Pi­še: BUDO SIMONOVIĆ


Ko je i ka­kav je čo­vjek bi­la Lju­bi­ca Pu­rić, par­ti­zan­ka sa Zla­ta­ra op­tu­že­na da je ubi­la bra­ta čet­ni­ka, „iš­ču­pa­la mu sr­ce i za­i­gra­la ko­lo“, ka­kav je ona od­nos ima­la pre­ma svo­joj po­ro­di­ci, mo­žda se naj­bo­lje mo­že za­klju­či­ti iz nje­nih ri­je­či iz­go­vo­re­nih osam­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka ka­da se u jed­nom in­ter­vjuu ža­li­la za­što vi­še ne mo­že ta­ko če­sto da do­la­zi na rod­ni Zla­tar i u svo­ju No­vu Va­roš:
– Ot­kad sam iz­gu­bi­la naj­dra­žeg čla­na mo­je po­ro­di­ce Vla­sta Pu­ri­ća (ri­ječ je o si­nu nje­nog sta­ri­jeg bra­ta, pro­te Vi­to­mi­ra, pre­ra­no pre­mi­nu­lom, po­zna­tom i ve­o­ma omi­lje­nom no­vo­va­ro­škom lje­ka­ru, nap. B.S), sva­ki do­la­zak u No­vu Va­roš za me­ne je oži­vlja­va­nje te ra­ne i te­ško mi je. Zna­te, on je bio moj bra­ta­nac, ali i mno­go vi­še od to­ga. On je uz me­ne kao čo­vek i ko­mu­ni­sta ra­stao i for­mi­rao se i s go­di­na­ma mi po­stao drug i rav­no­pra­van sa­bo­rac u ovom na­šem vre­me­nu. Uz to, pro­šle go­di­ne sam i bra­ta iz­gu­bi­la ...
A bor­be­ni put Lju­bi­ce Pu­rić po­či­nje 1941. go­di­ne u Zla­tar­skom od­re­du oda­kle kao bo­rac i se­kre­tar SKOJ-a stu­pa u Pr­vi, zla­tar­ski, ba­ta­ljon Tre­će pro­le­ter­ske, san­džač­ke, bri­ga­de. Jed­no vrije­me je po­tom bi­la re­fe­rent sa­ni­te­ta u Tre­ćoj kra­ji­škoj bri­ga­di, za­tim član po­li­to­de­la Sed­me kra­ji­ške bri­ga­de i Sed­me lič­ke di­vi­zi­je, a pri kra­ju ra­ta je iza­bra­na za čla­na Bi­roa Ob­la­snog ko­mi­te­ta Ko­mu­ni­stič­ke par­ti­je za San­džak.
Za če­ti­ri go­di­ne ra­to­va­nja Lju­bi­ca Pu­rić je pro­šla sva naj­te­ža ra­ti­šta, iz­dr­ža­la bor­be­ni put Na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­ke voj­ske, pre­ži­vje­la pa­kao ne­pri­ja­telj­skih ofan­zi­va od Zla­ta­ra pre­ko Li­ma, Ta­re, Pi­ve, Dri­ne, Ne­re­tve i Su­tje­ske, ali je uvi­jek is­ti­ca­la i naj­vi­še pam­ti­la Dr­var, gdje je nje­na Še­sta lič­ka di­vi­zi­ja u pro­lje­će 1944. go­di­ne bra­ni­la i od­bra­ni­la Vr­hov­ni štab i vr­hov­nog ko­man­dan­ta Ti­ta:
– Ta bit­ka mi je – go­vo­ri­la je – osta­la u ne­za­bo­rav­nom se­ća­nju, ne sa­mo zbog tog sil­nog stra­ha i od­go­vor­no­sti ko­ja je pa­la na na­šu di­vi­zi­ju, već pre sve­ga zbog ne­za­mi­sli­ve, nad­čo­ve­čan­ske hra­bro­sti, ka­ko bo­ra­ca, ta­ko i na­ro­da i omla­di­ne, ko­ji su go­lim ru­ka­ma ju­ri­ša­li na Nem­ce...
