Pi­še: Ve­se­lin La­za­re­vić


Alek­san­dar Le­so Iva­no­vić, bo­em i pje­snič­ki mag ( Ce­ti­nje, 21. no­vem­bar 1911 – Ce­ti­nje, 13. ok­to­bar 1965), du­go je ra­dio kao slu­žbe­nik – pri­je ra­ta u Hi­gi­jen­skom za­vo­du, a na­kon ra­ta u Mi­ni­star­stvu zdra­vlja, Mi­ni­star­stvu pro­svje­te, „Na­rod­noj knji­zi”. Po­sled­njih de­se­tak go­di­na bio je lek­tor u „Po­bje­di”. Još kao še­sna­e­sto­go­di­šnjak, ob­ja­vlju­je pr­ve pje­sme. Za­bi­lje­že­no je i da je, kao gim­na­zi­ja­lac, imao iz­lo­žbu sli­ka. Po­vre­me­no se ja­vljao i u pe­ri­o­di­ci.
Osim dvi­je, iz­van­red­ne i ne­po­no­vlji­ve knji­ge po­e­zi­je, „Sti­ho­vi” i „Ča­pur u kr­šu”, osta­vio nam je i si­ja­set no­vi­nar­skih tek­sto­va i čla­na­ka u sport­skim ru­bri­ka­ma. Do­bit­nik je na­gra­de Vla­de Cr­ne Go­re (1950) i Tri­na­e­sto­jul­ske na­gra­de (1961).
U pred­go­vo­ru zbir­ke pje­sa­ma „Sti­ho­vi”, na­pi­sao je: „Ja sam bio mno­go vi­še rav­no­du­šan pre­ma da­tu­mu ro­đe­nja ne­go pre­ma či­nje­ni­ci što sam uop­šte ro­đen... No, dok se to pr­vo na­si­lje (ro­đe­nje) vr­ši nad na­ma u ča­su ka­da sa­mo još sa­svim ne­svje­sni, ka­sni­je – u sta­roj Ju­go­sla­vi­ji i za vri­je­me oku­pa­ci­je – za­pa­zio sam da su se na­si­lja nad lju­di­ma vr­ši­la baš on­da ka­da su oni bi­li naj­vi­še svje­sni.
Po­ti­čem iz či­nov­nič­ke po­ro­di­ce, a sma­tram za svo­ju osnov­nu gre­šku što sam i lič­no pro­du­žio tu tra­di­ci­ju. Ako po­ži­vim, si­no­vi mi si­gur­no ne­će bi­ti či­nov­ni­ci! Dok mi je otac bio vi­ši dr­žav­ni či­nov­nik, maj­ka mi se, kao pro­sta, pa­tri­jar­hal­na Cr­no­gor­ka, za­do­vo­lji­la i po­zi­vom do­ma­ći­ce. U svo­je vri­je­me ima­li su ne­što ne­po­kret­ni­ne, ali su je – usled če­stih bo­le­sti i smrt­nih slu­ča­je­va u po­ro­di­ci – mo­ra­li pro­da­ti. Otac je već dav­no mr­tav (za­jed­no sa osam si­no­va i dvi­je kće­ri), a maj­ka, kao pen­zi­o­ner­ka, još ži­va.
Po­sli­je za­vr­še­na če­ti­ri raz­re­da gim­na­zi­je stu­pio sam u dr­žav­nu slu­žbu, pri­mo­ran na to sla­bim ma­te­ri­jal­nim pri­li­ka­ma. Ova ne­sreć­na pre­kret­ni­ca u mom ži­vo­tu ma­te­ri­jal­no mi ni­je ni­šta ko­ri­sti­la, ali me za­to in­te­lek­tu­al­no go­to­vo sa­svim upro­pa­sti­la. Već u to vri­je­me osje­ćao sam dis­po­zi­ci­ju za knji­žev­ni rad, ali pse­ći ži­vot on­da­šnjeg dr­žav­nog dnev­ni­či­ća i mno­ge ne­sre­će ko­je su se sru­ša­va­le na na­šu po­ro­di­cu, uve­li­ko su me ko­či­le i ko­nač­no od­ve­le u ka­va­nu, u ne­u­re­dan ži­vot, u koc­ku... Pred sam Dru­gi svjet­ski rat ože­nio sam se i ti­me valj­da pot­pu­no za­pe­ča­tio svo­ju sud­bi­nu kao „knji­žev­ni­ka”.
Za vri­je­me oku­pa­ci­je, pod uti­sci­ma sop­stve­ne pro­ma­še­no­sti, bio sam pa­si­van, apa­ti­čan. Ipak, bio bih ne­pra­ve­dan pre­ma sa­mom se­bi ka­da bih re­kao da sam ikad u du­ši bio ne­pri­ja­telj pro­gre­sa, ali je tač­no da se za vri­je­me ove kr­va­ve bor­be, naj­vi­še iz sen­ti­men­tal­nih ob­zi­ra pre­ma po­ro­di­ci, kod me­ne svo­di­lo sve na pa­siv­no, go­to­vin­sko pri­želj­ki­va­nje ove po­bje­de.
