Pi­še: BUDO SIMONOVIĆ

Po­što sam pri­ku­pio sve ove po­dat­ke i iz­ja­ve ne­po­sred­nih svje­do­ka, sa­bo­ra­ca i sa­vre­me­ni­ka tih do­ga­đa­ja, po­no­vo sam se obra­tio pa­ro­hu pod­go­rič­kom, pro­to­je­re­ju sta­vro­fo­ru dr Ve­li­bo­ru Džo­mi­ću, ko­ji je iz­go­vo­rio ovu op­tu­žbu, da pro­vje­rim da li je i gdje u me­đu­vre­me­nu, mo­žda, ob­ja­vio pri­ču o par­ti­zan­ki „Pu­rić­koj iz No­ve Va­ro­ši”, ko­ja je, po nje­go­voj pri­či, po­či­ni­la ta­ko stra­vi­čan, ne­ču­ven bra­to­u­bi­lač­ki zlo­čin.
Od­go­vo­rio mi je da je tu pri­ču bio pred­vi­dio za če­tvr­ti još neo­bja­vlje­ni tom svo­je „isto­ri­je” o stra­da­nju srp­ske cr­kve od ko­mu­ni­sta, ali da on ni­je još štam­pan, i upu­tio me da po­drob­ni­je po­dat­ke o to­me po­tra­žim u dru­gom to­mu knji­ge „Ge­ne­ral Mi­lan Ne­dić”, ko­ju je Ne­di­ćev se­strić Sta­ni­slav Kra­kov ob­ja­vio u Min­he­nu 1968. go­di­ne, knji­ge ko­ja je, uz pr­vi tom iz 1963, pri­je ko­ju go­di­nu štam­pa­na i u Be­o­gra­du.
Sta­ni­slav Kra­kov, „srp­ski ofi­cir, no­vi­nar, pi­sac i film­ski re­di­telj”, ko­ji je kra­jem Dru­gog svjet­skog ra­ta, u op­štoj bje­ža­ni­ji i me­te­žu ko­ji je na­stao kad je Hi­tle­ro­va osva­jač­ka ma­ši­na obr­nu­la niz br­do, uspio da pod sku­tom Nje­ma­ca umak­ne iz Ju­go­sla­vi­je, ob­ja­vio je dvo­tom­nu sla­vo­poj­ku svom uja­ku Mi­la­nu Ne­di­ću, ve­li­kom „spa­si­te­lju” i „do­bro­tvo­ru” srp­sko­ga na­ro­da, pra­ve­ći od nje­ga ne­pre­va­zi­đe­nog hu­ma­ni­stu i an­ti­fa­ši­stu, čo­vje­ka zbog ko­jeg je Hi­tler imao ne­sa­ni­cu i bo­lje­la ga gla­va vi­še ne­go od svih osta­lih na Bal­ka­nu.
