Zna­ju­ći da je Mir­ko Ću­ko­vić uče­stvo­vao u isle­đi­va­nju i su­đe­nju stri­je­lja­nim u Ra­do­i­nji no­vem­bra 1941. go­di­ne, raz­go­vao sam svo­je­vre­me­no i sa njim o to­me – do­da­je Pe­ja­to­vić. – In­te­re­so­va­lo me baš Lju­bi­či­no dr­ža­nje. Re­kao mi je – po­ku­ša­ću da ga što vjer­ni­je ci­ti­ram: mi se ni­smo ko­le­ba­li oko nji­ho­vih kri­vi­ca, naj­te­že nam je bi­lo zbog Lju­bi­ce; ona je sa na­ma, ona je na­ša dru­ga­ri­ca; zva­li smo je i raz­go­va­ra­li sa njom, re­kla je – ja sam oda­bra­la svoj put, ja sam sa va­ma i sva­ku od­lu­ku, i onu ko­ja se od­no­si na mog bra­ta, ja ću pri­hva­ti­ti, ali znaj­te – on je moj brat i ja ću ga ža­li­ti do kra­ja ži­vo­ta...
– Ja Mir­ku ap­so­lut­no vje­ru­jem – ve­li Pe­ja­to­vić. –Je li Lju­bi­ca mo­gla dru­ga­či­je? Mi­slim da ni­je. Kad je ču­la od­lu­ku, ona je sa ne­iz­mjer­nom tu­gom po­no­vi­la: on je moj brat, ža­li­ću ga dok sam ži­va... To je naj­vi­še što je u tom tre­nut­ku i tim okol­no­sti­ma mo­gla. Upr­kos svom se­strin­skom bo­lu, ona ni­je mo­gla da iz­da sa­mu se­be, svo­ju ide­ju i oda­bra­ni put. Iz­gu­bi­la je bra­ta, ni­je mo­gla, ni­ti htje­la da iz­gu­bi i se­be. Eti­ka vre­me­na u ko­me su pod­no­še­ne žr­tve za ide­ju, ima svo­ju traj­nu vri­jed­nost. Ta­kva je bi­la i osta­la u mo­jim sje­ća­nji­ma Lju­bi­ca Pu­rić i svi Ma­ri­ći i Džo­mi­ći na ovom svi­je­tu ne mo­gu upr­lja­ti njen lik...
Sju­tra: ONA JE ĆU­TA­LA I PLA­KA­LA