Pri­re­dio i pre­veo: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ


Nje­go­vo ras­po­lo­že­nje se ni­je po­pra­vlja­lo, a sum­nja lje­ka­ra se po­ve­ća­va­la u nje­go­vo zdra­vlje. Me­đu lje­ka­ri­ma je bi­lo ne­sla­ga­nja da li je stvar­no bi­la po­tre­ba da Če­hov ži­vi na Kri­mu.
Ali, mno­go je va­žno bi­lo to što je Če­hov sma­trao da su uslo­vi ži­vo­ta i sa­ma sre­di­na na Jal­ti lo­še uti­ca­li na nje­gov knji­žev­ni rad. On je bio pri­si­ljen da pro­go­vo­ri o to­me, da u zad­nje vri­je­me ne­ma in­spi­ra­ci­ja, da mu ne ide do­bro sa pi­sa­njem i da se sve to de­ša­va zbog ta­kvog ži­vo­ta na Jal­ti. „Ja po­ne­što pi­šem, po­ku­ša­vam da ra­dim, ali sva ne­sre­ća je u to­me što je ovo Jal­ta, ov­dje ni­je mo­gu­će ra­di­ti i tu ne­ma šta da­lje da se pri­ča. Da­le­ko sam od svi­je­ta, ne­mam ni­ka­kvih in­te­re­so­va­nja i uglav­nom je lo­še i hlad­no vri­je­me“. ( 17. no­vem­bar 1901) „O, ko­li­ko imam za­mi­šlje­nih te­ma, ja­vlja mi se že­lja za pi­sa­njem, ali osje­ćam da mi ne­što ne­do­sta­je i sme­ta – mo­žda je u pi­ta­nju zdra­vlje ili ne­ki dru­gi raz­log. Ni­je­sam smio da ži­vim na Jal­ti, ali šta ja sad tu mo­gu. Ov­dje mi je kao u Ma­loj Azi­ji“. (23. jun 1903). Nje­mu već po­či­nje da iz­gle­da, što mu se ra­ni­je ni­je ni­kad de­ša­va­lo, da na ži­vot ne gle­da „kao što je do sad“ i on to od­mah po­ve­zu­je sa Jal­tom: „Po­čeo sam da po­bo­li­je­vam i već po­ma­lo sta­rim. Ov­dje na Jal­ti se do­sa­đu­jem i već osje­ćam ka­ko ži­vot pro­la­zi po­red me­ne i ja to čak i ne pri­mje­ću­jem, što bih mo­rao da vi­dim kao pi­sac“ (10.no­vem­bar 1903).
Bi­la je još jed­na okol­nost ko­ja ga je na­tje­ra­la da Jal­tu osje­ća kao „tam­ni­cu“.
U sep­tem­bru 1898.go­di­ne, na pro­bi „Ga­le­ba“ u Lo­vač­kom klu­bu u Mo­skvi, Če­hov je upo­znao glu­mi­cu Ol­gu Le­o­nar­dov­nu Kni­per. Po­sli­je dru­ge pro­be dra­me A.K. Tol­sto­ja „Car Fjo­dor Iva­no­vič“ , u ko­joj je Kni­per igra­la Iri­nu, on pi­še Su­vo­ri­nu u ne­u­o­bi­ča­je­no uz­vi­še­nom to­nu o njoj, što ni­je bi­lo nje­mu svoj­stve­no. Nje­mu se sve svi­đa­lo kod nje: „Glas, pri­rod­nost, iskre­nost, do­bra du­ša, gra­ci­o­znost... Ako osta­nem u Mo­skvi, ja ću se za­lju­bi­ti u tu Iri­nu“. On ni­je ostao u Mo­skvi, ali se ra­do sje­ćao Iri­ne – Kni­per i ču­di­lo ga je da ne­ma kri­tič­kih pri­ka­za u štam­pi na nje­nu glu­mu.
Če­gov se vra­tio u Mo­skvu po­sli­je po­la go­di­ne i ni­je pro­šlo ni ne­dje­lju da­na po do­la­sku, oti­šao je u po­sje­tu Kip­ne­ro­voj. On joj je na­pi­sao pr­vo pi­smo 16. ju­na 1899. go­di­ne. To je bi­lo jed­no od tih 433 pi­sma i te­le­gra­ma ko­ja će on po­sla­ti u na­red­nih pet go­di­na.
U ju­lu 1900. go­di­ne Ol­ga Le­o­nar­dov­na je bi­la u go­sti­ma kod po­ro­di­ce Če­hov na Jal­ti. Taj mje­sec je bio mje­sec od­lu­ke za nji­ho­ve od­no­se.
Me­đu­tim, vjen­ča­nje se do­go­di­lo tek u ma­ju 1901. go­di­ne. „Ako daš ri­ječ, – pi­sao je Če­hov pred vjen­ča­nje bu­du­ćoj že­ni, –da nijed­na oso­ba u Mo­skvi ne­će sa­zna­ti za na­šu svad­bu do mo­men­ta dok se ona ne oba­vi, on­da će­mo se vjen­ča­ti istog da­na kad do­đem. Ne znam zbog če­ga, ali se stra­šno pla­šim vjen­ča­nja i če­sti­ta­nja, i šam­panj­ca, ko­jeg mo­ram dr­ža­ti u ru­ci i uz to se još vje­štač­ki osmje­hi­va­ti.
