Pri­pre­mi­la: Jo­van­ka Vu­ka­no­vić


U knji­zi „Bli­sko kra­ju” (ese­ji, Či­go­ja štam­pa i autor, Be­o­grad, 2016) Ra­miz Ha­dži­be­go­vić se ba­vi na­vi­ka­ma, obi­ča­ji­ma i osta­lim aspek­ti­ma ži­vo­ta na­ših sta­ri­jih ge­ne­ra­ci­ja, a ko­ji da­nas, sko­ro za­bo­ra­vlje­ni, iš­če­za­va­ju. Nji­ho­vu lje­po­tu, pu­no­ću i eti­ku, bi­va­ju­ći uvi­jek na vi­so­koj vred­no­snoj ska­li, tre­ba na ne­ki na­čin oži­vje­ti i da­lje nje­go­va­ti ako že­li­mo da sa­ču­va­mo auten­tič­nost sop­stve­nog po­sto­ja­nja u da­na­šnjoj eri glo­ba­li­stič­ke uni­form­no­sti i ano­nim­no­sti, po­ru­ču­je autor. Od 22 ese­ja, ko­li­ko ih je u knji­zi, oda­bra­li smo naj­va­žni­je di­je­lo­ve tek­sta iz njih se­dam, ko­ji će na­red­nih da­na bi­ti ob­ja­vlji­va­ni.
Me­rak – od­go­vor ži­vo­tu
U ak­tu­el­nim lek­si­ko­ni­ma i reč­ni­ci­ma stra­nih re­či i iz­ra­za, me­rak se, u svom iz­vor­nom zna­če­nju, sa tur­skog pre­vo­di kao uži­va­nje, že­lja, strast, za­nos, žud­nja. Ako se pre­ve­de sa arap­skog (ma­ra­qi), on­da je to fi­no­ća, pre­fi­nje­nost, sup­til­nost, de­li­kat­nost, me­kost, bla­gost, ali i hi­po­hon­dri­ja, vo­lja za ne­čim, na­sla­da, ugod­no ras­po­lo­že­nje. Na Bal­ka­nu se ko­ri­ste i iz­ra­zi će­if ili ćef (tur. keyif, arap­ski keyf – uži­va­nje), i gušt, ko­ji ima­ju naj­bli­ža zna­če­nja me­ra­ku. Čak bi se mo­glo re­ći da, po­ne­kad, ima­ju isto zna­če­nje.
On pri­sta­je i pri­li­či sen­zi­bi­li­te­tu čo­ve­ka ko­ji ži­vi opu­šte­no, la­god­no, spon­ta­no, ko­ji svo­je oba­ve­ze re­ša­va bez ner­vo­ze i is­hi­tre­nih re­ak­ci­ja. U op­štem smi­slu, me­rak je kod nas odo­ma­ćen po­jam, uobi­ča­jen u sko­ro sva­ko­dnev­noj ko­mu­ni­ka­ci­ji, za mno­ge po­stup­ke ko­ji čak i ne mo­ra­ju ima­ti di­rekt­ne ve­ze sa tim fe­no­me­nom. Is­ku­stvo me­ra­ka je naj­če­šće ne­is­ka­zi­vo jer ne po­sto­ji emo­ci­ja u ko­joj se kre­a­tiv­nost i ori­gi­nal­nost is­po­lja­va­ju u to­li­koj me­ri kao u me­ra­ku. U svo­joj slo­že­noj pu­no­ći, ma ka­ko ga opi­si­va­li i de­fi­ni­sa­li, iz­mi­če re­či­ma. Kao ta­kav, on je ve­šti­na i ume­će, ali i in­spi­ra­ci­ja za po­e­zi­ju, mu­zi­ku, sli­kar­stvo, li­te­ra­tu­ru, za fi­lo­zo­fi­ju i psi­ho­lo­gi­ju, ko­je iz­u­ča­va­ju raz­ne vi­do­ve sre­će i ljud­skog za­do­volj­stva. Me­rak je mje­ra do­ga­đa­ja i do­ži­vlja­ja. On nas uz­ne­se, po­vre­me­no no­si, ali uvek do­sta vred­nog i le­pog do­ne­se. Naj­če­šće, či­ni tre­nu­tak ve­li­čan­stve­nim, di­že adre­na­lin, glo­ri­fi­ku­je ži­vot, pri­ja svim ču­li­ma, ma­gli po­gle­de, za­u­sta­vlja reč u gr­lu, po­me­ra pa­met, pr­ko­si da­na­šnjoj su­ro­vo­sti. To je le­po­ta po­ro­ka i me­di­ta­tiv­na stvar­nost. Sva­ko tra­ga za tre­nu­ci­ma sre­će, čak i onaj ko na­me­ra­va da se obe­si, go­vo­rio je Pa­skal.