Tek po­sli­je oslo­bo­đe­nja Ce­ti­nja bio sam ne­što vi­še od go­di­ne da­na u Ju­go­slo­ven­skoj ar­mi­ji, sti­gav­ši u nju sa mno­gim dru­gim ko­ji su za­ka­sni­li.
Po­sli­je de­mo­bi­li­za­ci­je (7. de­cem­bra 1945. go­di­ne) opet sam po­stao dr­žav­ni či­nov­nik, na­rav­no, pod ku­di­ka­mo bo­ljim okol­no­sti­ma ne­go ra­ni­je. Po­ma­lo po­ka­zu­jem zna­ke knji­žev­nog oži­vlja­va­nja...”
Alek­san­dar Le­so Iva­no­vić je svo­je pr­ve pje­sme ob­ja­vio u „Vi­jen­cu”, Je­re­mi­je Ži­va­no­vi­ća, još dav­ne 1926. go­di­ne, i da­nas je nje­go­va po­et­ska ri­ječ is­tan­ča­na, me­lo­di­o­zna, kao da je pi­sa­na u ovom vre­me­nu. Ni­šta čud­no, ve­li­ka­ni osta­ju ve­li­ka­ni i na­kon to­li­ko go­di­na. A va­i­sti­nu, Le­so­va po­e­zi­ja će još du­go tra­ja­ti. Ve­li­ki knji­žev­ni opu­si ni­ka­da ne za­sta­ri­je­va­ju.
Ra­di­vo­je Mi­kić ga po­re­di sa Mi­la­nom Ra­ki­ćem, ko­ji se isto kao i Le­so vra­ćao ob­ja­vlje­nim pje­sma­ma, da bi u njig uno­sio iz­mje­ne, za­to uz po­je­di­na iz­da­nja Iva­no­vi­će­vih pje­sa­ma idu i pri­lo­zi, fak­si­mi­li no­vih ver­zi­ja po­zna­tih, već ob­ja­vlje­nih pje­sa­ma...
Le­so­vi pri­ja­te­lji i sa­vre­me­ni­ci su is­ti­ca­li da on pje­sme, za­pra­vo, i ni­je pi­sao, već da ih je u se­bi no­sio, ono­li­ko du­go ko­li­ko je po­treb­no da one do­bi­ju po­želj­ni, ali ri­jet­ko kad i de­fi­ni­tiv­ni ob­lik.
Mi­kić da­lje pi­še: „... Ne­ma sum­nje, da nas ova po­je­di­nost pri­bli­ža­va i ne­če­mu što je od po­seb­nog zna­ča­ja za ra­zu­mi­je­va­nje sa­me osno­ve Iva­no­vi­će­vog pje­snič­kog umi­je­ća, a što se, u isto vri­je­me, mo­že od­re­di­ti kao naj­du­blja od­li­ka nje­go­ve po­e­zi­je. Jed­nom ri­ječ­ju, u pi­ta­nju je vi­so­ki ar­ti­zam, od­no­sno po­tre­ba da se stva­ra­lač­ki pro­ces za­pra­vo ni­kad ne pre­ki­ne.
Oda­kle je do­šla ova od­li­ka po­e­zi­je Alek­san­dra Iva­no­vi­ća? Ako po­gle­da­mo ne­ke od ra­ni­jih pe­sa­ma ovog pe­sni­ka, re­ci­mo pe­smu „U su­ton”, na­pi­sa­nu 1926. go­di­ne, vi­de­će­mo da u njoj ne­ma tra­go­va avan­gard­nih pje­snič­kih na­sto­ja­nja ko­ja su ta­da bi­la pri­vlač­na za mla­de pje­sni­ke, ali da u njoj sre­će­mo i te­mat­ske i for­mal­ne ka­rak­te­ri­sti­ke ko­je upu­ću­ju na po­e­zi­ju Alek­se Šan­ti­ća i Jo­va­na Du­či­ća i nji­ho­ve pret­hod­ni­ke ro­man­ti­ča­re. Opre­dje­lju­ju­ći se za ka­tren, za dva­na­e­ste­rac, za ras­po­re­đi­va­nje ri­me po si­ste­mu abab, od­no­sno ab­ba, ali pre­vas­hod­no za te­ma­ti­ku, Iva­no­vić je, sa­svim si­gur­no, že­lio da na­go­vi­je­sti i obri­se sop­stve­ne po­e­ti­ke, sop­stve­nog pe­snič­kog svi­je­ta (...)”.
(Na­sta­vi­će se)