Za kraj pri­če o Lju­bi­ci Pu­rić evo ri­je­či ko­je je 15. de­cem­bra 1993. go­di­ne nad nje­nim od­rom iz­go­vo­rio njen sa­bo­rac, rat­ni i po­rat­ni drug, vr­sni in­te­lek­tu­a­lac i go­lo­o­toč­ki mu­če­nik, Bo­ško Bo­le Tri­fu­no­vić, ko­ji je, po­red osta­log, ka­zao i ovo:
„Svi mi ko­ji smo ov­de i mno­go­broj­ni ko­ji još ne zna­ju da je nje­no tro­šno te­lo pre­šlo u ša­ku pe­pe­la, svi mi no­si­mo u se­bi po jed­nu ce­lu, div­nu, vo­lje­nu, ple­me­ni­tu, ži­vu Lju­bi­cu Pu­rić. Po­čev od Lju­bi­ce Pu­rić, ćer­ke dič­nog i če­sti­tog pro­te Ili­je Pu­ri­ća iz No­ve Va­ro­ši, vi­žlja­ste, krup­no­o­ke gim­na­zi­jal­ke, do be­o­grad­ske stu­dent­ki­nje, do Lju­bi­ce Pu­rić div­nog, odu­še­vlje­nog, za­ne­tog ko­mu­ni­ste, pa Lju­bi­ce Pu­rić ro­do­lju­ba i bor­ca za oslo­bo­đe­nje ze­mlje i za pra­va obes­pra­vlje­nih, do Lju­bi­ce Pu­rić ozbilj­nog i po­žr­tvo­va­nog pro­svet­nog rad­ni­ka i ru­ko­vo­di­o­ca, i da­lje na mno­gim te­škim i od­go­vor­nim po­slo­vi­ma ze­mlje... – po­sto­ji u sva­ko­me od nas ce­la, do­sto­jan­stve­na i go­spo­stve­na le­po­ti­ca Lju­bi­ca Pu­rić...
Ako sam je po­me­nuo kao ko­mu­ni­stu – što da­nas u na­o­pa­kom vre­me­nu čak is­pa­da sra­mot­no i iz­bje­ga­va se po­mi­nja­nje to­ga – to je za­to što je ona i ko­mu­ni­zam shva­ti­la i pri­hva­ti­la kao vr­hun­sku ide­ju i lje­po­tu, ko­joj se ci­je­la pre­da­la i ko­ju je ci­je­lim svo­jim bi­ćem pri­hva­ti­la. Div­no je bi­lo bi­ti ko­mu­ni­sta na na­čin na ko­ji je to bi­la Lju­bi­ca Pu­rić. Ko­mu­ni­zam je za nas, za Lju­bi­či­nu ge­ne­ra­ci­ju, bio ide­ja vr­hun­ske i uto­pij­ske lje­po­te i stre­mlje­nja ka bo­ljem, sreć­ni­jem i lep­šem ži­vo­tu i dru­štvu... Naš ko­mu­ni­zam je po­što­vao bez­ma­lo sve bo­ži­je za­po­vje­sti i imao je sa­mo jed­nu vi­še, a to je: ne sa­mo lju­bi­ti bli­žnje­ga svo­ga ne­go se za nje­go­vu slo­bo­du i sre­ću bo­ri­ti i ži­vot da­ti... Taj mo­ral, tu sprem­nost da se ne­se­bič­no po­mog­ne bli­žnjem, no­si­li smo kao svoj bar­jak i svoj za­vjet – i tu je Lju­bi­ca Pu­rić išla is­pred mno­gih! Ima li ži­vo­ta sa one stra­ne ri­je­ke na ko­ju je Lju­bi­ca oti­šla – ne zna­mo, ali da je ne­ke ze­malj­ske prav­de mo­gli bi­smo mir­no da jed­nu zve­zdu na­zo­ve­mo nje­nim div­nim ime­nom – Lju­bi­ca Pu­rić. Ta­ko bi­smo ima­li raz­log vi­še da če­šće po­gle­da­mo u ne­bo...
Kraj