Pi­še: BUDO SIMONOVIĆ


Ov­de je ne­sum­nji­vo reč o no­vo­va­ro­škom pro­ti Ili­ji Pu­ri­ću u či­joj se po­ro­di­ci za vre­me Dru­gog svet­skog ra­ta za­i­sta je­ste do­go­dio tra­gič­ni po­ro­dič­ni ras­kol – ka­že Di­ko Pe­ja­to­vić, ko­men­ta­ri­šu­ći tvrd­nje pa­ro­ha pod­go­rič­kog Ve­li­bo­ra Džo­mi­ća da je pro­ti­na ćer­ka, par­ti­zan­ka Lju­bi­ca, ubi­la bra­ta „iš­ču­pa­la mu sr­ce i za­i­gra­la ko­lo“, od­no­sno za­pis o to­me Sta­ni­sla­va Kra­ko­va, se­stri­ća Mi­la­na Ne­di­ća, na ko­ji se Džo­mić po­zi­va.
– Pro­ta Ili­ja je­ste imao si­na sve­šte­ni­ka – Vi­to­mi­ra, ko­ji je bio naj­sta­ri­ji od de­ce i ni­je se me­šao u po­li­ti­ku. Sa se­strom Lju­bi­com je do kra­ja ži­vo­ta ostao u brat­skim od­no­si­ma – tvr­di Pe­ja­to­vić i sje­ća se ka­ko su po­sli­je ra­ta njih dvo­je za­jed­no do­la­zi­li i kod nje­ga u Bi­stri­cu. – U ovoj pri­či se, da­kle, ne ra­di o Lju­bi­či­nom bra­tu, sve­šte­ni­ku Vi­to­mi­ru, ka­ko tvr­di Kra­kov, već o bra­tu Va­si­li­ju, stu­den­tu, ko­ji se od pr­vog da­na opre­de­lio za čet­nič­ki po­kret, a već je opi­sa­no ka­ko je za­vr­šio i ka­kvu je ulo­gu u sve­mu to­me ima­la nje­go­va se­stra Lju­bi­ca – ka­že Pe­ja­to­vić.
Ko­nač­no, osta­lo je za­pi­sa­no i šta je i ka­ko i sa­ma Lju­bi­ca Pu­rić go­vo­ri­la o se­bi i svo­ji­ma, o tra­ge­di­ji svo­je po­ro­di­ce i ra­na­ma na nje­nom sr­cu ko­je ni­ka­da, do kra­ja ži­vo­ta, ni­su za­ce­li­le (osim bra­ta Va­si­li­ja, Lju­bi­ca Pu­rić je ne­što ka­sni­je na iden­ti­čan na­čin iz­gu­bi­la i se­stru Raj­nu – i nju je, kao ne­po­pra­vlji­vog ide­o­lo­škog pro­tiv­ni­ka, od­neo i pro­gu­tao re­vo­lu­ci­o­nar­ni val).
U jed­nom in­ter­vjuu, ko­ji je Lju­bi­ca Pu­rić, ta­da kao pred­sjed­nik Ma­ti­ce ise­lje­ni­ka Sr­bi­je, da­la „Zla­tar­skim No­vo­sti­ma” 10. mar­ta 1983. go­di­ne, ob­ja­sni­la je ka­ko se ona kao ćer­ka sve­šte­ni­ka, iz­da­nak ču­ve­ne sve­šte­nič­ke lo­ze Pu­ri­ća iz zla­tar­skog se­la Ra­di­je­vi­ći, već u ra­noj mla­do­sti opre­di­je­li­la za re­vo­lu­ci­o­nar­ni, ko­mu­ni­stič­ki po­kret.
