PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Is­toč­ni Me­di­te­ran je ci­je­lom ta­da­šnjem svi­je­tu bio po­jam iz­gu­blje­nog mi­ta pra­vo­slav­ne Vi­zan­ti­je, od ko­je su i Tur­ci dje­li­mič­no ba­šti­ni­li po­i­ma­nje da su vje­ra i na­ci­ja jed­no isto. Lju­di oko Pe­tra Ve­li­ko­ga vi­de ta­mo svo­je su­ver­ni­ke, ali taj gri­jeh ima i dru­gu stra­nu da i oni u ru­skom ca­ru vi­de svo­ga su­ver­ni­ka. Pri­je ne­go što je po­bje­da kod Pol­ta­ve 1709, iz­ba­ci­la Šved­sku iz kon­cer­ta ve­li­kih si­la i ta­mo uve­la Ru­si­ju, oko ru­skog ca­ra ima srp­skih pred­stav­ni­ka. Naj­pri­je go­spo­da­ri Vla­ške i Mol­da­vi­je, a za nji­ma emi­sa­ri Al­ba­na­ca, Gr­ka i Sr­ba od 1704. do­la­ze pred ru­skog ca­ra. Ka­ko is­ti­če isto­ri­čar Ram­bo (M. A. Ram­baud), „Sr­bin Vo­jić” je do­nio po­ru­ke u ime Sr­ba iz Tur­ske, ali i onih sa hab­zbur­ške stra­ne. Ima­li su za to i ve­li­ko oprav­da­nje, jer od 1703. do 1711. tra­je ma­đar­ska po­bu­na pro­tiv hab­zbur­škog dvo­ra. Sr­bi su je naj­pri­je po­dr­ža­va­li, a za­tim sta­li na stra­nu beč­kog ca­ra. Vje­ro­vat­no je raz­log za tu pro­mje­nu to što je fran­cu­ska di­plo­ma­ti­ja (po­sla­nik De Fe­ril) na­go­va­ra­la ve­li­kog ve­zi­ra da u Ugar­sku po­ša­lje de­set hi­lja­da voj­ni­ka i di­je­lom po­vra­ti ono što je Kar­lo­vač­kim mi­rom bi­la iz­gu­bi­la. Na­kon po­bje­de 1709. Bog­dan Po­po­vić do­no­si po­ru­ku ru­skom ca­ru da će Sr­bi or­ga­ni­zo­va­ti po­moć­nu voj­sku od 19.000 voj­ni­ka i po­mo­ći mu iz tur­ske po­za­di­ne. Ka­da je 1711. Pe­tar Ve­li­ki po­čeo ve­li­ki, ali za nje­ga ne­sreć­no za­vr­še­ni rat na Pru­tu, u svo­joj voj­sci je imao je­dan srp­ski od­red Jo­va­na Al­ba­ne­za. Is­toč­ni dio Cr­ne Go­re se u ta­da­šnjoj ge­o­gra­fi­ji na­zi­vao Ar­na­u­tlu­kom, pa su i ti na­zi­vi po­je­di­na­ca to­me bi­li usa­gla­ša­va­ni. Dva Sr­bi­na u ru­skoj slu­žbi, pu­kov­nik Mi­ha­i­lo Mi­lo­ra­do­vić i ka­pe­tan Ivan Lu­ka­če­vić, 1710. su po­sla­ti u Cr­nu Go­ru sa ca­re­vom po­ru­kom. Po­raz na Pru­tu 1711. je sa­mo pri­vre­me­no ob­u­sta­vio ovu sa­rad­nju.
Svi bal­kan­ski hri­šćan­ski na­ro­di, na pr­vom mje­stu Sr­bi i Gr­ci, ta­da su pro­la­zi­li kroz is­ku­še­nje da po­kre­nu ve­li­ki usta­nak za svo­je na­ci­o­nal­no oslo­bo­đe­nje. Vjer­ska po­dje­la pre­ma lo­kal­nim mu­sli­ma­ni­ma i ka­to­li­ci­ma je bio raz­log da do­la­zi do kri­za. Sma­tra se da je na pro­stor Bo­sne, po­sli­je gu­bit­ka Ugar­ske 1683–1699, do­šlo oko 130.000 mu­sli­man­skih sta­nov­ni­ka. Glad i epi­de­mi­ja ne­po­sred­no po­tom su taj ukup­ni broj mu­sli­ma­na sma­nji­le, ali se ipak ta­da sma­tra­lo, ka­ko 1910. ve­li isto­ri­čar Van­del, da su ti po­tur­če­ni Slo­ve­ni „no­si­li u se­bi mr­žnju re­ne­ga­ta pro­tiv hri­šćan­stva i u Bo­sni po­sta­li gru­do­bran isla­ma”.
