Pi­še: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić - Film­ski i TV re­di­telj

Štro­hajm ni­je osje­ćao ni­ka­kvu po­tre­bu da bu­de oba­zriv pre­ma svim onim teh­nič­kim, umjet­nič­kim ili mo­ral­nim ogra­ni­če­nji­ma ko­jih su se go­to­vo skru­pu­lo­zno dr­ža­li mno­gi ame­rič­ki re­di­te­lji. Bio je su­vi­še za­o­ku­pljen svo­jim vi­đe­njem svi­je­ta unu­tra­šnjim po­ni­ra­njem u ljud­ske in­stink­te, tra­ga­njem za ži­vot­nim isti­na­ma i što cje­lo­vi­ti­jim sa­dr­ža­jem, da bi mi­slio na ono što se mo­že de­si­ti po­sli­je sni­ma­nja. Ma ko­li­ko da je bio ne­za­do­vo­ljan sud­bi­nom svo­jih pr­vih fil­mo­va, ni­je se pre­da­vao i upor­no je ko­ri­stio sva­ku pri­li­ku da is­ka­že svo­ju strast i mi­sao kroz ob­li­ko­va­nje po­je­di­nih sce­na i si­tu­a­ci­ja. Bio je ubi­je­đen da sva svo­ja uz­bu­đe­nja mo­ra da is­ka­že što pot­pu­ni­je, da ot­kri­je i ob­ja­sni sve ono do če­ga mu je sta­lo i da u toj pro­jek­ci­ji unu­tra­šnjih vi­zi­ja ne smi­je da se oba­zi­re na tre­nut­ne pri­li­ke ko­je ga okru­žu­ju ni na kon­ven­ci­je ko­je pro­ži­ma­ju i sa­mu re­al­nost u či­jem se do­me­nu i svo­jim fil­mom na­la­zi. Ova upor­nost ni­jed­nog ča­sa ni­je mo­gla da se po­is­to­vi­je­ti sa prak­som – i ni­kad se ni­je ba­vio smi­slom ko­ji su se­bi pri­da­va­li po­je­di­ni re­di­te­lji, gru­pe i po­kre­ti.
Film mo­ra da nad­ra­ste svo­ju osno­vu i da za­đe u oblast du­ha ako že­li da se­bi obez­bi­je­di po­sto­ja­nje u na­šoj svi­je­sti i sa­moj umjet­no­sti. Zbog to­ga je sma­trao da je re­di­telj uvi­jek osu­đen na sa­mo­ću i da nje­go­vo dje­lo, ako že­li da do­seg­ne do pra­ve auten­tič­no­sti, mo­ra bi­ti ja­če i pu­ni­je i od sa­mog ži­vo­ta ko­ji ga in­spi­ri­še. Lič­no je bio za­in­te­re­so­van za od­re­đe­nu vr­stu fil­mo­va i ni­je bio sklon kom­pro­mi­si­ma, bio je neo­sje­tljiv na za­htje­ve ko­mer­ci­jal­ne pro­duk­ci­je i sve je pod­re­đi­vao svo­joj re­di­telj­skoj in­di­vi­du­al­no­sti i svom do­ži­vlja­ju fil­ma.
Otud stal­na su­ko­blja­va­nja sa za­ko­ni­to­sti­ma, teh­nič­kim uslov­no­sti­ma, eko­nom­skim mo­guć­no­sti­ma i po­tre­ba­ma ho­li­vud­ske pro­duk­ci­je. Že­lio je da ra­di sa pro­du­cent­skim fon­do­vi­ma i naj­bo­ljom teh­ni­kom, ali je isto­vre­me­no i ne­gi­rao nji­ho­ve in­te­re­se u film­skom stva­ra­la­štvu. Štro­hajm je bio ubi­je­đen da pra­vi fil­mo­ve po sop­stve­nom ubje­đe­nju i ra­di lič­nih stva­ra­lač­kih ubje­đe­nja i sva­ki nje­gov ka­dar kao da je raz­bi­jao ilu­zi­je onih ko­ji su vje­ro­va­li da se u fil­mu sti­ču naj­ra­zli­či­ti­ji in­te­re­si. Do­zvo­li­ti da se sva­ko upli­će u film zna­či­lo je pre­pu­sti­ti nje­go­vu struk­tu­ru anar­hji u ko­joj je te­ško do­seg­nu­ti do pra­vog sti­la u iz­ra­zu. Ako re­di­telj us­pi­je da sa­ču­va film od tu­đih uti­ca­ja, mo­gu­će je da se u nje­mu po­ja­ve vri­jed­no­sti i iz­dig­ne na ni­vo pra­ve umjet­no­sti. In­du­strij­ski film tra­ži kon­fek­ci­ju i pod­re­đi­va­nje uku­su ma­sov­ne pu­bli­ke, a to po Štro­haj­mu zna­či pot­pu­nu ne­u­tra­li­za­ci­ju lič­nih te­žnji. Pre­ma to­me, onaj ko že­li da ostva­ri jed­no slo­bod­no i pot­pu­no dje­lo mo­ra da shva­ti da mu je je­di­na šan­sa u iz­bje­ga­va­nju po­kor­no­sti i pre­tva­ra­nju pro­jek­ta u iz­ra­zu su­bjek­tiv­ne vo­lje. To ni­je zna­či­lo bje­ža­nje od stvar­no­sti, od mo­ral­nih di­le­ma i so­ci­jal­nih kon­fli­ka­ta po­me­nu­tog do­ba već shva­ta­nje da se sa­mo kroz sop­stve­nu kre­a­ci­ju mo­že do­ći do slo­bod­nog i pot­pu­nog iz­ra­za. Štro­hajm je za svo­ja ubje­đe­nja na­la­zio pot­po­ru u fil­mo­vi­ma Dej­vi­da Vor­ka Gri­fi­ta, Čar­li­ja Ča­pli­na i ve­li­kih re­a­li­sta i na­tu­ra­li­sta de­vet­na­e­stog vi­je­ka, a po­seb­no pi­sa­ca Ono­re de Bal­za­ka i Emi­la Zo­le. On je iz­nad sve­ga ci­je­nio re­a­li­zam u pred­sta­vlja­nju stva­ri, ko­rekt­nost u iz­no­še­nju či­nje­ni­ca, mi­sao pro­že­tu mo­ral­nim ubje­đe­nji­ma i sve je to sma­trao osnov­nim uslo­vi­ma vje­ro­do­stoj­no­sti sa­me film­ske sli­ke.
(Na­sta­vi­će se)