Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić


Po­sma­tra­la je ka­ko se vo­da sli­va sa neo­pra­nog ta­nji­ra... Sje­ni iz uma joj za­klju­ča­še po­gled na tač­ku ko­ja i ni­je ima­la ne­kog smi­sla. Zu­ri­la je i raz­mi­šlja­la "čud­no me po­sma­tra­ju... pla­še se... mi­sle da sam lu­da..."
-Do­bro ju­tro, ma­ma!
Kad za­ču če­do, oza­ri se. Ne­sta tje­sko­ba. Sje­no­vi­te mi­sli od­jed­nom ras­tje­ra no­va i pr­ko­sni­ja "ma ne­ka pri­ča­ju šta ho­će! baš me bri­ga!".
-Du­šo ma­mi­na - za­gr­li ga vla­žnim ru­ka­ma - Do­bro ju­tro!
Raz­mr­si mu ko­su br­zim pr­sti­ma, pre­đe svo­jim pre­ko nje­go­vog obra­za, udah­nu to­plo­tu sa krag­ne i smi­ri se iz­nu­tra... kao da je upra­vo za­spa­la pro­bu­đe­na.
-Je­si li gla­dan?
Za­kli­ma od­luč­no li­je­vo i de­sno, pa se za­te­tu­ra od na­glih po­kre­ta. Po­tom se za­ki­ko­ta i plje­snu dva- tri pu­ta. "Če­ga će­mo da se igra­mo da­nas?"
-Če­ga god že­liš!
-Da pra­vi­mo Sne­ška!
-Mo­že - cik­nu i ba­ci po­gled s pro­zo­ra. Na­po­lju je pa­dao gu­sti sni­jeg.
-Tr­či go­re i do­bro se obu­ci, a ja idem da vi­dim gdje su nam ru­ka­vi­ce - po­lju­bi ga u ko­su, po­tap­ša po gu­zi i ki­ko­ta­vog ga na­tje­ra da po­tr­či pre­ma so­bi.
* * *
Već na pr­vim ste­pe­ni­ca­ma bje­li­na za­škri­pa. Mi­ris sni­je­ga ih opi, štip­nu ko­ji put po obra­zi­ma i po­že­li do­bro­do­šli­cu na­bun­da­nim pri­li­ka­ma. Nje­go­vo car­stvo bi­lo je po­svu­da. Za­ja­pu­ri­še se od odu­še­vlje­nja. Kre­nu gru­dva­nje, ga­la­ma. Gr­le­ni smi­jeh se še­pu­rio tog ju­tra. Maj­ka i sin su se igra­li kao dva naj­bo­lja dru­ga. Na­va­lja­še tri gro­ma­de i po­sta­vi­še ih jed­nu na dru­gu. Sne­ško im je vi­še iz­gle­dao kao va­ljak, ali ni­su ma­ri­li... Ogr­nu­še ga ša­lom i umje­sto ru­ka na­bi­še mu đu­brov­nik, me­tlu i sta­ri dio usi­si­va­ča. Na­ta­ka­ri­še i đo­zlu­ke. Ni­je bi­lo bo­lje skulp­tu­re na­da­le­ko... a si­gur­no u dva- tri kom­ši­lu­ka.
Spu­sti­la se da ne­što po­pra­vi, kad osje­ti ka­ko joj le­de­na pra­ši­na ju­ri od vra­ta niz le­đa. Dje­čak krik­nu od za­do­volj­stva i po­ku­ša da utek­ne.
-Ti, ma­li - uhva­ti ga i ugu­ra obo­je u du­bi­ne sni­je­ga - Me­ne si na­šao je li... - kre­nu da ga go­li­ca. Ci­ka, sre­ća, za­do­volj­stvo bez prem­ca pr­ska­še svu­da. Bje­še to je­dan od onih da­na ka­da se naj­bo­lje ku­je uspo­me­na.
-Aj­mo da pra­vi­mo an­đe­le u sni­je­gu, ma­ma!
-Aj­mo!
Is­pru­ži­še se i po­kre­ti­ma iz­gr­nu­še do­sta sni­je­ga. An­đe­li su im iz­gle­da­li ko dvi­je de­be­le ba­le­ri­ne - ali bi­ja­hu po­no­sni, baš ona­ko ka­ko su bi­li po­no­sni na nji­ho­vog tro­ru­kog Sne­ška Be­li­ća. Za­gr­li­še se i umo­r­ni sje­do­še na ste­pe­ni­ce. Kra­jem oka pri­mi­je­ti da ih ne­ko po­sma­tra. Za­bri­nu­ti kom­ši­ja pi­ljio je sa svog pro­zo­ra. Ko zna već ko­li­ko du­go. Ona sjen se na tren po­vra­ti i kre­nu da ore po mi­sli­ma...