Ta­ko su i ura­di­li. Na ce­re­mo­ni­ji vjen­ča­nja su pri­su­stvo­va­li sa­mo naj­po­treb­ni­ji svje­do­ci.
An­to­no­va maj­ka i se­stra su bi­le ja­ko uz­ne­mi­re­ne nje­go­vom že­nid­bom i mo­gu­ćim kom­pli­ko­va­nim pro­mje­na­ma u nje­go­vom ži­vo­tu. Če­hov je po­ku­ša­vao da ih umi­ri i tih da­na je sa­mo mi­slio na to i bri­nuo se o nji­ma. Na dan vjen­ča­nja on je po­slao te­le­gram maj­ci i na­pi­sao joj: „Sve će da osta­ne po sta­rom“. Na­kon ne­ko­li­ko da­na na­pi­sao je pi­smo se­stri i po­ku­šao da joj sve ob­ja­sni: „Mi­slim da ovaj moj po­stu­pak ne­će pro­mi­je­ni­ti moj ži­vot sko­ro ni­ma­lo, ni­ti mo­je sta­nje, ni si­tu­a­ci­ju u ko­joj sam do sa­da ži­vio. Maj­ka, vje­ro­vat­no, raz­mi­šlja bog zna o če­mu, ali joj re­ci da se ne­će ni­šta pro­mi­je­ni­ti i sve će osta­ti kao što je do sa­da bi­lo“ (2. jun 1901. go­di­ne).
I stvar­no, sko­ro ni­šta se ni­je pro­mi­je­ni­lo, čak i ma­nje, ne­go je i sam pret­po­sta­vljao i že­lio. Kni­per je ži­vje­la u Mo­skvi, glu­mi­la u svom po­zo­ri­štu, Če­hov je sa maj­kom bio na Jal­ti, a se­stra je ri­jet­ko kad do­la­zi­la. Že­nu je imao, ali ni­je imao po­ro­di­cu.
Oni su bi­li vi­še raz­dvo­je­ni, ne­go za­jed­no od da­na vjen­ča­nja do ove zi­me. Nje­mu je po­seb­no te­ško pa­dao taj odvo­je­ni ži­vot po­sli­je že­nid­be. Pr­vi put je Če­ho­vov po­čeo da ja­di­ku­je i čak po­čeo da mo­li, po­slav­ši po­ru­ku pi­smom svo­joj že­ni: „Mo­lim te do­đi ne­ko­li­ko da­na na Jal­tu. Me­ni bi od­go­va­ra­la bar jed­na sed­mi­ca. Ja bih te sa­če­kao u Se­va­sto­po­lju. U Se­va­sto­po­lju bi se ma­lo za­dr­ža­li. Šta mi­sliš o to­me? Nek te Bog ču­va!“
Mol­be su bi­va­le sve upor­ni­je, što je ra­ni­je za Če­ho­va bi­lo ne­za­mi­sli­vo. „Da­kle, za­pam­ti mo­ja dje­voj­či­ce, u de­cem­bru ti mo­raš bi­ti na Jal­ti. Oba­ve­zno! Tvoj do­la­zak za me­ne bi bio pra­vo do­bro dje­lo“(22. no­vem­bar 1901. go­di­ne). „Da­kle, do­đi na Jal­tu, a ne u Se­va­sto­polj. Mi­la mo­ja, is­pu­ni mi že­lju. Ja te mo­lim“ (24. no­vem­bar 1901. go­di­ne). „Mi­li moj, ne­moj da si ta­ko mra­čan, to te­bi ne pri­li­či, –od­go­vo­ri­la mu je Kni­per, – ti si čo­vjek ve­li­kog sr­ca“.
On je zvao nju vi­še pu­ta da do­đe za Bo­žić na ne­ko­li­ko da­na, ili bar je­dan dan. „Sad je ja­nu­ar i kod nas po­či­nje ru­žno vri­je­me, po­či­nju vje­tro­vi da du­va­ju, svugdje je bla­to, mno­go je hlad­no, a on­da do­la­zi fe­bru­ar i ma­gle. Čo­vjek ko­ji je ože­njen, a u tom tre­nut­ku že­na ni­je po­red nje­ga, tre­ba ga sa­ža­li­ti u tim mje­se­ci­ma. Vo­lio bih da do­đeš kra­jem ja­nu­a­ra, ka­ko si i obe­ća­la“ (3. ja­nu­ar 1902. go­di­ne).
Ona se spre­ma­la da do­đe. Kad se zdra­vlje Če­ho­va po­gor­ša­lo, pi­sa­la je: „Sprem­na sam da osta­vim sve i da do­le­tim“, ali ni­je do­šla ni u de­cem­bru, ni u ja­nu­a­ru.
(Na­sta­vi­će se)