Ne­spo­ra­zu­mi iz­me­đu ka­to­lič­ke Ve­ne­ci­je i Austri­je sa bal­kan­skim pra­vo­slav­nim sta­nov­ni­štvom da­le­ko od to­ga da su bi­li sa­mo us­put­na po­ja­va. Ne sa­mo da su u se­bi no­si­li sud­bi­nu da po­sta­nu fak­tor ko­ji će u ka­sni­jim na­ci­o­nal­nim po­kre­ti­ma pred­sta­vlja­ti mo­tiv za pre­tva­ra­nje re­li­gi­je u vo­do­djel­ni­cu na­ci­je ne­go su uti­ca­li i na od­no­se ove dvi­je ka­to­lič­ke ze­mlje sa Ru­si­jom. Opat Lo­ži­je (M.La­u­gi­er) 1834. ve­li za Cr­no­gor­ce „ovaj na­rod ži­vi di­vlje u svo­jim pla­ni­na­ma i da­je ot­por zvjer­stvu i sva­kom jar­mu ko­ji po­ku­ša­va da mu se na­met­ne. Oni su uvi­jek po­ka­zi­va­li ve­li­ku na­klo­nost pre­ma Ve­ne­ci­jan­ci­ma, slu­že­ći pod nji­ho­vim za­sta­va­ma u vri­je­me ra­ta i od­bi­ja­ju­ći da Tur­ci­ma pla­ća­ju da­nak u vri­je­me mi­ra”. Ovo je vri­je­me ka­da se i kod Cr­no­go­ra­ca, jed­na­ko kao i kod osta­log pra­vo­slav­nog sta­nov­ni­štva Bal­ka­na, ova sklo­nost da se od Ve­ne­ci­je tra­ži sa­vez i po­moć po­la­ko ga­si.
I pri­je Kar­lo­vač­kog mi­ra 1699. po­sto­ja­li su po­ku­ša­ji da se Cr­na Go­ra oslo­bo­di tur­ske vla­sti. Do­la­skom na vla­di­čan­ski pre­sto Da­ni­la Šćep­če­vi­ća Nje­go­ša, na­zva­nog Pe­tro­vi­ćem, 1697–1735, ovaj je na­por do­bio i ide­o­lo­ško obra­zlo­že­nje i na­log za po­li­tič­ko ostva­re­nje. Vla­di­ka Da­ni­lo je bio ve­li­ki dr­žav­nik u jed­nom na­ro­du ko­ji ni­je imao dr­ža­ve, ne­go se u br­di­ma bo­rio da je do­bi­je. Po­sli­je Kar­lo­vač­kog mi­ra, po­sto­jao je su­kob sa mu­sli­ma­ni­ma iz Al­ba­ni­je i Her­ce­go­vi­ne. U sa­moj Cr­noj Go­ri su po­sto­ja­li mu­sli­man­ski kon­ver­ti­ti. U na­uč­noj li­te­ra­tu­ri po­sto­je ne­ja­sno­će oko su­ko­ba Cr­no­go­ra­ca i Tu­ra­ka po­čet­kom 18. vi­je­ka. Cr­na Go­ra je bi­la op­ko­lje­na sta­rim i no­vim utvr­đe­nji­ma. U li­te­ra­tu­ri se po­mi­nje da je vla­di­ka Da­ni­lo or­ga­ni­zo­vao is­tra­gu po­tu­ri­ca na Bad­nje ve­če 1707, što is­tra­ži­va­nja ni­je­su mo­gla po­tvr­di­ti. Ka­ko is­ti­če Gli­gor Sta­no­je­vić, u Cr­noj Go­ri je u svim obla­sti­ma bi­lo mu­sli­man­skih vjer­ni­ka, ko­ji su kon­ver­za­ci­ju vr­ši­li naj­vi­še ko­lek­tiv­nom od­lu­kom brat­stva u ple­me­nu. Na isti na­čin je i od­lu­ka da se isla­mi­za­ci­ja ob­u­sta­vi i brat­stva vra­te u za­jed­ni­cu osta­lih ple­me­na vr­še­na za­kle­tvom. Iz ka­sni­jeg ot­kri­ća „Va­so­je­vić­kog za­ko­na od 12 to­ča­ka” jed­na od tih to­ča­ka bi­la je i za­kle­tva ple­me­na da se no­ve dža­mi­je ne po­di­žu, a sta­re osta­ve da pro­pad­nu. Ni­je do­volj­no ob­ja­šnjen ni su­kob vla­di­ke Da­ni­la sa ska­dar­skim Tur­ci­ma i da li je od njih 1702. bio zlo­sta­vljan.
Na pod­ruč­ju na ko­jem Tur­ci ni­je­su mo­gli da uve­du sta­bi­lan fe­u­dal­ni po­re­dak i po­kri­ju ga ti­ma­ri­ma sa ko­nja­ni­ci­ma ko­ji ih dr­že po sul­ta­no­voj po­tvr­di, stal­ni su bi­li sa­mo po­re­zi na sit­nu sto­ku. U toj auto­no­mi­ji je bi­lo do­volj­no pro­sto­ra da se i „pra­vi ple­men­ski ari­sto­kra­ta i sa­njar”, ka­ko vla­di­ku Da­ni­la na­zi­va Sta­no­je­vić, po­či­nje sma­tra­ti po­li­tič­kim go­spo­da­rom.
(NA­STA­VI­ĆE SE)