Kraj oko da­na­šnjeg Ze­le­nog ven­ca bio je usta­ja­la ba­ra, u ko­ju se Pri­zren­skom uli­com sli­va­la vo­da sa Te­ra­zi­ja, da­na­šnje Ko­smaj­ske i Knez Mi­ha­i­lo­ve uli­ce. Pre­ko nje se mo­glo pre­ći sa­mo čam­cem. Po­čet­kom pe­de­se­tih go­di­na pro­ko­pan je ka­nal ko­jim je vo­da od­ve­de­na, a kraj isu­šen. Ta­da je pred­lo­že­no da se na tom pro­sto­ru iz­gra­di po­zo­ri­šte, ali je za­mi­sao na­pu­šte­na. Na Te­ra­zi­ja­ma, pre­ma dvo­ru, na­la­zi­lo se pra­zno po­lje. Na pro­sto­ru oko ne­ka­da­šnjeg dvo­ra i ru­skog po­slan­stva bi­la je ba­ra za­ra­sla u tr­sku, gdje se išlo u lov na di­vlje pat­ke. Kad je tri­de­se­tih go­di­na Sto­jan Si­mić tu sa­zi­dao ku­ću, či­tav grad ga je sma­trao ne­pro­mi­šlje­nim što je oti­šao to­li­ko da­le­ko od va­ro­ši. Ali, va­roš je br­zo sti­gla do Vra­ča­ra.
U vri­je­me kad je Alek­san­dar Ka­ra­đor­đe­vić iza­bran za kne­za 1842. go­di­ne ni­je po­sto­jao stal­ni dvor. Kne­že­vi Mi­loš i Mi­ha­i­lo ži­vje­li su u dru­gim zgra­da­ma. Knez Alek­san­dar je od­lu­čio da se­bi iz­gra­di dvor. Ku­pio je od Sto­ja­na Si­mi­ća ku­ću u bli­zi­ni Te­ra­zi­ja, ko­ja je bi­la pred­met to­li­kih raz­go­vo­ra. Ku­ća je bi­la pro­ši­re­na i u nju se kne­že­va po­ro­di­ca use­li­la 1843. go­di­ne. To je bio „ko­nak be­o­grad­ski” u ko­me je kne­že­vić Pe­tar pro­veo pr­ve go­di­ne svog dje­tinj­stva. Si­mić je pre­ko pu­ta ko­na­ka iz­gra­dio no­vu ku­ću, u ko­joj se du­go vri­je­me na­la­zi­lo ru­sko po­slan­stvo.
Sla­bog zdra­vlja i nje­žan, kne­že­vić Pe­tar je bio okru­žen stal­nom pa­žnjom. U ško­lu je išao sa osta­lom dje­com u sta­roj zgra­di kod Sa­bor­ne cr­kve. Slu­šao je na­rod­ne pje­sme o bo­je­vi­ma na Mi­ša­ru i Sa­la­šu, a ka­da bi pre­ko lje­ta od­la­zio u To­po­lu, ula­zio je u ku­će svo­jih vr­šnja­ka – se­lja­ka. Oku­pljao je svo­je vr­šnja­ke i sa nji­ma se igrao, sa­sta­vljao če­te i na Ka­le­meg­da­nu se tu­kao sa tur­skom dje­com. Ka­sni­je je pri­čao ka­ko ga je sta­ri Ni­ko­la Hri­stić naj­u­rio ku­ći kad se na Ka­le­meg­da­nu po­tu­kao sa Tur­ci­ma. Zbog to­ga ga je otac če­sto ka­žnja­vao.
