PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Cr­no­gor­skog vla­di­ku Da­ni­la na­zi­va­li su „Da­nil vla­di­ka Ce­tinj­ski Nje­goš vo­je­vo­dič srb­skoj ze­mlji”. Ti­tu­la je pre­u­ze­ta od po­sled­njih vla­da­ra na tom pro­sto­ru iz vre­me­na osva­ja­nja od Tu­ra­ka i u osno­vi je mo­gla zna­či­ti i tur­skog va­za­la, ko­me je sul­tan osta­vljao sta­ri sred­njo­vje­kov­ni na­slov voj­vo­de, a ci­je­lom pod­ruč­ju „Voj­vo­da­lu­ka”. Po­ku­ša­ji da se i tu ubi­re ha­rač, uobi­ča­jen za te­ri­to­ri­ju sa raz­vi­je­nim fe­u­da­li­zmom, ni­ka­da ni­je­su uspi­je­va­li, sem u ra­to­vi­ma ka­da se oku­pi­ra ze­mlji­šte.
Tur­ci su 1712. po­ve­li ve­li­ki voj­ni po­hod na Cr­nu Go­ru pod se­ra­ske­rom Ah­med-pa­šom. Go­vo­ri­lo se da je ko­man­do­vao voj­skom od pe­de­set hi­lja­da voj­ni­ka. Ce­ti­nje je bi­lo za­u­ze­to, po­ru­šen ma­na­stir, na­pla­ćen ha­rač i uze­ti ta­o­ci. Vla­di­ka se bio sklo­nio u Her­ce­go­vi­nu, u ko­joj je pri­je to­ga nje­go­va voj­ska po­ku­ša­va­la da sru­ši ne­ke tur­ske utvr­de i za­u­zme gra­do­ve iza njih. Po­hod po­no­vo po istim prav­ci­ma kao 1712. pred­u­zet je go­di­nu da­na po­tom. Bo­san­ski pa­ša Nu­man-pa­ša Ke­pri­li je, ka­že se, vo­dio voj­sku od 120.000 lju­di. Sru­šio je sve što je bi­lo uz­gor i za­pa­lio što je mo­glo go­re­ti. Vla­di­ka i dio Cr­no­go­ra­ca se sklo­nio na mle­tač­ku te­ri­to­ri­ju, naj­vi­še u Ko­tor. Ka­da je ven­ci­jan­ska vla­da od­bi­la da ih iz­ru­či Tur­ci­ma, sul­tan je ob­ja­vio rat Ve­ne­ci­ji 9. de­cem­bra 1714. Ti­me je iz te­me­lja po­no­vo otvo­re­no ci­je­lo Is­toč­no pi­ta­nje.
Bio je stvo­ren sa­vez Austri­je i Ve­ne­ci­je, na pod­sti­ca­nje rim­skog pa­pe 13. apri­la 1716. Cr­no­gor­ci su is­ko­ri­sti­li ovaj rat, pri­dru­ži­li se ve­ne­ci­jan­skoj voj­sci na ju­žnoj ja­dran­skoj oba­li. Uspje­li su da po­vra­te ci­je­lu te­ri­to­ri­ju Cr­ne Go­re. Vla­di­ka Da­ni­lo je 1714. bio oti­šao u Ru­si­ju, gdje ga je Pe­tar Ve­li­ki bo­ga­to ob­da­rio. Dio nov­ca je upu­ćen i cr­no­gor­skim star­je­ši­na­ma i na­ro­du, a Ce­tinj­ski ma­na­stir je od ta­da pri­mao 500 ru­ba­lja go­di­šnje. Ti­me je ci­je­la cr­no­gor­ska epar­hi­ja pod vla­di­kom Da­ni­lom do­bi­la pred­nost u srp­skom pra­vo­sla­vlju i po­sta­la naj­zna­čaj­ni­ja u ci­je­loj Peć­koj pa­tri­jar­ši­ji. U ra­tu Austri­je i Ve­ne­ci­je pro­tiv Tur­ske na­kon 1716. ni­je uče­stvo­va­la Ru­si­ja. Ona je čak pro­du­ži­la po­ni­ža­va­ju­ći Prut­ski mir 1720, ali je od tur­skih po­ra­za ima­la iz­u­zet­nih po­sred­nih ko­ri­sti za ka­sni­je vri­je­me.
Glav­ni cilj Tu­ra­ka u ovom ra­tu je bi­lo po­nov­no osva­ja­nje Pe­lo­po­ne­za, iako je pr­vi udar bio usmje­ren pre­ma Za­dru. Bit­ka se vo­di­la oko Si­nja. Na­rod se raz­bje­žao i na jed­noj i na dru­goj stra­ni. Tur­ski pa­ša je po­ku­ša­vao da ih po­vra­ti na­zad ka­žnja­va­njem ta­la­ca ko­je je hva­tao, uklju­ču­ju­ći tu i že­ne. Naj­bo­lja ve­ne­ci­jan­ska od­bra­na je do­la­zi­la od sta­nov­ni­ka Za­dra, Vr­li­ke i su­sjed­nih se­la. „Ve­ne­ci­jan­ski upra­vlja­či”, ve­li Opat Lo­ži­je, „osta­vlja­li su Mor­la­ke na slo­bo­di, pa su s nji­ma ula­zi­li u su­sjed­ne po­kra­ji­ne, kra­du­ći, ubi­ja­ju­ći i čak pa­le­ći”. Naj­go­re je u ovom ra­tu stra­dao Pe­lo­po­nez. Ra­ču­na­lo se da je od 250.000 sta­nov­ni­ka osta­lo sa­mo 100.000. Bje­ža­lo se na tur­sku stra­nu „zbog že­lje do­ma­ćih Gr­ka da pro­mi­je­ne go­spod­stvo, zbog mr­žnje pre­ma La­ti­ni­ma”. Cr­no­gor­ci su se pri­dru­ži­li ve­ne­ci­jan­skoj voj­sci u na­pa­di­ma pre­ma Ba­ru i Ul­ci­nju.