U dru­gom to­mu tih dnev­nič­kih za­pi­sa (stra­na 92. i 93), od­no­sno u po­gla­vlju „Bor­be za Is­toč­nu Bo­snu i San­džak”, Kra­kov opi­su­je i svoj bo­ra­vak u No­voj Va­ro­ši ko­ju su po­čet­kom fe­bru­a­ra 1942. go­di­ne za­u­ze­li čet­ni­ci, ne­di­ćev­ci i ljo­ti­ćev­ci. Opi­su­ju­ći „ko­mu­ni­stič­ku oku­pa­ci­ju”, „naj­cr­nji pe­ri­od isto­ri­je No­ve Va­ro­ši, ko­joj ni­ka­kav osva­jač kroz ve­ko­ve, od pr­vog tur­skog pa do po­sled­njeg ita­li­jan­skog, ni­je to­li­ko zla na­neo kao Ti­to­vi par­ti­za­ni”, Kra­kov tvr­di da su oni vr­ši­li ma­sov­ne zlo­či­ne „nad svim Sr­bi­ma, kao i Pa­ve­li­će­ve usta­še”. Uz to i da je nji­ho­va „pa­kle­na pro­pa­gan­da mr­žnje za­vr­bo­va­la kao dže­lat­ske po­moć­ni­ke mno­ge pri­mi­tiv­ne lju­de, pa i že­ne, u ko­ji­ma su pod­sta­kli nji­ho­ve sa­di­stič­ke na­go­ne”. Da bi pot­kri­je­pio ove tvrd­nje, ne na­vo­de­ći ni­jed­no je­di­no ime ili ka­kav dru­gi pro­vjer­lji­vi po­da­tak, Kra­kov pi­še ka­ko je tog da­na, u glav­noj no­vo­va­ro­škoj uli­ci, na­i­šao na te­ško ra­nje­nu sta­ri­ju že­nu, ko­ja je iz­di­sa­la u go­mi­li kr­pa, a da ni­ko ni­je hteo ni da joj pri­đe, a ka­mo­li po­mog­ne. Kad se po­bu­nio zbog to­ga i htio on da joj po­mog­ne, „je­dan čo­vjek” mu je ob­ja­snio da je ta že­na „naj­ve­ći zlo­či­nac ko­ga je No­va Va­roš me­đu svo­jim sta­nov­ni­štvom ima­la”, da je to zla ma­će­ha ko­ja je na naj­stra­vič­ni­ji na­čin umo­ri­la jed­nog od dvo­ji­ce pa­sto­ra­ka, ko­ji su, za raz­li­ku od dva nje­na si­na par­ti­za­na, oti­šli u čet­ni­ke:
„Pri­je ne­ki dan – pre­no­si Kra­kov pri­ču svog ne­i­me­no­va­nog sa­go­vor­ni­ka – ko­mu­ni­sti su uhva­ti­li jed­nog nje­nog pa­stor­ka i pre­da­li su joj ga da mu ona su­di. Zna­te li šta je ona po­či­ni­la? Ve­za­la ga je do­bro ko­nop­ci­ma, sta­vi­la mu no­ge u ba­krač ko­ji je bio na va­tri i on­da mu je ži­vom ku­va­la no­ge sve dok ni­je iz­dah­nuo od stra­ho­vi­tih mu­ka!”
A da bi pri­ča bi­la uvjer­lji­vi­ja, Kra­kov tvr­di, da su baš u tom tre­nut­ku uli­com na­i­šla če­ti­ri čet­ni­ka ko­ji su u ne­kom će­be­tu no­si­li mr­tva­ca. Sa­go­vor­nik mu je, na­vod­no, ob­ja­snio da je upra­vo to taj ve­li­ko­mu­če­nik ko­jem je zla ma­će­ha na ta­kav na­čin ži­vot od­u­ze­la:
„Is­pod tog po­kri­va­ča vi­ri­li su pa­trlj­ci zgr­če­nih, do­i­sta ku­va­nih ljud­skih no­gu” – do­da­je Kra­kov i ob­ja­šnja­va da je „vje­šti­cu-ma­će­hu” ko­ja mu je na ta­kve mu­ke sta­vi­la bra­ta, čim su čet­ni­ci za­u­ze­li No­vu Va­roš, pro­na­šao dru­gi pa­sto­rak, brat ubi­je­nog, i tu na uli­ci je utu­kao kun­da­kom od pu­ške.
I po­red pot­pu­ne be­smi­sle­no­sti i ne­lo­gič­no­sti ove gro­zo­mor­ne pri­če, ne­po­du­pr­te ni­jed­nim si­gur­nim po­dat­kom, ni­jed­nim ime­nom, ras­pi­ti­vao sam se, ali u No­voj Va­ro­ši ni­sam sreo ni­ko­ga ko je ma­kar čuo za ne­ki sli­čan do­ga­đaj, za je­dan ta­ko svi­rep i ne­ču­ven zlo­čin.

Sju­tra: NI­TI MU JE SU­DI­LA,
NI­TI GA JE UBI­LA