Pri­pre­mio: Ivan Mi­lo­še­vić


Su­la Ra­dov ro­đen je u Ko­ma­ni­ma po ne­kim po­da­ci­ma 1790. go­di­ne u Ka­tun­skoj na­hi­ji – Sta­roj Cr­noj Go­ri. Pri­li­kom ro­đe­nja ogla­si­li su se puc­nji iz oruž­ja jer se ro­di­lo mu­ško di­je­te u ku­ći Ra­da Stan­ko­va Ra­du­lo­vi­ća, ka­ko je na­la­gao obi­čaj u ta­da­šnjoj Cr­noj Go­ri, a ko­ji je po­tra­jao do sko­ra­šnjih vre­me­na. Ra­de Stan­kov ni­je bio gla­var, ali je­ste če­stit čo­vjek i ju­nak i od do­bre „lo­ze” ka­ko se ta­da go­vo­ri­lo za one po­je­din­ce či­ji je pri­mar­ni ži­vot­ni ori­jen­tir bio čoj­stvo i ju­na­štvo. Ovo di­je­te na kr­šte­nju do­bi­lo je ime Ko­sta­din i ta­da i sa­da ri­jek­to u Cr­noj Go­ri. Ko­sta­din se po­di­zao u do­sta si­ro­ma­šnoj po­ro­di­ci, kao i mno­ga dje­ca tog vre­me­na, ali ubr­zo su u po­ro­di­ci pri­mi­je­ti­li da je bi­stro, otre­si­to, sa nev­jro­vat­nim za­pa­ža­nji­ma, in­te­re­so­va­nji­ma, te da po­sje­du­je fond ri­je­či za nje­gov uz­rast ve­o­ma ve­li­ki. Me­đu dje­com ovaj ma­li­šan bio je za­pa­žen u igri i vr­šnja­ci­ma je bio ve­o­ma drag i zna­li su ga po­slu­ša­ti, ta­ko da je uz­bro po­stao „ko­lo­vo­đa”. Iz mi­lo­šte su ga u po­ro­di­ci i kom­ši­lu­ku zva­li Ko­sta. Kao ma­le­ni dje­čak po­čeo je da ču­va sto­ku, da uve­če za og­nji­štem slu­ša zvu­ke gu­sa­la i ep­skih ju­nač­kih pje­sa­ma i pam­tio mno­go to­ga, ta­ko da je kao dje­čak do­bio epi­tet pam­ti­še. Na­pu­niv­ši 7-8 go­di­na, do­ži­vio je dru­go kr­šte­nje od stra­ne brat­stva, pa i ple­me­na do­biv­ši ime Su­la, po Bi­lij­skom Su­li. Ovo kr­šte­nje je bi­lo bez sve­šte­ni­ka, ali ne i bez du­ha ko­jeg su pre­po­zna­li oni uz či­je je sku­te od­ra­stao. Ubr­zo se za Su­lu ču­lo van brat­stva i ple­me­na i kr­šte­nje na­ro­da po­sta­je mno­go ja­če od po­ro­dič­nog kr­šte­nja, od­no­sno ime Kon­sta­din ide sve vi­še u za­bo­rav, a ime Su­la po­sta­je svo­ji­na na­rod­nog pam­će­nja. Su­la već u ve­o­ma ra­noj mla­do­sti po­sta­je po­znat i Ce­ti­nju, od­no­sno sa ne­pu­nih 14. go­di­na za­pa­ža ga Sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski u ko­joj je do­bi uče­stvo­vao sa osta­lim oda­bra­nim Cr­no­gor­ci­ma na su­đe­nju se­kre­ta­ru Sve­tog Pe­tra Dol­ći­ju, što je za dje­ča­ka Su­li­nog uz­ra­sta bi­la ve­ki­ka čast i pri­vi­le­gi­ja, ali i sna­žni mo­tiv za ubr­za­no od­ra­sta­nje i sa­zri­je­va­nje. Osta­lo je u na­rod­nom pam­će­nju da je ta­da dje­čak Su­la bio ak­tiv­ni uče­snik me­đu 48. oda­bra­nih od­ra­slih su­di­ja. Da­kle, Su­la je ra­no po­ka­zao uro­đe­ne spo­sob­no­sti sop­stve­nog du­ha i bio sti­mi­li­san da mu duh raz­vi­je u vi­si­ne i pra­vi du­hov­ni ras­koš, za­vre­đu­ju­ći ve­o­ma di­mač­no dru­štve­ne sta­tu­se mu­dra­ca, pa­me­ta­ra, su­di­ja, pra­ved­ni­ka, eti­ča­ra, pro­sve­ti­te­lja, gva­zdi­ja­na, se­na­to­ra, ple­men­skog ka­pe­ta­na i sa­vjet­ni­ka na Dvo­ru knja­za Ni­ko­le.
Su­la je od­ra­stao u pa­tri­jar­hal­noj po­ro­di­ci i dru­štve­noj sre­di­ni. Po­ro­di­ca u ko­joj je ro­đen bi­la je ma­te­ri­jal­no si­ro­ma­šna, ali du­hov­no bo­ga­ta. U njoj je na­pra­vio ne sa­mo pr­ve fi­zič­ke ko­ra­ke, već i pr­ve du­hov­ne i mo­ral­ne. U ta­kvim po­ro­di­ca­ma on­da­šnje Cr­ne Go­re bio je ve­o­ma raz­vi­jen kult oca i kult maj­ke, kult čoj­stva i ju­na­štva, te kult pa­tri­o­ti­zma, za­jed­ni­štva, so­li­dar­no­sti, prav­de i po­što­va­nja obi­čaj­nih nor­mi. U dru­štve­nom vri­jed­no­snom si­ste­mu pri­mar­na je bi­la po­ro­di­ca či­ja se čast ču­va­la kao zje­ni­ca oka, za­tim bo­gat­stvo, ple­me i pro­stor Cr­ne Go­re kao dru­štve­ne za­jed­ni­ce. U nje­go­vom dje­tinj­stvu, mla­dost i zre­lost ve­o­ma se po­što­vao ta­da­šnji vla­di­ka Pe­tar I ko­ji u naj­ve­ćoj mo­gu­ćoj mje­ri pod­sti­cao ljud­ske vr­li­ne, i svim um­nim i mo­ral­nim po­ten­ci­ja­lom ra­dio da od po­sto­je­ćih ple­me­na stvo­ri dru­štve­nu za­jed­ni­cu ko­he­zi­je i har­mo­ni­je sa osno­vom dr­žav­nog ure­đe­nja dru­štve­nih od­no­sa. Ta ljud­ska gro­ma­da ci­lje­ve je ostva­ri­vao sa­mo mo­ral­nim sred­stvi­ma po če­mu je je­din­stve­na po­ja­va u po­li­tič­koj isto­ri­ji ne sa­mo u ta­da­šnjem vre­me­nu u Cr­noj Go­ri već i van nje. Bio je to čo­vjek ve­li­kog for­ma­ta u sva­kom po­gle­du, ko­me mo­gu za­vi­dje­ti ve­li­ki na­ro­di i kul­tu­re, jer je po­sje­do­vao mno­ge bož­je „da­ro­ve” i ra­dio na se­bi svim svo­jim um­nim i mo­ral­nim sna­ga­ma. Pe­tar I se dr­žao mo­ral­nog na­če­la „ne či­ni­te zlo lju­di­ma ako bo­ga zna­te”.(Na­sta­vi­će se)