-Ne gle­daj ga, ma­ma - osje­ti sit­nu ru­ku ka­ko pre­ko ru­ka­vi­ca pre­no­si sna­gu i utje­hu - Šta te bri­ga.
I zbi­lja... oda­gna sve što joj se pri­mi­ca­lo iz uglo­va. Pri­gr­li si­na.
-Če­ga će­mo fad da fe igra­mo - glas mu je do­pi­rao pri­ti­snut nje­nom du­šom.
-Če­ga god že­liš! Već je tri sa­ta. Ubr­zo će i ta­ta da stig­ne s po­sla.
-Znam - sko­či - Aj­mo da se sa­kri­je­mo u or­mar i da ga ula­ši­mo!
-Ne­moj... - po­če da se neć­ka - Znaš da to ne vo­li.
-Mo­o­o­o­li­i­im te­ee!
Nje­gov po­gled ma­log šme­ke­ra i ja­ko lo­ša glu­ma na­tje­ra­še je da pri­sta­ne bez da­ljeg po­go­vo­ra.
-Aj­mo, va­la!
* * *
Pri­gu­še­no ki­ko­ta­nje je do­pi­ra­lo iz du­bi­na or­ma­ra. Sa ne­str­plje­njem su oče­ki­va­li po­zna­te ko­ra­ke. Kad za­ču­še pr­vi, pre­sta­do­še da di­šu. Sti­snu­še jed­no dru­go­me na­ce­re­na usta. Tri, pet, se­dam... evo i osmog ko­ra­ka! Vra­ta se otvo­ri­še, a oni is­ko­či­še: Iz­ne­na­đe­nje!
U tre­nu je spa­zi­la nje­gov umor­ni i pre­ne­ra­že­ni po­gled... ali bi­lo je tu još ne­če­ga. Bi­jes i ogrom­na, pre­ve­li­ka tu­ga. Uhva­ti je za ra­me­na. Na­glo i čvr­sto!
-Pre­sta­ni! - pro­tre­sa je - Pre­sta­ni vi­še! Do­sta je!
Sti­ska ne­sta. Okre­nu se. Pri­kri su­ze. Ode u dru­gu so­bu i za­lu­pi za so­bom vra­ti­ma.
-Ma­ma, šta mu je? Za­što se opet lju­ti?
-Umo­ran je, si­ne... A mi... Mi smo pre­vi­še ve­se­li - opet otje­ra sje­ni iz uma. Tre­ći put od tog ju­tra. Spu­sti se, sje­de na ko­lje­na, po­gle­da ga u oči i upi­ta - Ho­će­mo li po san­ke? Da te ma­ma vu­če po dvo­ri­štu i uli­ca­ma?
-Oće­mo!
* * *
-Evo je sad sa san­ka­ma.
-Sklo­ni se od tog pro­zo­ra vi­še - sta­ri­ca ga opo­me­nu, a za­pra­vo je zna­la da to ne či­ni ni zbog če­ga dru­gog već iz sa­mi­lo­sti i ne­mo­ći.
-Jad­ni­ca... - uz­dah­nu či­ča - ... Ka­ko je to bi­la div­na po­ro­di­ca - pri­sje­ti se ka­ko su pro­šlog pro­lje­ća išli na od­mor do je­ze­ra. Ra­do­sno im mah­nu­li iz ko­la.
-Ka­ko li je nje­nom mu­žu sa­mo? Ko­li­ko već ima, dra­ga?
- Uh... - za­gle­da se ne­kud - ... Vi­še od go­di­nu da­na.
-Go­di­nu da­na, a? - kuc­nu ne­ko­li­ko pu­ta pr­sti­ma po ok­nu - Go­di­nu da­na, i ne mo­že da se po­mi­ri sa gu­bit­kom si­na. Pro­kle­to je­ze­ro.
*
Tr­ča­la je, vu­ku­ći san­ke. La­ke kao pe­ro. Ni­je se oba­zi­ra­la što ni­je osje­ća­la te­ži­nu, ni­je bi­lo te­re­ta. Ni­ti što je po­sma­trao sta­ri kom­ši­ja za­bri­nu­tog li­ka. U tom tre­nut­ku, ni­je joj bi­lo sta­lo ni do mu­ža... iako ga je mno­go, mno­go vo­lje­la.
Sta­lo joj je sa­mo do nje­ga. Kad god bi se okre­nu­la ugle­da­la bi ga ka­ko se truc­ka na san­ka­ma. Ubun­da­nog i za­ja­pu­re­nog iz­ra­za li­ca... ka­ko pla­zi je­zik i če­ka da ule­ti ko­ja pa­hu­lja. Gle­da­la bih mog vra­go­la­stog ma­li­ša­na...
Bje­še to je­dan od onih da­na ka­da se naj­bo­lje ču­va uspo­me­na.(Autor je knji­žev­nik)