Ra­ču­na se da je na fron­tu pro­tiv Austri­je sul­tan po­slao voj­sku od 150.000 voj­ni­ka, če­tr­de­set hi­lja­da ja­nji­ča­ra i tri­de­set hi­lja­da ko­nja­ni­ka. U toj voj­sci ima Ta­ta­ra, Al­ba­na­ca, Vla­ha iz Vla­ške i čak Egip­ća­na. Austrij­ska voj­ska, pod ko­man­dom prin­ca Euge­na Sa­voj­skog, ima­la je 64.000 voj­ni­ka, ali je bi­la bo­lje or­ga­ni­zo­va­na i vo­đe­na. Tur­ci su pro­dr­li do Pe­tro­va­ra­di­na, po­pa­li­li Srem­ske Kar­lov­ce i okol­na na­se­lja, ali su pod zi­do­vi­ma pe­tro­va­ra­din­ske utvr­de do­ži­vje­li pr­vi ve­li­ki po­raz, od ko­ga se nje­no ra­si­pa­nje vi­še ni­je mo­glo za­u­sta­vi­ti. Princ Eugen Sa­voj­ski je ko­ri­stio Sr­be kao iz­vi­đa­če sa ma­lim gru­pa­ma, a ko­ri­stio je i u iza­slan­stvi­ma go­spo­da­ri­ma Vla­ške i Mol­da­vi­je da se pri­dru­že kao sa­ve­zni­ci.
Od 1697. je ve­ći dio Sr­bi­je sa Sre­mom bio or­ga­ni­zo­van u pa­ša­luk Be­o­grad, a u pri­bli­žno isto vri­je­me su Sr­bi­ja i Bo­sna po­no­vo pro­gla­še­ne kra­ji­nom („Ser­hat”). Austri­jan­ci su obič­no ci­je­lu Sr­bi­ju na­zi­va­li sa­mo ime­nom Be­o­gra­da. U po­ra­zu pod Pe­tro­va­ra­di­nom 5. av­gu­sta 1716. Tur­ci su iz­gu­bi­li 114 to­po­va i 151 za­sta­vu. Kra­jem no­vem­bra iste go­di­ne je za­u­zet Te­mi­švar. Po­ku­šaj da se bra­ni Be­o­grad, za­vr­šio je po­ra­zi­ma u av­gu­stu 1717. Tur­ci gu­be de­set hi­lja­da voj­ni­ka i 186 to­po­va. Pri­li­kom za­u­zi­ma­nja grad­skih utvr­đe­nja austrij­ska voj­ska po­sta­vlja to­po­ve na mu­sli­man­ske dža­mi­je, oda­kle su ima­li bo­lje mo­guć­no­sti ru­še­nja zi­do­va. Za­u­zi­ma­nje Te­mi­šva­ra ka­to­lič­ki svi­jet je na po­ziv pa­pe sve­ča­no pro­sla­vio, a zbog po­bje­de u Be­o­gra­du pa­pa je prin­cu Euge­nu Sa­voj­skom po­slao sku­po­cje­ni mač. U Ri­mu je sam pa­pa slu­žio sve­ča­nu li­tur­gi­ju u sla­vu po­bje­de.
Princ Eugen ni­je uspio da za­u­zme ci­je­lo pod­ruč­je u Sr­bi­ji ko­je je na­mje­ra­vao. Na li­je­voj oba­li Du­na­va je oči­stio sva tur­ska upo­ri­šta, naj­va­žni­je Me­ha­di­ju,Or­ša­vu i Pan­če­vo. Ni­je uspio da uđe u Niš i Vi­din, a na za­pa­du je po­sio Ša­bac. Bio je raz­o­ča­ran da u Bo­sni ni­je po­stig­nut ni­ka­kav ve­ći uspjeh. U ovom ra­tu po­sto­ja­le su po Sr­bi­ji i srp­ske ge­ril­ske sna­ge. Po­sli­je za­vr­šet­ka rat­nih ope­ra­ci­ja „ka­pe­tan To­dor” je sa ge­ril­skim od­re­dom od 400 Sr­ba pro­va­lio do Ko­so­va. Ni­je im po­šlo za ru­kom da za­u­zmu Kur­šu­mli­ju jer je al­ban­ska po­sa­da u ku­li že­lje­la da po­lo­ži oruž­je sa­mo austrij­skoj voj­sci.
(Na­sta­vi­će se)