U me­ra­ku se ne­gu­je i odr­ža­va ži­vot. On ne zah­te­va ni­šta iz­van se­be sa­mog, ali nam po­ru­ču­je: ne­ma im­pro­vi­za­ci­je, bu­di svoj, sle­di svo­je in­stink­te.Ta­ko­đe, me­rak ni­ko­ga ne oba­ve­zu­je, ali nas na la­go­dan na­čin su­o­ča­va sa naj­in­tim­ni­jim že­lja­ma. Za­to je i ha­ri­zma­ti­čan jer u nje­mu je­di­no pot­pu­no uži­va­mo. To je du­bo­ka, in­ten­ziv­na ra­dost, naj­po­zi­tiv­ni­je uz­bu­đe­nje, naj­sup­til­ni­ja emo­ci­ja. On je me­ra na­šeg uku­sa i iz­bo­ra – ho­će mi se, dra­go mi je; stil i na­čin ži­vo­ta, sta­nje du­ha, afir­ma­ci­ja ži­vo­ta. Me­rak ima van­vre­men­ski smi­sao i zna­čaj, a po­ne­kad je naj­bli­ži dram­skim emo­ci­ja­ma. Po­če­sto je iz­van svih tra­di­ci­ja, obi­ča­ja, pro­to­ko­la, prin­ci­pa, ve­ro­va­nja. On se ne mo­že ustu­pi­ti ni pre­pu­sti­ti dru­go­me. Tre­ba ga uvek i iz­no­va ot­kri­va­ti, ne­go­va­ti i ču­va­ti; ne upa­da u ži­vo­te kad ho­će i ka­ko ho­će, već sa­mo uz sa­gla­snost na­še vo­lje, že­lje i in­spi­ra­ci­je
Za me­rak ni­je po­treb­no dru­štvo (po­sto­ji iz­re­ka: se­bi za me­rak), mu­zi­ka, pi­će, ve­se­lje, već sa­mo ma­lo auten­tič­ne ra­do­sti u ko­joj će du­ša uži­va­ti. Mno­gi lju­di gu­be ma­le ra­do­sti, na­da­ju­ći se ve­li­koj sre­ći, re­kla bi Perl Bak. Če­sto se ka­že: Ko ni­je ro­đen za me­rak, od­no­sno ko ne­ma du­šu za nje­ga, te­ško će se na­u­či­ti, na­vi­ći na ta­kav vid uži­va­nja: me­rak je kad du­ša uži­va za tri ži­vo­ta; me­rak je za­do­volj­stvo ve­će od ži­vo­ta; me­ra­kom se hra­ne sno­vi; me­rak je ne­što po­seb­no u ži­vo­tu, što ti je mi­li­je da ura­diš ne­go da se le­ba naj­e­deš; ovaj čo­vek je me­rak sve­zo, nit go­vo­ri nit ro­mo­ri.
Ne po­sto­je dva iden­tič­na me­ra­ka jer je sva­ka in­di­vi­du­al­na per­cep­ci­ja po­seb­na i raz­li­či­ta. Sva­ko od nas ima svoj in­tim­no iskren me­rak, svoj tre­nu­tak ra­do­sti, svo­je uži­va­nje (kod nas i ma­ha­le i avli­je ima­ju svoj men­ta­li­tet, svoj ka­rak­ter i svo­je me­ra­ke). Iz­ne­na­đu­ju­će je do ko­je me­re dve oso­be mo­gu da se raz­li­ku­ju u do­ži­vlja­ju jed­ne te iste si­tu­a­ci­je i okol­no­sti.
Sva­ko, u ne­kom tre­nut­ku, do­ži­vi me­rak. Sa­mo, raz­li­ka je u to­me što ne­ki zna­ju da uži­va­ju u sit­nim za­do­volj­stvi­ma, dok dru­gi na to gle­da­ju bez emo­ci­ja. ključ za me­rak po­se­du­ju svi lju­di. Oni ne mo­ra­ju bi­ti ma­đi­o­ni­ča­ri da bi otvo­ri­li vra­ta vla­sti­tog za­do­volj­stva. Do­volj­no je sa­mo da me­rak pri­me­ti­mo u obič­nim sit­ni­ca­ma. Da­kle, na­ši ži­vo­ti mo­gu da iz­gle­da­ju dru­ga­či­je ako po­sto­ji iskre­no pre­da­va­nje de­lo­va­nju me­ra­ka. Ko god da ste, či­me god da se ba­vi­te, ka­kvi god da su vam ži­vot­ni ci­lje­vi, naj­va­žni­je je da uvek na­đe­te vre­me­na za me­rak. Na to se svo­di i ju­tar­nja ka­fa i rad­no me­sto i dnev­ni ras­po­red ak­tiv­no­sti, pro­fe­si­o­nal­ni i po­ro­dič­ni ži­vot. Uve­ren da nam ni­šta vi­še ne pri­ja od me­ra­ka, jed­na lič­na su­ge­sti­ja: že­li­te li usre­ći­ti se­be – pre­sta­ni­te da tra­ži­te sre­ću. Ume­sto nje, bi­raj­te me­rak.
(Na­sta­vi­će se)