Bio je živ, okre­tan i ne­sta­šan. Nje­gov drug iz dje­tinj­stva, a ka­sni­je i šu­rak, Đor­đe Si­mić, is­tak­nu­ti di­plo­ma­ta i po­li­ti­čar, za­bi­lje­žio je ne­ke nji­ho­ve dječ­je igre i še­re­tlu­ke. Si­mić is­ti­če da je kne­že­vić Pe­ra bio ne­mi­ran i uvi­jek spre­man za igru. „Kao su­sjed­sko di­je­te, ja sam če­sto išao k nje­mu na igru, a on je ka­di­što do­la­zio k me­ni”, pi­sao je Si­mić. „Dvor nje­go­vog oca knja­za Alek­san­dra bio je de­mo­krat­ski i pa­tri­jar­ha­lan, bez ve­li­kih eti­ke­ta i ce­re­mo­ni­ja. Kće­ri knja­že­ve Po­lek­si­ja (doc­ni­je uda­ta za Ko­stu Ni­ko­la­je­vi­ća) i Kle­o­pa­tra (doc­ni­je uda­ta za Mi­la­na A. Pe­tro­ni­je­vi­ća) bi­le su dru­ga­ri­ce mo­jih se­sta­ra Bi­se­ni­je i Bo­silj­ke, iako ma­lo sta­ri­je od njih, i iz­me­đu mo­ga do­ma i knja­žev­skog dvo­ra vla­da­li su od­no­si pri­ja­telj­stva i do­bro­su­sjed­stva. Šta vi­še, kad se knja­zu Alek­san­dru ro­di­la 1846. go­di­ne naj­mla­đa kći Je­le­na, moj otac, ko­ji je bio ve­se­ljak i ša­ljiv­či­na, go­vo­rio je uvi­jek ka­ko će to bi­ti nje­go­va sna­ha, što se ka­sni­je i ob­i­sti­ni­lo. Usled ta­kvih pri­ja­telj­skih od­no­ša­ja bi­le su i mo­je po­sje­te dvo­ru če­ste. Igra­li smo se ve­ći­nom u dvor­skoj ba­šti ili na jed­nom pra­znom pla­cu, u sje­ve­ro­i­stoč­nom di­je­lu sa­da­nje dvor­ske ba­šte, na ko­me se dr­ža­lo u ve­li­kim ka­ma­ra­ma si­je­no za dvor­ske ko­nje. Oko tih ka­ma­ra naj­vi­še se okre­ta­la na­ša igra, čas kao voj­ni­ka ko­ji su se vje­žba­li sa ba­ti­na­ma ili dr­ve­nim pu­ška­ma, čas kao haj­du­ka i pan­du­ra, ko­ji su ih go­ni­li. Pri tim igra­ma obič­no je kne­že­vić Pe­ra bio ko­lo­vo­đa i naj­ži­vlji od sve dje­ce”.
Bi­lo je i dru­gih za­ba­va, ma­lo neo­bič­ni­jih. Kao dje­čak, kne­že­vić Pe­tar je mo­gao da po­sma­tra lju­de ko­ji su do­la­zi­li u dvor na raz­go­vo­re sa kne­zom Alek­san­drom. Raz­go­va­ra­lo se o dr­žav­nim po­slo­vi­ma ko­je kne­že­vić ta­da ni­je ra­zu­mi­je­vao. Po­zna­vao je i sri­je­tao Vu­či­ća, Ga­ra­ša­ni­na, Ten­ku, Kni­ća­ni­na i dru­ge. Jed­nom pri­li­kom od­lu­čio je da se sa nji­ma na­ša­li. Knez Alek­san­dar je do­zvo­lja­vao svo­jim sa­vjet­ni­ci­ma da u ba­šti ko­na­ka na­be­ru ne­što vo­ća i po­vr­ća, što su oni i či­ni­li. Sta­vi­li bi to u ma­ra­mu i osta­vi­li kod ba­šten­skih vra­ta u na­mje­ri da je po­ne­su ku­ća­ma po po­vrat­ku iz Ko­na­ka. Jed­nog da­na kne­že­vić Pe­ra im je po­ku­pio te za­ve­žlja­je i po­sa­kri­vao ih, da bi se po­sli­je iz pri­kraj­ka slat­ko smi­jao na­po­ri­ma sa­vjet­ni­ka da ih pro­na­đu. Bi­lo je i dru­gih slič­nih po­du­hva­ta mla­dog kne­že­vi­ća. Bi­lo je po­vre­me­nih po­stu­pa­ka ko­ji su bi­li oci­je­nje­ni kao znak ne­va­spi­ta­nja. Ili­ja Ga­ra­ša­nin, sta­ri srp­ski dr­žav­nik, ža­lio se u vi­še na­vra­ta da mu je kne­že­vić Pe­ra pla­zio je­zik.
Otu­da ni­je ni­šta neo­bič­no da je upra­vo Ga­ra­ša­nin bio ini­ci­ja­tor pred­lo­ga da se kne­že­vi­ću obez­bi­je­di vas­pi­tač. Kad je kne­že­vić na­vr­šio šest go­di­na knez Alek­san­dar je od­lu­čio da iza­be­re na­stav­ni­ka ko­ji će bi­ti stal­no sa kne­že­vi­ćem. Iz­bor je pao na Fra­nju Za­ha, ro­dom Če­ha, uprav­ni­ka Voj­ne aka­de­mi­je u Be­o­gra­du. Zah je bio za­u­zet ra­dom u tek osno­va­noj Aka­de­mi­ji, ali je pred­lo­žio Ga­ra­ša­ni­nu da se kne­že­vi­ću iza­be­re vas­pi­tač ta­ko­đe Čeh, ko­ji bi mu pru­žio pa­tri­ot­sko, slo­ven­sko obra­zo­va­nje. Ga­ra­ša­nin je pri­hva­tio pred­log, uvje­ren da u dvo­ru ni­je bi­lo ozbilj­ni­jih pla­no­va za obra­zo­va­nje i vas­pi­ta­nje kne­že­vi­ća Pe­tra.(NA­STA­VI­ĆE SE)

PRI­RE­DIO:
MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