– Sva­ka­ko iz­ve­stan uti­caj je ima­la i plje­valj­ska gim­na­zi­ja. Me­đu­tim, mo­je pu­no ve­zi­va­nje za po­kret na­sta­lo je na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du gde su uoči Dru­gog svet­skog ra­ta ak­tiv­no de­lo­va­li ko­mu­ni­sti i sko­jev­ci. I sa­ma sam ubr­zo po­sta­la ak­tiv­na. Mo­ja naj­bo­lja dru­ga­ri­ca bi­la je Dra­gi­ca Pra­vi­ca, ko­mu­ni­sta, ka­sni­je i na­rod­ni he­roj. Ona mi je i sa­op­šti­la da sam pri­mlje­na u SKOJ. Mi­slim da je to bi­lo u do­go­vo­ru sa Ri­fa­tom Bur­džo­vi­ćem – Tr­šom. Že­lim po­seb­no da is­tak­nem nje­gov ve­li­ki uti­caj na mo­je opre­de­le­nje i ži­vot­ni put. On je kao is­tak­nu­ti ko­mu­ni­sta na Be­o­grad­skom uni­ver­zi­te­tu i ve­li­ki ma­so­vik umeo da nas oku­pi, na­dah­ne i po­ve­že u iz­vr­ša­va­nju za­da­ta­ka. Raz­u­me se, u sve­mu to­me i vre­me u ko­me smo ži­ve­li – sta­nje u na­šoj ze­mlji, fa­ši­zam i osva­jač­ki po­ho­di, kao i uti­caj Ok­to­bar­ske re­vo­lu­ci­je, uči­ni­li su svo­je...
U tom in­ter­vjuu, vi­še od 40 go­di­na po­sli­je ve­li­kih lič­nih i po­ro­dič­nih dra­ma to­kom Dru­gog svjet­skog ra­ta, Lju­bi­ca Pu­rić je sa­svim iskre­no i otvo­re­no pro­go­vo­ri­la i o to­me:
– Rat sam do­ži­ve­la kao i svi ro­do­lju­bi. Pri­rod­no, kao pri­pad­nik po­kre­ta, shva­ti­la sam da je do­šlo vre­me da se pri­me­ni ono na šta nas je Par­ti­ja pri­pre­ma­la. Pre­ma to­me, ja i kao pa­tri­o­ta i sko­jev­ka ni­sam ima­la dru­gog pu­ta sem put u NOB. Taj put sam sve­sno oda­bra­la i na nje­mu do kra­ja osta­la do­sled­na. Raz­u­me se, bi­lo je ve­li­kih te­ško­ća. One po­zna­te, ko­je smo svi ima­li, ne­ću po­mi­nja­ti. Ja sam, me­đu­tim, ima­la i dru­gih te­ško­ća ko­je je tre­ba­lo pre­ži­ve­ti. Iz po­ro­di­ce Pu­rić bi­lo je do­sta uče­sni­ka u NOB-u, me­đu nji­ma i vr­lo is­tak­nu­tih. Na­ža­lost, mo­ja naj­u­ža po­ro­di­ca tu se ni­je sna­šla. Ja sam kri­šom oti­šla u par­ti­za­ne, uosta­lom kao i mno­gi dru­gi. Bi­lo je u to vre­me, raz­u­me se u po­čet­ku, te­ško shva­ti­ti da jed­na de­voj­ka, po­go­to­vu po­po­va kćer­ka, ode u šu­mu me­đu ko­mu­ni­ste. Uz to su išle i raz­ne pri­če i ne­pri­ja­telj­ska pro­pa­gan­da. Sve je to tre­ba­lo ob­ja­šnja­va­ti, ne sa­mo po­ro­di­ci ne­go i na­ro­du. Po­zna­ti do­ga­đa­ji ko­ji su ne­što ka­sni­je za­de­si­li mo­ju po­ro­di­cu, me­ne ni­ka­ko ni­su mo­gli po­ko­le­ba­ti, ali je pri­rod­no da je tre­ba­lo ima­ti mno­go sna­ge da se sve to sa­vla­da. I lič­no i u po­ro­dič­nim od­no­si­ma i ši­re u sre­di­ni u ko­joj se ži­ve­lo. Mo­ram re­ći da su mi dru­go­vi pru­ži­li ve­li­ku po­moć i po­dr­šku, što uosta­lom i od­li­ku­je na­še od­no­se u to vre­me...
Sjutra: Zaslužila
je jednu zvijezdu